O nebeskoj mehanici se raspravlja sa uverenjem u prilično slobodno izvedene zaključke, ali jedini zaključak vezan za prostor iznad naših glava jeste da ćemo jedino i sasvim razumeti samo onaj koji stvorimo sopstvenom maštom. Lepo zvuči, pogotovo ako to zamišljeno nesebično podelimo sa okolinom. Ali, šta ako se ta plovidba maštom naziva “Ratovi zvezda” (“Star Wars”)? E, onda se formule drastičnije menjaju, a nove konstante brišu one stare!
“Ratovi zvezda” su kolektivna mašta na koju se čovečanstvo naviklo i koje će se teško odreći. Upravo ta udobna otupelost čini da sporo, ali sigurno zaboravimo šta je nekada bilo, ustupajući mesto nečemu novom i bezimenom. Nakon “Epizode VIII” (devetog filma, koji tretira daleku galaksiju u davna vremena), izgleda da je univerzum, koji je u analogiji sa velikim praskom stvorio Džordž Lukas (George Lucas), dostigao svoj klimaks i sada definitivno počeo da se kreće ka ništavnosti, u kojoj počinju da vladaju sasvim druga pravila. Obličje osmog nastavka franšize nad franšizama, igre nad igrama i investicije nad investicijama to dokazuje.
Putovanje iz samog srca zrelo razvijenog kosmosa, iz prestonice stare republike, Koruskanta, sada dolazi u fazu lutanja po spoljnom prstenu i neobeleženim prostranstvima svemira u poodmakloj fazi truljenja. Sada kolektivno lutamo slabo naseljenim bezimenim kolonijama, u kojima je teško i elementarno se orijentisati. Nailazimo na legla skupljača sekundarnih sirovina i krimosa, koji se trude da od otpadaka nečega davno obesmišljenog načine nešto što ima ikakav smisao.
Kada se jedan pošteni svemirski putnik, ljubitelj avanture, nađe na ovako negostoljubivim mestima, svako naselje koje ima kolektor vlage i dve solarne ćelije deluje kao čista premija. Svaka izrečena rečenica deluje kao filozofija, a još kada na tom putovanju putnik namernik sretne džedaja, i to poslednjeg, putovanje se pretvara u džekpot koji trgovcima sekundarcima može da dokupi još koji dan postojanja.
A sada otvorite kišobrane, jer kiša sranja ide u našem pravcu.
Očekujući ozbiljno sranje, ništa manje od Džej Džej Abramsove (J.J. Abrams) infantilne drskosti, obeležene rimskim brojem sedam, dobili smo mutant-dete koje nosi DNK više od dva roditelja. Po idiotluku, koji prirodno sledi iza “Epizode VII”, svi likovi i postojeći odnosi su preseljeni u osmi nastavak, sa manje ili više istim kartama u rukama. Prvi red (First order), koji vrlo nemaštovito zauzima mesto nekada impresivne Galaktičke Imperije, vođen je misterioznim Snukom, koga sada vidimo jasno i koji neodoljivo podseća na dobroćudnog džina Slota iz filma “Gunisi” (“The Goonies”).
Dobro, Snuk je zao, ali je njegov uticaj na priču mnogo manji nego značaj debilnog brata Fratelija u klinačkom hitu osamdesetih. Nema više tih jasnih osamdesetih, jasne Imperije i dugovratih vanzemaljaca, sada je tu Prvi red i kokice sa likom crnog stormtrupera… ali, da se vratim priči.
Tom velikom i moćnom Prvom redu, koji vlada celom poznatom galaksijom, izmiču pripadnici nove demokratične i politički korektne pobune, u kojoj i dalje postoje elementarni problemi u komandnom lancu. Ko se usudi da pogleda film, shvatiće da u pet minuta “Seksa i grada” (“Sex and the City”) ima više drame i smisla od ženskog generalskog kora pobune koji simpatiše nesavladane mlade pilote. Dok više ne verujem nijednoj glumici da joj je jasno zbog čega se uopšte prošetala po scenografiji neke tamo krstarice koja plovi kroz svemir!
Teža “Epizode VIII” jezivo i zastrašujuće liči na bledunjavi odraz zapleta “Imperije”. U pozadini definitivne propasti pobune, događa se roždestvo i smrt poslednjeg džedaja, a mudrim i zajebanim marketingom mi, naivni putnici, kroz trulež spoljnog asteroidnog prstena treba da se pitamo o kome je zapravo reč. Je li to Luk ponovo rođen? Da li je shvatio nešto što mu nikada nije bilo jasno? Hoće li obučavati Rej? Ili će Rej obučavati njega? Na udaljenoj planeti, Luk Skajvoker liže ožiljke sopstvenih grešaka i pogrešnih procena oko toga ko će finalno izbalansirati Silu!
Dosta više tog famoznog plota da uvek postoji neko poseban, ko Silom vlada neukroćeno, ali zato može da donese balans u svemir, koji nikada nismo ni videli da je bio balansiran. Unuk Darta Vejdera, koji po definiciji svog postanja mora praviti sranja, dok se divi zgromljenoj masci svoga dede. Posebno zato što mu je otac Han Solo, bitanga nad bitangama, pa je tu nestalnost ipak nasledio od njega. Onda saznajemo da je Luk hteo da ga uči da postane džedaj, ali je video da je ovaj moćan, pa onda nije hteo da ga uči, ali je hteo da ga rokne. Džedajska posla i moralisanje koje po treći put sunovrati u provaliju prema nekom tamo zlom dedi mutantu Situ, koji valjda izađe iz Bantine guzice kada ponestane Sitova u galaksiji, samo da bi svojim zlim čarolijama privukao mnoštvo tih palih vitezova i ponudio im da vladaju svemirom.
Dokle, bre, više?
Za vreme tog večitog prebijanja dobrog i lošeg balansa, po treći put svemirski revolveraši, uskraćeni od poznavanja Sile, lete nekuda, u nadi da će u poslednji čas ponuditi preokret u korist pobune, koja se sada skromno svela na jednu krstaricu i šaku transportera. Taj invazivni plan ne prave pripadnici tajne službe pobune, već čistač stormtruper i njegova pomoćnica, čistačica krstarice. Tajne službe nema, a celokupna aktivna pobuna zarobljena je na jednoj krstarici, koja bez cilja i bez goriva plovi kroz svemir. Tu nesretnu krstaricu progoni toliko veliki brod, na kome je taj Snut, praćen nekakvim drednotima prema kojima zvezdani razarači izgledaju kao privesci! Aman, bre, više, otkačite mi se sa jaja!
Dok se na planeti zaboravljenoj od svih i svega devojče u muškim čizmama preganja sa džedajem, kome se svaki kredit za pobedu Darta Vejdera sada mora oduzeti zbog nivoa socijale na koji je spao. Jeftinim autoritetom podseća na prezentera koji reklamira lanac supermarketa, a zbog scene bacanja laserskog mača u ponor, treba mu… pozvati ćaleta da se vrati iz mrtvih i ispravi greške nastale u periodu adolescencije.
Čak smo i nesretnog Jodu videli kako se ceri poput nekog vrhunskog mentalnog bolesnika bližeg Džokeru. Videli i zaboravili da je Frenk Oz (Frank Oz) ikada bio na špici nekog tamo filma o nekoj tamo galaksiji. Ipak, kruna kompletne nebeske mehanike “Ratova zvezda” jeste Diznijeva (Disney) drkadžijska nadobudna drskost da promeni čak i ono malo logike koju smo uspeli da izvedemo iz stvarnosti. Tako da laseri, ispaljeni u svemiru, sada dobijaju paraboličnu putanju, balistički svojstvenu snažnom izvoru gravitacije, što je jednako guranju usijanih eksera u nosne šupljine gledalaca pre projekcije! Koja crna nebeska mehanika, Kepler (Johannes Kepler), Njutn (Isaac Newton) i Lagranž (Joseph-Louis Lagrange). Jebite se učenjaci, Dizni danas vlada svetom! Iz krio-komore u kojoj je zaleđen, on vlada galaksijom!
Uhapsite i kaznite roditelje ovog filma! Problem je što ih ima više, pa je teško upirati prstom, ali moguće je prepoznati dominantnu genetiku nekoliko krivaca.
Prvi i glavni, u ulozi matice i kraljice, jeste Dizni. On je ovom utrošku vremena postojanja poštenih ljudi dao sve ono što će privoleti ma koga da plati kartu i sendvič sa koka-kolom za šaku dolara. Drugi roditelj je lemur. Blago retardirani, doduše. On je repom i roze farbom pribeležio svoje viđenje priče, preturajući po pocepanom scenariju za film “Imperija uzvraća udarac” (“The Empire Strikes Back”), pride umrljanim prosutom kafom. Treći roditeljski gen je dala fanovska publika. Bubuljičavi klinci, kojima je u znojavim šakama internet komentara moć da se neki sporedan lik može izbaciti, promeniti i cela priča izvesti na put koji će umilostiviti nerdovske mreže i konvencije.
Dodajte tu i spermu korektnosti. Seme koje u današnje vreme prekriva teritorije izvan spoljnog prstena svih galaksija na svetu. Samoubilački nastrojeni crnci, koje u poslednji čas spasavaju azijati, zauzimajući njihovo mesto uz pečat spontane ljubavi. Na koncu, prepoznatljiv je i antišarm nebuloznog Marvelovog humora, koji zapljuskuje svet svojim ljigavo neprijatnim smradom. Pošalice kojima nikada nigde neće biti mesto, osim na provincijskim vašarima i NASCAR takmičenjima u srednjoj Americi, a i tamo samo za mlađe od 11 godina.
Dubiozna DNK analiza verovatno bi dala vrlo nepovoljne rezultate, u kojima bi se dala identifikovati i mnoga poznata imena, ali takvu analizu nema smisla raditi, jer je svakako jedno ime zarad koristi pristalo da zauzme svaku pozu sa drugim očevima, ocima, majkama, maticama i kraljicama, koje će izroditi bezobličnu gromadu, na čijoj masivnoj površini prepoznajemo lica likova koje smo voleli i poštovali. Sada su svi oni mrtvi, i neka im je laka galaktička crnica, i neka Sila zaista bude uz sve njih, kada već nije uz ovaj film, a imena da ne pominjemo.
Ipak, vredi pomenuti da je muka reditelja postojala u vidu nekakvog unutrašnjeg konflikta. Sama činjenica da se u filmu dogodi nekoliko pokušaja koji će odvesti radnju od zabave familije možda čine više u negativnom smislu nego što doprinose. Kada se Dž. Dž. svojom mimikrijom glatko utopio u establišment, sve je bilo jasno. Svrake, mozak i slične asocijacije. Pokušaji o kojima govorim, a koje neću otkrivati, da ne bih sasvim pokvario uživanje u kušanju okusa mrtvog i trulog onima kod kojih nada nije još uvek crkla, odražavaju da se dubinsko eterično biće reditelja ipak podsvesno borilo protiv sistema.
Tamo gde ima borbe, mora biti i zadaha smrti i patnje, a to je uvek neprijatno, čak i za posmatranje, barem ljudima koji imaju empatiju. Oni koji nemaju empatiju proždraće ovaj tri puta ispovraćani ćevap, sačinjen od ko zna čega, a da nije meso i soda bikarbona. Ždraće ga oni, ponovo upakovanog u celofan današnjice, šarene i ukrašene jefinom providnošću, kroz koju je vidljivo odsustvo svega.
Ostaće zadovoljni, nespremni da priznaju sebi da su od momenta polaganja embriona nade u sopstveni mozak, pa sve do momenta provlačenja kreditne kartice pri kupovini karte, ostali u zabludi velikoj kao i sama nepoznata i beskrajna galaksija. Osuđeni da tumaraju po njenim dalekim rubovima, radujući se svemu što se pomerilo, pa makar i da njih napadne. Spremni da se žrtvjuju ni za šta, osim za naslov i par fotografija koje ne govore, zapravo, ništa – osim da je jedno vreme prošlo.
Sve su pobili, i one žive i mrtve su streljali u ideji, dopuštajući da zavlada retardirana letargija radovanja cigli koja nije mnogo polomljena. Sada nam sleduje daća za našeg voljenog Kapetana, jer on je već mrtav i odavno ohlađen, mnogo gore nego u karbonitnom zamrzivaču. Spreman je da bude serviran zombilendu voljnom da počne samoproždiranje do istrebljenja. Nema više znanja o nebeskoj mehanici. Njeno proučavanje je zabranjeno, odavno, a sam naslov ostaje sladunjavo romantičan i pomalo tupav.
Zabrinjava što se stavlja šapa i na poznavanje onih svemira i prostranstava koja sami stvaramo. Uskoro će i na to da se plaća neka taksa. Osim ako nije glupo. Onda će biti za džabe.
Ma ne, ipak će se plaćati, barem malo.
Fotografije: Star Wars / Disney promo
