Moj muž nema omiljenu stranu kreveta. Zaspimo gde se zateknemo. Ujutru se, međutim, ako ja ustanem pre njega, a tako najčešće biva, istog trenutka protegne zauzimajući i moje mesto. Da sam junakinja Rumene Bužarovske, ovo bih tumačila kao njegovu podsvesnu želju da potvrdi da ja živim u njegovoj kući i spavam u njegovom krevetu.[1]
Zbirka priča “Moj muž” sastoji se iz 11 suživota.
Ispripovedani su preciznim, svedenim stilom, tehnički bez mane, sve rečima frustriranih supruga različitih muževa, kojima je, pak, zajedničko to što se drže kao vlasnici svojih partnerki.
Ono malo beline između priča dovoljno je da se odmore oči, ali ne daje vremena da se čitalac zatvori prema pročitanoj i kako valja pripremi za narednu. Čitajući priče redom, vučemo sa sobom junake i situacije iz prethodnih, spotičemo se o njih, ne znamo šta ćemo sa njima ni sa sobom spotaknutom. Nije to jedini razlog za otežano razdvajanje niti priča. Drugi, obuhvatniji, preči, jeste to što Rumena Bužarovska ume da piše. Evidentno je namerno peglanje i ujednačavanje pripovednih tonova, tako da se iz svih nesrećnih porodica, iako su po Tolstoju (Лев Никола́евич Толсто́й) takve svaka na svoj način, supruge izdvajaju i stapaju u univerzalnu nesrećnu suprugu, koliko god čitaocu uzrok nekih nesrećnosti bio trivijalan.
Takođe, priče su u celinu uvezane variranim motivima koji ih uparuju dve po dve. Na primer, umetnost iz hobija u “Nektaru” zadržava se kao motiv i u “Praznom gnijezdu”, pokroviteljski-snishodljiv odnos muža iz “Praznog gnijezda” preliva se u priču “Čovjek od navike” i tako redom. Čak se i poslednja, uslovno, može povezati s prvom.
“Moj muž, pjesnik” otvara zbirku pomirenošću sa brakom: pripovedačica se u muža zaljubila zato što je bio zgodan, pa je poverovala da je i dobar pesnik. Mladost kasnije, nema više fizičke privlačnosti koja ju je sprečavala da uvidi koliko je zapravo nedovoljan.
Supruga iz druge priče nema problem sa spoznajom da muž nije dovoljan. Problem nastaje kad muž umre, a ona se nije na vreme osetila krivom što ga vara. Motiv pomirenosti dolazi podruku sa majčinim priznanjem koje na nivou njihovog mikrokosmosa normalizuje švaleraciju. Majka se kao presudni faktor javlja i u “Preljubniku”, s tim što tu nastupa kao glas patrijarhalnog ‘pakta udatih’.
“On ti je muž. Ti si ga izabrala, ti ga moraš i trpjeti. Razvod ne dolazi u obzir”, rekla je i puhnula u crveni lak što se sušio na njezinim dugim, pandžastim noktima. „Ne smiješ ga otjerati iz kuće, jer se tada možda i ne vrati”, rekla je i pogledala me u oči. “Sada me slušaj, kćeri. Govorim ti iz iskustva. Nje se trebaš riješiti.”
Bužarovska nije nimalo ogorčena na naslovni pol zbirke, kako bi se moglo pretpostaviti. (Ili bar ne samo na taj jedan.) Dosledno im ređa grehe ko pred naprslim ogledalom, i niko nije pošteđen njenog pogleda. Najlakše će, u stvari, biti predstaviti je kao fotografkinju poderanih postava fensi kaputa zajednice, bilo da je to zajednica (dvoje ili više) ljudi, ili zajednica koju čini osoba sa svojom savešću.
“Osluškujući Nenadov muk, sjeli smo u dnevnu sobu. Genčo je zapalio cigaretu, a ja nisam jer sam bila pred porodom. Stali smo se međusobno uvjeravati da je korektno to što smo učinili, što smo dijete zatvorili u spremište.”
Kao i o svakoj pojavi prognanoj u tabu, ona o ženi koja nema nikakav pretpostavljeni majčinski instinkt piše ogoljeno, ravno. Priče “Geni” i “Otac” mogle bi biti dve strane bivanja majkom, ali to ne znači da samo dve strane postoje.
Ne može se govoriti o ‘umetničkom svetu’ Bužarovske a ne prihvatiti da se on ne razlikuje od sveta u kojem njeni čitaoci žive, niti se njeni junaci i situacije mogu tumačiti s “unutarknjiževnim” osloncem, zanemarujući da je on identičan onom “okoloknjiževnom”. Ništa izrečeno u ovoj zbirci nije karikatura društva i vrednosti u kojima međuljudski odnosi životare. Možda su upravo naše društvo i vrednosti karikatura sami po sebi. A čega, to nam sada već ni Platon ne bi mogao objasniti.
Detalj u priči “Nektar”, o tome kako junakinja sedi na tabureu kad dođu gosti, jedan je od onih koji nam u susretima sa takvim parovima, takvom bračnom dinamikom, u životu uglavnom prolaze ispod radara, ali koje posle priča Rumene Bužarovske više nikad ne možemo ne primetiti.[2]
“Subota, pet po podne” pristojna je priča o pristojnom mužu. Gospodinu. A gospodstvenost muža podrazumeva ženu — damu, onu koja dok muškarci “razgovaraju o poslu, lokalnim izborima i zagađenosti u jezeru”, “kao što joj i priliči”, povremeno umetne pokoji ljubazni komentar. Gospodin muž je gospodar, strog, tvrdo nadmoćan i tvrdo blag. Njegova uloga uspeva da preživi pomenutu belinu između poslednje rečenice i naslova sledeće priče, gde se useljava u oca male Ljiljane.
Pripovetka “Lile” jednoglasno je ocenjena kao najteža. Nekim čitaocima je bila i najteža u životu.
U meni je razbuktala bes, gađenje, jarost.
Ljiljanina majka je krpa, a njen muž je jednako strog i jednako gospodar kao prethodni, samo što ima onu patetičnu zastrašujuću nasilnu crtu, što pomirljive ženice kažu — “težak čovek”. A meni je tako muka od tih “teških ljudi” i ženica koje svi feminizmi neće osloboditi dokle sredina čovečanstvo deli na ljude i žene![3]
Poslednja priča, kao da je čekala da završim svoju tiradu, pa da počne, “Osmi mart” daje “ja” glas ponosnoj antifeministkinji, od sorte koja je u govor i uvela termin “ženica” u značenju “ona kojoj treba naša pomoć”. I Rumena Bužarovska to tako spretno izvodi da bih, da tonom i stilskim potpisom ne odgovara ostalima, pomislila da ju je zaista napisala neka takva.
Jedina feministkinja na proslavi Dana žena, viđena očima pripovedačice, predstavlja oličenje zla koje se leči brakom i majčinstvom. Fantastično urečeničena, kao da i čitaoca izaziva da je mrzi. A kad se istreznimo od mirisa teške hrane i lumperaja u koji smo uvučeni, shvativši da smo obmanute, ubeđene u nešto zbog čega bi nas Roza (Rosa Luxemburg) ošamarila, možemo još jedino da se duboko naklonimo umetnosti Bužarovske.
[1] Srećom, kako sam se od priče do priče mogla uveriti, nisam.
[2] Uglavnom, negde na polovini zbirke morala sam da ustanem i lepo izljubim svog muža, pa da sebe potapšem po glavi koja ne dozvoljava da se prepoznam ni u jednoj pripovedačici.
[3] I radosna sam, ispod besa, što mogu da mi je muka a ne strah.
Naslovna fotografija: Shutterstock.com
