Izložbom “1/3” pokušala sam i da se razračunam sa mitom o apstraktnom slikarstvu, da je to neka mistična pojava koju samo mi, slikari, svojom intuicijom i svojim “specijalnim” senzibilitetom mozemo da iznedrimo. Naprotiv, smatram da apstraktno slikarstvo treba da ima veoma egzaktne elemente i odnose da bi ta kompozicija bila skladna, da bi se približila toj nekoj harmoniji kojoj valjda u stvaralaštvu svi stremimo.
Milica Vučković, 28-godišnja Beograđanka, prvenstveno to i radi – razračunava se. Sa slikarskim mitovima, sa okruženjem u kojem živi, sa besmislom i konačnošću života, s onima kojima je Slayer majica osnova identiteta… I uvijek pronalazi nove načine da to čini, bilo u umjetnosti – slikanju i pisanju, hobijima – snoubordu, surfanju i trčanju, ili tetoviranju, koje odbija da svrsta u bilo koju od ove dvije kategorije.
I to je samo dio tema kojih smo se dotakli tokom njenog razračunavanja sa našim pitanjima, kroz koja smo otišli sve do njenog života u dalekoj Indoneziji, iako smo krenuli od izložbe nedavno održane u Beogradu, upravo one koju je pomenula u uvodnom citatu.
BOSONOGA: Radovi izloženi u sklopu “1/3” su bili kombinacija naizgled suprotstavljenih tehnika i pristupa. Kako si došla do ovog koncepta i koliko si zadovoljna prijemom?
MILICA: Izložba “1/3” je prva izložba tog tipa u mom dosadašnjem radu. Pokušala sam da sublimiram sva svoja dosadašnja znanja u likovnoj sferi i da napravim kompoziciju koja nema “viškova”, koja nema pretencioznih društveno angažovanih tema na drugom planu, jer mislim da slikarstvo više nije medij za to.
Odlučila sam da se ovaj put bavim samo likovnim, kompozicijom, valerom, odnosima boja formi i proporcija. Ukinula sam sve elemente i ostavila samo one za koje smatram da su minimum da bi se to naslikano nazvalo slikom. Nema nasumičnih brljanja, nema mistike. Mislim da je slikarstvo blisko matematici, zato se izložba tako i zove. Prijemom sam sasvim zadovoljna, ljudi su se rasteretili pritiska da na tim slikama “treba nešto da vide”, da prokljuve, radi se samo o tome je li to što vide skladno ili ne, lepo ili ružno, da li im prija oku. To sam želela da postignem, sklad koji nije nasumičan, koji je očevidan čak i onima koji vole za sebe da kažu da se “ne razumeju u slikarstvo” ali ipak imaju neki odnos prema tim slikama kada stoje ispred njih. Mislim da sam donekle to postigla.
BOSONOGA: Je li taj koncept odraz i nečeg ličnog, možda?
MILICA: Inicijalno mi nije to bila ideja, ali verujem da može i tako da se interpretira. Ideja je, zapravo, bila da ubacim neke elemente koji nisu iz tradicionalnog likovnog sveta, već ih doslovno mozemo naći po enterijerima kafića ili oronulim betonskim zidovima, fleke od motornog ulja u garažama… Te stvari su mi zapale za oko i shvatila sam da umeju da budu likovno bogatije i smislenije od nekih slikarskih pokušaja i poteza, pa sam pokušala da ih uvrstim u likovni svet, da se udaljim od finih valera, ulja na platnu i svega ostalo što slikarstvo čini užasno dosadnim, makar u današnje vreme. Kada danas neko pokušava da bude Karavađo (Caravaggio), ne znam čemu to služi.
BOSONOGA: Umjetničko i komercijalno si pomirila tattoo artom. Da ne pitamo kao i svi za najbizarnije, otkrij nam koja tetovaža ti je bila najizazovnija i postoji li neka na koju si posebno ponosna.
MILICA: Ne bih se složila sa tom definicijom. Ne bih da mi zamere neke od kolega koje veoma cenim i poštujem kao tattoo umetnike, ali za mene tattoo više nije umetnost, iako sam nekada, s početka, to mislila. To je zanat, to je način da rešim svoje egzistencijalno pitanje, a eto, igrom slučaja, makar je iole blisko sa onim što volim. Na tetoviranje isključivo gledam kao na posao, više nemam odnos prema tim slikama koje tetoviram, jer dugo radim, nema izazovnijih i manje izazovnih, ima samo raznih ljudi koji na tu stolicu sednu, i zapravo mi to taj posao čini zabavnim. Radujem se kada su ljudi zadovoljni tetovažom koju su dobili, ne kada sam ja zadovoljna svojim umećem. Dobar feedback je sve što me u tom poslu drži.
BOSONOGA: Osim što ti druge tetoviraš, i sama si tetovirana. Kako gledaš na to što su tetovaže iz nekog bunta i andergraunda došle do mejnstrima? Sjećam se izjave jednog tattoo umjetnika o tome kako je nekada najčešće tetovirao rokere, a danas fudbalere.
MILICA: Mislim da su “rokeri i alternativci” dovoljno dugo prisvajali sve kul stvari za sebe. Neka se tetovira ko hoće, živi bili, ako se ja pitam. Mislim da je r'n'r stav i način života, a ne kožna jakna, Slayer majica i tetovaža. Čujem da se bune što u H&M-u prodaju Slayer majice, što fensi devojke nose kožne jakne i što se fudbaleri tetoviraju. Ako im je to osnova identiteta, pre je njih za okriviti nego istetoviranog fudbalera. Iako mrzim fudbal, a odrasla sam na rokenrolu, ovaj put nisam na njihovoj strani, dosadili su sa tim lamentovanjem.
BOSONOGA: A može li slikarstvo (ponovo) postati masovno popularna umjetnost? I treba li, uopšte?
MILICA: Ne znam odgovor na to pitanje. Mislim da slikarstvo i dalje živi, a možda sam i u zabludi, jer mi je do njega preko stalo. U svetu je art scena veoma razvijena, vrti se tu veliki novac, sve je, naravno, sada bliže nekakvoj konceptuali, ali nije da je slikarstvo skrajnuto, kao što deluje kada gledamo iz ove naše balkanske vizure. Ovde je sve skrajnuto, pa o slikarstvu ne vredi ni govoriti. Mislim da je svako ko pokuša time da se bavi, a nije poslat na neka skupa školovanja po inostranstvu, nego se lakta ovde na našoj sceni, čist ludak i entuzijasta, ali ja, kada bih se toga odrekla, ne znam kako bih se drugačije borila sa sveopštim besmislom. Slikarstvo mi uliva nadu. Stvaranje uliva nadu. Ili je to samo umetnički egocentrizam, ne znam.
BOSONOGA: Tvoj izraz u djelima iz “1/3” je bitno drugačiji od onih iz izložbe “Pet”, recimo. Je li to ispitivanje različitih pravaca ili svjesna odluka da mijenjaš stvari?
MILICA: Kada sam pravila izložbu “Pet” u Parobrodu, i dalje sam verovala da pojedinac može da promeni svet (što ću, intimno i krišom nastaviti da verujem), ali nije da stvari baš tako stoje. Pokušala sam da stvari sa naše kulturne scene, koje cenim, volim i koje meni znače, iz nekoliko sfera umetnosti, pobrojim, istaknem, stavim na jedno mesto, da podsetim da kod nas i te kako postoje stvari i sadržaji koji su vredni, jer je u poslednje vreme popularno kukati o čuvenoj krizi i srozavanju vrednosti. Ne slažem se, ima vrednih stari, možda nisu toliko na obzorju koliko su ove druge stvari, ali želela sam da kažem da je na nama šta ćemo da konzumiramo, da li ćemo, kada sednemo na kafu, da pričamo kako smo pročitali dobru knjigu, bili na dobroj svirci, ili ćemo da lamentujemo što na TV-u ide rijaliti. I mi smo deo reprodukovanja tih stvari, tim večitim kuknjavama. Ali, to je bilo tada, pre dve godine, naposletku sam odlučila da se ne pravim pametna i samo da slikam. Zato se te dve izložbe toliko razlikuju.
BOSONOGA: U “Pet” si objedinila slikarstvo i pisanu riječ, a to si uradila i u svom opusu, kroz knjige i priče. Otkud i književnost u tvom CV-u, jer postoji to neko vjerovanje da vizuelni umjetnici često nisu vješti sa riječima, i obrnuto?
MILICA: Ne znam, ja želim da verujem da talenat ne postoji, da je u vizuelnoj umetnosti dovoljno vešt onaj ko dovoljno gleda, a u literarnoj onaj ko dovoljno sluša. Valjda ne mora jedno da isključuje drugo.
BOSONOGA: Još 2014. si promovisala prvu knjigu “Roj”, nedavno dobila i nagradu za kratku priču “Biber” – pa opet na tvojoj Facebook stranici stoji samo “slikarka”, a u člancima ti povremeno dodaju i “tattoo umjetnica”. Zašto književnosti još nema u tvojim “potpisima”?
MILICA: Iako sam oduvek imala afinitet prema književnosti, nekako nisam sebi dozvoljavala da pođem tuda, bojala sam se te etikete nekoga ko se plete gde mu nije mesto. Naposletku sam sebi to ipak dozvolila, jer jednostavno neke probleme koji me muče nisam uspela da komuniciram kroz slikarstvo, već isključivo kroz pisanje. Tu sam baš nova, ne znam kuda ću da se krećem u tom polju, a ne želim da bilo šta radim kako bih imala više potpisa. Polako, ako nešto smisleno ikada napišem, tek mi onda neće biti glupo da pomenem da se pomalo bavim i time.
BOSONOGA: Izvan umjetnosti si zaljubljenica u ekstremne i outdoor sportove. Trčanje, surfanje, snoubord… Jesmo li nešto zaboravili, još neki hobi za koji nađeš vremena? I šta te je privuklo baš ovima?
MILICA: Mislim da su ti ekstremni sportovi takođe neka neuspela borba sa besmislom i konačnošću ljudskog života. Nisam toliko više u tome, imam pametnijih stvari da radim, ali snoubord je definitivno jedna od mojih većih ljubavi.
BOSONOGA: Koliko si polumaratona do sada pretrčala?
MILICA: Ne previše, možda šest, sedam, ne sećam se. Lep je bio taj period kada sam trčala sa svojim uličnim timom, oni i dalje to rade i opstaju, volim katkad da im se pridružim, ali načelno sam se distancirala od te priče pre dve-tri godine. Previše je to, ipak, vremena i zdravog života za mene.
BOSONOGA: Imaš li svoju muziku za trčanje ili filmove koji te inspirišu za sopstvenu umjetnost?
MILICA: I ne baš, ništa precizno. Svasta slušam i svašta gledam.
BOSONOGA: Kada spojiš sav art kojim se baviš, može li se nekako preživjeti od umjetnosti na Balkanu? I jesi li razmišljala o tome da okušaš svoju sreću negdje drugo?
MILICA: Mislim da se na to pitanje ne može dati univerzalan odgovor. Vidim da neki od umetnosti mogu vrlo dobro da žive, mali je procenat, ali moguće je. Ja da preživim mogu, uz naizgled brojna odricanja onoga što se danas smatra komforom, ali za mene nema većeg komfora od toga što nemam radno vreme i 12 slobodnih dana u godini, već raspolažem, ipak, koliko-toliko svojim životom, koliko je to moguće u ovom robovlasničkom društvu.
BOSONOGA: Nije da nisi imala priliku da iskusiš život i rad drugdje, i to u potpuno drugačijem okruženju, tokom boravka na umjetničkoj akademiji u Indoneziji. Reci nam malo više o tom iskustvu – kako se desilo, kako je proteklo i šta ti je donijelo, i na ličnom i na umjetničkom planu?
MILICA: Za tu stipendiju sam aplicirala na kraju srednje škole, bila sam baš mlada i, iskreno, nije mi tada bilo na pameti umetničko usavršavanje, koliko mi je ideja bila da odem što dalje negde, potpuno sama. To iskustvo, biti sam negde na kraju sveta, nešto je najdragocenije što sam iskusila, i nešto što bi svako trebalo da proba, naravno, ako nađe način. Budući da me metropole nikada nisu privlačile, izbor je bila Indonezija. Provela sam tamo skoro godinu dana, bila sam na programu gde se sve učilo i radilo na indonežanskom jeziku, naučila sam mnogo o kulturi koja je dijametralno suprotna od naše, gde se zadržala duhovnost koja je kod nas odavno iščezla. Umetnost tamo je na nivou rukotvorina i nekih sitnih umetničkh zanata, što mi je vrlo prijalo, obožavam da radim rukama i da na posletku vidim produkt svog rada. Kada bih radila neki administrativni posao, za bilo koji novac, mislim da bih se ubila. Na umetničkom planu mi nije donelo mnogo, ali na ličnom, donelo mi je jedno od dragocenijih iskustva u životu. Čudan je taj Istok.
BOSONOGA: Da sada možeš da biraš državu u kojoj bi živjela i jednog umjetnika, iz bilo koje epohe, kojeg bi mogla da upoznaš, šta bi odabrala?
MILICA: Nikad nisam verovala da ću ovo izgovoriti, ali makar trenutno, ne bih mogla da živim nigde drugde nego ovde. Osećala bih se kao izdajica kada bih otišla negde da živim neki lagodan život. Osećam određenu odgovornost prema svojoj zemlji, regiji, ljudima, ili čemu već. Ne znam kako mi se i kada to dogodilo, ali mislim da ne bih mogla da se odrodim od svega ovoga i odem da živim nekakav umetnički život na visokoj nozi, recimo, u Njujorku. Možda je to Stokholmski sindrom, ali zaista se tako osećam. A što se umetnika tiče, krivo mi je što nisam imala priliku da upoznam Dadu Đurića, a ako biste neki komercijalniji odgovor, volela bih da sam nekada mogla da se popričam i sa Frensisom Bejkonom (Francis Bacon).
BOSONOGA: Sada i u Srbiji, šta te čeka? Na čemu radiš, šta planiraš i čemu se nadaš?
MILICA: Ne znam šta me čeka, srećom. Da znam, bilo bi mi dosadno. Ne nadam se ničemu, jer ne želim sebi da priređujem nikakva razočarenja. Planiram da radim i samo da radim. U pauzama, da sedim sa nekoliko sebi bliskih ljudi za nekim udobnim šankom.
Naslovna fotografija: Ivana Mrkva
