Tabu
U razvoju društva koji uživamo, čini se da tabua više nema. Govorka se o uvođenju 22 pola, a svako suprotstavljanje liberalizaciji i slobodnoj misli smatra se da je passé. O tabuima se raspravlja sa ironijom i sladostrašću da je iza njih sakrivena neka zabrana, koja se samo formalno ne sme prekršiti. Ipak, tabu se, kao sila zabrane, danas preselio u sfere u kojima mu nije mesto, pa su pod pretnjom kazne razmatranja o stvarima o kojima bi se naširoko trebalo diskutovati. Silom prilično promišljene prilike, jedan od vidova tabua ogledalski je jasan i došao je u svetlosti mini-serije koja nosi isto ovo ime.
Mala ali odabrana
Mini-serija “Tabu” (“Taboo”) iza svog atraktivnog naslova i snažnog dizajna krije dosta toga zanimljivog, što na prvi pogled može da promakne. Nije skriveno da je reč o seriji koja pokušava da puca na visoki nivo kvaliteta, drskoj, gruboj i krvavoj. Zanatski tačna i precizna, do kraja u okvirima u koje je na samom početku postavljena i bez dodvoravanja, sa izvesnim šarmom na kakav nismo navikli.
Finansirana mahom od ličnog imetka Toma Hardija (Tom Hardy), napisana perom Stivena Najta (Steven Knight), na bazi ideje Čipa Hardija (Edward “Chips” Hardy, Tomov otac), i potpomognuta Skot Fri (Scot Free) produkcijom (Ridli Skot), ova serija se trenutno emituje na RTS-u 2, preklapajući se sa drugim serijskim programima, koji možda imaju bolji rejting, ali “Tabu” nosi i jednu znatno suptilniju poruku, koju valja razmotriti.
Zlogovor
Jezici pričaju da se Tom Hardi zajebao što se upustio u ovakav projekat. Ako pitate njegovog računovođu, možda će to i potvrditi. Od navodnih 10+M budžeta za osam epizoda, serija je uspela da ostane kratka za 2 M. Eksplicitnost od prvog do poslednjeg trenutka, kao i mnoštvo ne baš tako prijatnih pitanja možda i imaju veze sa svim tim naklapanjima o propasti na tržištu zbog slabe gledanosti. Tabu zaista čačka tamo gde se retko gurao nos, barem od strane ovih uspešnih i sapunjavih formata koji mogu da se gledaju uz pletivo i kamin, pa se nekako dogodila i ostala zapamćena po mrmljanju Toma Hardija i generalnoj žalbi na lošu glumu(?!).
Priče o englesko-američkim odnosima, Ist Indija kompaniji (East India Company), monopolima na robovlasništvo i stvaranju svetskog poretka, koji u sličnom obliku i danas drži mesto, ispostavlja se da su i dalje malo manje popularne teme, što potvrđuju i istoričari, složni da je istorijski kontekst Ist Indije tačan. Dodati u to eksplicitnost magijskog divljaštva, i eto recepta da sve te babe od Saseksa do Sijetla bace svoje štrikaće igle i požele da nikada nisu videle pogled Džejmsa Kezaje Dilejnija, a da se britanska gospoda uzvrpolji što im neko proziva dedove koji su tovarili crnce na brodove na crno.
Paralelno, mnoštvo publike uživa u svireposti prikaza i ponuđenog izraza, pa je serija bila veoma gledana na alternativnim izvorima i veoma dobro ocenjena. Nešto zaista autentično i prikladno tom vremenu, valja se iza gorke ljutine svake epizode.
Kvalitet “Tabua” nije sakriven samo u ceni po epizodi. Uostalom, ako je Hardi producent, pisac i glavni glumac, svoje honorare je mogao samo provući kroz knjige, tako da ne znamo koliko je zaista kratak, a koliko dugačak, no nije u tome stvar. Serija odaje neodoljivi utisak da je urađena u čistom i vrlo svedenom maniru, u kome se vodilo računa o odnosu troškova i grandioznosti, broju lokacija te zaista pedantno izvedenim efektima, mahom svedenim na atmosferični zadnji plan. Sve to potpaljuje zavist i nelagodu, jer tako nešto može da se izvede i u našoj produkciji, samo uz malo matematike.
Tu leži istinski tabu koji nas prekriva, a završava se uvek apsolutnim krajnostima tipa: “Pusti to! To ti je Engleska. Bi Bi Si (BBC) je to! Ridli Skot (Ridley Scott) je to! Tom Hardi je to. To je tabu!“
Tabue treba potirati, a ne nametati nove. Samo što mi, kao društvo, brišemo seksualne odrednice, ali mahanjem glave tabuiziramo da sličan projekat nije dostižan. Za, recimo, desetinu pomenutog iznosa, što u proporciji troškova i honorara nekako legne na mesto koliko naše serije koštaju u produkciji. Dobra priča, lepo postavljena za tačnih osam epizoda, a zatim ispričana u ujednačenom, doduše malo sporijem ritmu i sa mnogo detalja.
Štroka i prljavi nokti kurvi, koje pišaju u uglu mehane u kojoj i jedu. Prokleti glavni junak, koji ni u jednoj sceni nije čiste košulje, čak ni kada se sredi za izlazak. Gomila konjske balege koja se još uvek puši i tetovirana bratija secikesa sa zarđalim noževima. Treba učiti zanat od najboljih, a najbolji su tu svuda oko nas, i takođe su ljudi. Nisu tabu! Jer, ako je klanica, onda mora biti krvi i lonaca, i vatre i mesa, i peškira i jebačine, i smradova i mrtvih, a sve to sa razumom upakovano u dostižne efekte i prateći zanatski kvalitet.
Dostojne priče imamo, to i pokazujemo. Ljude imamo, i to se da primetiti, a od projekata sličnih “Tabuu” treba da uzmemo taj zanatski pristup, gde je balans skromnosti i grandioznosti optimizovan da sam projekat ne pojede sebe samog. Videćemo kako će se završiti serije koje se jednovremeno i premijerno prikazuju u istom periodu kada se “Tabu” premijerno prikazuje na RTS-u 2.
“Meso” je odlično počelo, ali hajde da ga pustimo da se završi, da vidimo hoće li održati uspostavljeni momentum bez zagorevanja. Ostala je još jedna epizoda i sada čekamo veliki krešendo. “Senke nad Balkanom” su se obilato popravile, ali takođe grizu više nego što je moguće sažvakati i svariti. (Članak napisan prije emitovanja posljednjih epizoda pomenutih serija, op.ur) Kako će proći naveliko očekivana serija o Nemanjićima, tek sledi, ali miriše da će i njoj nedostajati upravo taj balans želje puste i onoga što je zaista moguće izvesti.
Možda nam je potrebno samo malo takta i vere da nije sve to neki tamo engleski tabu i neka zla magija Ist Indija kompanije, već samo jedna pristojna priča, sa pažnjom dovedena u visoki prosek, ali sa kratežom od dva miliona. Da li je i koliko ovaj podatak validan, biće jasno tek ako budemo ugledali drugu sezonu, koja će biti jedini istinski pokazatelj investicije u mračnjaštvo i gnoj Londona 19. veka. Do tada, sa pažnjom i prljavštinom u meri, preturajmo po svojim pričama, ali bez snova o “Igrama prestola” (“Game of Thrones”), to je već tabu!
Naslovna fotografija: YouTube prinstcreen
