Otrcana je praksa da se na izmišljenim prekretnicama silom svode računi. Kalendari, datumi, bilo pa prošlo, a nada postoji da će nešto bolje doći.
Neki se nadaju da će se i sami promeniti, pa koriste izmišljene početke da proglase smrt nekog od svojih manje voljenih lica i ustupe ga drugome. Baljezgarije, ali ljudske i nužne. Bolji izgovor za ovakvu potrebu čovečanstvo nema, nego da ga strpa u konzervu ljudskosti! Šta se sve dogodilo u periodi koju civilizacije broje na barem tri različita načina, nije previše važno. Dogodilo se, ohladilo i počelo spokojno da tone u tupi zaborav starih postova na digitalnom zidu, koje ne valja premotavati pre, nego za dve ili tri godine.
Jezivije, a verovatno i suštinski važnije, jeste šta nas to čeka u mraku nedoživljenog? Uzaludna takmičenja u vizionarstvu, astrologiji ili ubeđenjima da ćemo poznavanjem prošlosti predvideti ili izračunati moguću budućnost potpadaju pod okrilje psihoistorije, koja se, osim po svojoj fiktivnoj definiciji, još dugo neće naći na listi metoda za predikciju sudbine čovečanstva. Jedini poznati saveznik i pomoćnik protiv spoticanja na stazi nedoživljenog jeste nada. Tu, neku nadeždu, svi beznadežno vodimo na povocu, čisto da nam se mota oko nogu. Oni samouvereni je otkače sa lanca i puste da trčkara, dopuštajući joj da zamakne u nepoznato. Ako ne znaju da zazvižde snažno, tako je mogu i izgubiti ili pomešati sa nečijom tuđom nadom, takođe puštenom da juri po nepreglednoj livadi.
Puštajući nadu na stranu (livadu), jeste važno i gde stojimo svojim nogama. To tlo koje oponira sili teže zapravo je jedino što što nam daje trenutno uzemljenje. Otisci koje smo načinili su iza, dok nove još ne ugazismo. Odričem se svakog poznatog guruizma i svih mimova koji insistiraju da je sada samo sada, jedino i važno, ali kada malo bolje razmislim, u neku ruku možda i jeste tako. Zato svima koji čitaju ovaj tekst prenosim otvoreno i zalančeno nadanje, koje nema odrednicu ni prošlosti ni budućnosti, već se treba primeniti u trenu stojećeg treptaja oka. Treptaj kao koordinata sadašnjeg trenutka, lenja i letargična nesvesna radnja, neka danas bude mera postojanja, a misao da prepustimo filozofskim kukavicama, sumnjičavim pre svega prema sebi, a onda prema drugima.
U tom nizu treptaja, dok blenete u ekran i čitate ovaj tekst, makar na kratko nadam se da je uz vas:
Zdravlje sva tri bića koja nosite u sebi. Odatle sve počinje i mahom se tu završava. Ko računa da u sebi ima manje ili više od tri oblika sebe, neka pomnoži ili podeli želje. Rezultat neće izostati.
Idemo dalje. Oštro oko i britak um. Njih držite uz sebe stalno. Korisni su to alati, a posebno za razlikovanje kvaliteta i kvantiteta. Šljunak ide na kubike, a zlato na fine unce. Nije sve u količini, ima nešto i u tihom zlatkastom svetlucanju. Pazite se onih koji koriste zlatnu farbu i olovo! To je pogana sorta.
Logično, neka je uz vas i spoznaja da nije zlato sve što sija, već da primamljivi sjaj postoji i u drugim stvarima, na primer u delima! Šljunak ovom prilikom isključujem, on je bio komparativ samo u gornjoj želji.
Neka među velike teme zaluta i dobra strana serija smeštena na disku, a niste je gledali! Put da izbijete monotoniju svakodnevnog brojanja šljunka iz glave. Pazite samo da vam kroz sadržaj ne uture neku još goru monotoniju, pa da bude posle problema!
Kada pominjem umetničko nadanje, moram i medicinsko. Pri ruci imajte i jedan portabl EKG, da ispitate jesu li filmovi i dalje živi! Ako jesu, drž’te ih, ako ne, lopatu u ruke, samo pazite na ilovaču. Prokleto je lepljiva, čak i kada zahladi! Nadam se da su oni živi malo manje rimejkovi, ributovi, risikveli i prikveli, restarti i prestarti, franšize, sage i drugia sranja. Plastika je za reciklažu i slaganje u uniformne nizove, ovo su, kako se zovu… filmovi, oni se snimaju!
Nadam se da je tu i humor. Dobar i zdrav humor. Politički, verski, polno i po svakom drugom osnovu bez korektnosti, jer humor ne poznaje korektnost. Zato i jeste humor. Pažnja! Postoji veliki znak jednakosti između humora i uvrede bez ukusa. Humor je smešan!
Nadam se da će pri ruci biti i solidna domaća serija, uvek zgodna za izbeljenje ubeđenja da se na ovim prostorima nikada i ništa pametno neće uraditi. Dobro, možda će biti potrebne veštine Viktora Frankenštajna, da se šivenjem formira jedan utisak od nekoliko faličnih, ali i to je za ljude.
Bez ideje da prestanem nadani niz, nadam se vašem njuhu poput krvoslednika. Da namirišete iskrenu pobudu i zanos svakog oblika stvaralaštva, koji zasigurno nestaje. Još ima istinskih, pravih stvaralaca, filmadžija, književnika, muzičara! Neka imaju i sledbenike barem u vidu vas kao publike! Ako se neko drzne da pođe putem stvaralaštva kao životnog poziva, neka mu je svaka sila kosmosa u pomoći, nije se zajebao(la).
Seže nadanje i prema spremnosti za prihvatanje istine. Zaslepljenost samo pojačava bol koju istina jednom donese, a izvesno je da hoće. Svi koji su nas izneverili, učiniće to ponovo, stoga zašto im i dalje poklanjati nešto čisto, iskreno i lično kao što je komad nade.
Pri ruci treba imati i radar za rano otkrivanje niskoletećeg senzacionalizma. Nastupajući ešalonski u rojevima, senzacionalizam nosi zadovoljstvo spoznaje trajno koliko i jedan nanosekund. Vaš treptaj traje mnogo duže, zato se držite njega. On neka bude prva stepenica na putu prema suštini koja spaja previše treptaja, da bi se mogli izraziti poznatom matematikom.
Da je uz vas hladnokrvnost, dok stiskate karte za prvi red predstave koja se zove, “Kako je propao Holivud“. Oprezno uživajte u predstavi u kojoj se uloge histerično menjaju, glumci beže sa scene jebani od strane producenata, koji sa kantama benzina i bakljama u rukama prete da će spaliti sve one koji se suprotstavljaju. Novi film, nova slava i nova pravila.
Ukoliko ste se pronašli u toplini nade koju sam svesrdno uputio, nadam se i vašoj hrabrosti da iskažete svoje mišljenje i to bez slepog uverenja da ste u pravu. Argumentacija često može dovesti bumerang nazad u čelo! To se može dogoditi svakom bacaču, ma koliko iskusan bio, ali to je jedini pravi put. Dobro je imati svoje mišljenje, loše je misliti da je ono jedino i ispravno, a svako tuđe pogrešno!
A kada se greška napravi, ostaje samo nadanje da pristojnost u iskazivanju svog mišljenja neće izostati. Zadržite ono što se zove dostojanstvo. Socijalne mreže su otvorile pandorinu kutiju mudosera, koji bez pokrića nude svoje stavove. To im pravo niko ne može oduzeti, ali samo ako to rade pristojno i bez uvreda.
Kada smo kod elektronskih oblika nadanja, tu je i neizostavna senzorna bateriju za identifikovanje apatije, kod sebe i kod drugih. Njeni oblici nisu sasvim jasni i mogu se razlikovati od jedinke do jedinke. Ma koliko različita i na prvi pogled nevidljiva, svaka apatija će dovesti do istog rezultata.
Nadam se vašoj iskrenoj radosti tuđem i sopstvenom uspehu, jer svakom uspehu se treba radovati. Doduše, treba naglasiti da neuralna interpretacija “uspeha” seže od pojma svadbe od 50+K nečega, preko šofera i auta sa tamnim staklima sa rotacijom, pa do nekih drugih dimenzija, manje opipljivih, a dosta bližih suštini.
Iskreno se nadam da je uz vas neko koga volite i, što je još važnije, ko voli vas! Neko sa kim možete da se slasno pokrkate i ukrstite mačeve mišljenja, ali samo nakratko i bez dodira! Dodir je tu za neke lepše stvari, koje moja nada upućena svima nikako ne zaobilazi.
Za kraj mojih nadanja, koje upućujem svima bez izuzetka, dodajem i jednu želju. Neka uz vas bude i truli komadić nade da ništa od gore pomenutog zapravo ne zavisi od vas i da vam sve pripada po rođenju i po slovu nečijeg tuđeg angažmana! Eh, da! Svaka nada umire poslednja, pa neka se onda i ova mala vucara na povocu uz beslovesni Ego. Kada se on, gospodin, saplete i surva u provaliju, možda će ga zadržati ta tanana uzica, da ne nestane u ponoru podrazumevanja. Zajebite podrazumevanje, od njega nikada nikome koristi nije bilo. Nadajte se.
Srećna vam svima Nova godina.
Naslovna fotografija: Shutterstock.com
