Aktuelna dinamika programskih šema, glad za kvalitetom, kao i smorenosti istim filmovima u prazničnim sezonama poslednjih 20 godina, silom “pozajmice” stavlja pred nas ostvarenja neopravdano propuštena u 2017. godini. Jedno od njih jeste i “Ubistvo svetog jelena” (“The Killing of a Sacred Deer”) Jorgosa Lantimosa (Yorgos Lanthimos). Društvo sa kojim sam gledao film činili su su ljubitelji umetnosti i krajnjih granica koje stvaralački izraz izaziva u čoveku, a sve to beše bez predznanja i predrasuda (osim prethodnih radova autora).
Jorgosa znamo još od “Očnjaka” (“Dogtooth”) i “Jastoga” (“The Lobster”) kao nesumnjivo zanimljivog lika, koji ovaj put na tacnu servira, malo je reći, specijalitet. Sasvim je jasno da je reč o nesvakidašnjem senzibilitetu, ali kada se smaknu smešni cvikeri kritičarsko-teoretičarskog formalizma, ovo je zapravo film sa kojim se nije tako lako nositi i koji uspeva da izazove bujicu neprijatnih osećanja, na koja je svako od prisutnih drugačije reagovao.
Uspešno servirajući motive antičke drame o žrtvovanju deteta zarad okajanja sopstvenog greha, Lantimos ispruženim prstom pokazuje da se u humanom odnosu čoveka prema samom sebi i drugima ništa nije mnogo promenilo. Smeštajući Euripidovu (Euripides) dramu u ambijent savremenog i zaštićenog društva, i još simbolički njegovog polubožanskog sloja – jer glavni junak jeste čovek koji na neki način upravlja životima i smrću drugih (kardio-hirurg) – reditelj je napravio zloćudnu kombinaciju pozorišta, ali sjajno uverljivog.
U “Jelenu” mahom vidimo samo likove koji imaju barem neke veze sa pričom. Ostali tu samo postoje i dosta su bliži scenografiji. U svetu bez mnogo okoline, slučajnosti i lažne stvarnosti, od samog početka smrdi neprijatna nota, koja se uvlači pod kožu. Pratimo porodicu renomiranog hirurga (Kolin Farel), koji sa suprugom (Nikol Kidman) i dvoje dece uživa udoban status i život. Bogati topli dom, ispunjen okorelom rutinom koju teško šta može preseći, osim misteriozne i s početka nejasne figure mladića, sa kojom hirurg i otac ima prijateljsku, ali distantnu interakciju.
Fantastični performans svedene glume cele podele, od starta je začinjen veoma dobrim situacijama. Izleti, poput perverzije seksualnog odnosa koji hirurg i njegova žena rutinski praktikuju, vrlo brzo navedu da će se u svoj svedenosti mnogo toga dogoditi. Spora mučnina mene je ubola poput udice u grlo, ali začuđujuće i bez bola me je ponela napred ovim konvejerom rastućeg nemira.
Sa druge strane, drugi deo pomenute publike, na prvi nagoveštaj onoga što će uslediti, počeo je da oseća izuzetan nemir, uprkos stalnom podsećanju autora da nismo ni blizu stvarnosti, čak ni one filmske. Lantimos se lukavo služi vrlo jasnim alatima pozorišta. Ravna gluma, naročito u važnim dijalozima, skoro da liči na obraćanje publici ili možda tok misli lika. U jednom trenutku, ovo čak dostigne i notu karikature, ali sa druge strane, ono što glumac u tom trenutku izgovara nije ni blizu smešnog. Ipak, ja sam se smejao, ali i gutao pozamašnu knedlu, očekujući vrlo jasno najavljeni ishod.
(Upozorenje: spojleri!)
Zbog počinjenog greha ubistva čoveka na operacionom stolu, hirurg od misterioznog mladog prijatelja, inače sina žrtve koja je pala nepažnjom lekarskog sečiva, dobija ultimatum da mora da “prinese žrtvu” nekog od svojih članova porodice. Ako, pak, to ne uradi, voljena ženica i dvoje dece će polako prestati da žive i umreti u prilično jasnim mukama.
Previše snažno postavljeno da bi ostalo u domenu pretnje, pa ubrzo počinje razboljevanje i oduzimanje udova i apetita, prvo kod sina, a zatim i kod ćerke. Sve to u tonu neke sumanute normalnosti, koju svi likovi čudno prihvataju, čineći taj jezoviti put ka jasnom raspletu jednovremeno i banalnim, a s toga i krvavo brutalnim. Preko svega upasovano sa sjajnom muzikom, koja najbliže može da se uporedi sa Kjubrikovim (Stanley Kubrick) “Isijavanjem” (“The Shining”), sve to krstarenje kliničkim hodnicima više liči na tumaranje po nekom hramu, u kome nema nikakvih jasnih odgovora.
Nisam siguran na kojoj oktavi sam ostao izmešten, pa mi je sve viđeno ispalo manje mukotrpno za gledanje, a više jasno stilizovano, ali tako beše! Nisam jedini, jer celo muško društvo je manje ili više ostalo na tragu komičnog. Možda zbog jasno stilizovane glume ili tako pozorišno postavljenih scena, samo beležim da me je glumac, koji glumi misterioznog uzročnika svih nedaća glavnog lika, nervirao, ali ne dovoljno da poželim da prekinem gledanje. U naknadnom razgovoru sa ostatkom ekipe koja je gledala, saznao sam da jedna od drugarica nije htela da razgovara sa dečkom dva dana nakon filma. Preterujem, naravno, mada zadovoljan što se meni nešto slično nije dogodilo. Nakon završetka, koji neću otkrivati, ali koji preporučujem da spoznate gledanjem, usledila je žučna rasprava o filmu i njegovom smislu.
Zaista ne mogu da se setim kada se tako nešto dogodilo, tačnije kada sam uopšte pogledao film koji je kod mene ili nekoga iz okruženja izazvao reakcije, osim “pih” uz komentarisanje šta u filmu nije toliko loše. Navikli smo se na samlevena govna, koja znamo da smrde, pa im prilazimo sa već navučenim gas-maskama. Koja je svrha prići im uopšte? Kod “Jelena” beše nešto sasvim drugo, nešto što se skoro svodi na kontrast između nespojivog. Između brutalnosti i banalnosti, ali sa jasnom reakcijom, pa makar ona kod muške publike iz mog okruženja bila prikrivena smehom. Slušao sam legende o tome da je Fridkinov (William Friedkin) “Egzorcizam” (“The Exorcist”) toliko masirao publiku, da su ljudi imali nagone povraćanja usled zvučnih zahvata. Parovi su se svađali nakon projekcija. Urbane legende ili nešto što je nekada postojalo, a sada više ne.
U moru ravnih linija i tendencioznih sranja, film koji izazove ovakve reakcije mora biti hvaljen. Udara na očinsko, na majčinsko, na ljudsko i na egzistencijalno, ali sa šarmom modernog i jasno aktuelnom težinom antičkog. Ipak, izgleda da se od Euripida nije mnogo toga promenilo, a voleli bismo da mislimo da jeste.
Uporno navodim, valjda i dalje se braneći, da je “Ubistvo svetog jelena” mene čak i grohotom nasmejalo. Nekoliko puta. Možda mi je smeh ovde poslužio kao barijera da ne povratim od doslednog i tegobnog masiranja, koje ne prestaje do poslednjeg kadra. Sličan efekat film je postigao i kod ljudi sa kojima sam razgovarao, a nisu gledali film kada i ja.
Sa druge strane, moja supruga je osetila snažan poriv da se posvađa sa rediteljem, da omrzne glavnog antagonistu i da više puta jasno ponovi da joj je muka što su ljudi takvi, pa prstom upiru u sve ono negativno što film na iskonskom nivou podvlači sa dve masne linije.
Bravo Lantimos, samo tako nastavi.
