Godinu i tri meseca ranije stao sam pred biletarnicu beogradskog sajma. Iznad je pisalo Sajam knjiga 2016!
Opasan završenim rukopisom i dizajniranom brošurom koja zagonetno načinje koricu trilogije koju pišem, bacio sam se, pun nade, u nemirne vode srpskog izdavaštva. Gledajući tokom pada u mutnu vodu koja sakriva dno, tešio sam se da u tom smrdljaku nema ajkula. Voda je previše mutna i više je ličila na rečnu. To, doduše, nije isključilo opasnosti, jer se u reci mogu zateći skriveni sprudovi, pirane i debeli somovi ogromnih usta koja zjape. Batrgajući se u prvim zamasima, shvatio sam da su vode domaćeg izdavaštva jednovremeno i slane i slatke, a ponegde i za dlaku bistrije, najviše usled sveže pritoke koja se još nije zagadila, pa se zato u tim delovima valja zadržati.
Krstareći po štandovima mogućih izdavača, krenuo sam u aktivno samopromovisanje. Ponovljena previše puta da bih zapamtio koliko, procedura je bila ista. Udelim lepo upakovani letak sa koga sevaju autorski crteži koje mi je prijatelj uradio da razbije tekst i nasmejan krenem da objašnjavam. Nakon drugog štanda sam shvatio razmeru. Kada u ruci imaš tekst (rukopis), može biti i Selimovićev, on vredi skoro ništa. Polugotova stvar u koju svi sa podozrenjem gledaju. Suprotno tome, govno pomešano sa mlekom, koje je smešteno među korice i na sebi ima ISBN sa bar kodom je karta koja donosiocu kupuje status pisca.
Parirajući situaciji, jedino što mi je preostalo je da iskoristim kapu dvorske lude na glavi, ogledanu u nastupu na koji niko od prisutnih nije bio spreman. Svi su me zapanjeno slušali, klimali glavama, a neki me i ćutke propustili do glavešina sa labavim kravatama koje su obećavale da će tekst pročitati. Nažuljanih nogu nakon obilaska sajma, ponuđen sam da sednem samo na jednom štandu, gde sam tretiran kao biće razuma većeg od buve. Nakon desetina vizit-karti, brošura i priče koju sam donedavno u snovima ponavljao, stigao mi je mejl samo iz te izdavačke kuće, baš one gde sam poslužen sokom. Beše to znak! Putokaz, koji sam pošteno ispratio i jednako pošteno platio sopstvenim novcem, kupujući, pored tiraža, i mnogo vrednije iskustvo. Izdao sam svoj prvi roman!
U rukama sam imao knjigu! Ponos kakav se teško može opisati, ali i zabluda kakvu ima svako ko završi podizanje zidova nove kuće. Postoji očigledan oblik, a približavanje cilju je manje od 3%! Zabluda je u mom slučaju bila malo manja, jer bez obzira na izdavača, procedure katalogizacije, pregovora sa štamparijom i slične tehnikalije, samostalno sam finansirao lekturu i dizajn naslovne stranice, rešen da “ko vidi” i “ko čita” moje delo bude zadivljen barem ispravnim jezikom i atraktivnom opsenom na koricama.
Odluka se ispostavila kao ključna, jer u domaćoj praksi je da se tekstovi šalju u štampu bez lekture, a korice “skidaju sa neta”, što kasnije diskredituje onoga čije je ime napisano uz naslov. Milujući satensku plastifikaciju svog novog čeda, došlo je vreme za promociju. Na simboličnom mestu, u beogradskoj Skadarliji, u kući Đure Jakšića, ljudi su stajali ispred, pozivajući me danima nakon promocije da mi kažu da “nije moglo da se uđe”.
Nije toliku gužvu izazvalo moje genijalno pero, već moje kilometarsko kucanje mejlova i uljudnih poziva svima koje znam. Dizajniranje pozivnica, plakata, a zatim slanje svih tih, ponovo i ništa manje lepo upakovanih sranja, koja će sve one ljude koje poznajem informisati da sam dovoljno stvaralački “drzak” i potkovan da nakon uspešne karijere filmskog snimatelja naškrabam štogod po ‘artiji! Završilo se gužvom i gorkom potvrdom da nikada na belom svetu moje misli i njihov plasman neće značiti nikome kao meni. Ni izdavač, ni distributer, ni urednici, ni lektori, ni kolege nisu u toj matematici ni duhom prisutni, osim ako se delo ne razgrabi u tiražu većem od 10.000 komada! Misli će možda značiti samo publici, a do nje je put dug i spor.
Godina samoće
Kada neko objavi delo, koje među koricama ne sadrži guzice, silikone, tajkune, magnate, koplja, raskršća, trice i kučine, ostao je sam. Sudbina koja sleduje svakome, bilo da je objavljen kao samoizdat ili pod krilom “uslužnog” izdavača. Autor ostaje go, šiban po faci i guzici konopom uvaljanim u so! (Usoljenik za šibanje nakvašen i umočen u morsku so, predmet poznat iz etnoloških legendi sa crnogorskih prostora, prim.aut).
Osuđenik da tumara od knjižare do knjižare i da svoje knjige traži u sistemskom kompjuteru ili na policama sakrivenim od svih pogleda. Da moli prodavce da isprave krivo uneta imena autora, dostavljena ko zna kada i kako. Da objašnjava da distributer tvrdi da u magacinu ima tri knjige na stanju, ali da u knjižari kažu da nema iste u kompjuteru. Da zatim sam pronađe knjigu, negde tamo iza neke druge i da je krišom stavi u prednji plan, u nadi da će neko videti onaj pedantni dizajn naslovnice. Konačno, moraće do iznemoglosti da preispitujuje razloge zašto je na policama većine knjižara pregršt naslova Skandinavaca!
Prodaju se u masama, u zemlji gde se dela Ive Andrića, Meše Selimovića i Miloša Crnjanskog prodaju na trafikama. Svenson, Bjornson, Knutson i Zoranahson stoje na pijedestalima napravljenim od klirita, okićeni nalepnicama sa pompeznim izjavama nepostojećih kritičara. Malo zdravorazumskog nacionalizma, pomešanog sa kvalitetom, nikome nije škodilo. Nemoguće je da od svih domaćih autora za koje niko nije čuo ama baš niko nema pojma o pisanju!? Paralelno je još manje verovatno da svi ti anonimusi stranci baš imaju šta da nam upakuju u šarene korice sa kojih se keze logotipi domaćih izdavačkih kuća! Priča je ovo gorka i golema, ali za drugu priliku, koja će jednom svima doći iz dupeta do glave!
Rezime, sa kojim nema nikakve šale, jeste da se u centralnim knjižarama mojih knjiga prodalo nešto malo više od 20 komada. Govorim o periodu od 10 meseci. Više ljudi me je pozvalo telefonom i pitalo gde je moguće kupiti knjigu nego što izveštaj o prodaji broji. Krivaca tome je mnogo, ali se ni u jednoga ne može jasno uperiti prstom. Možda i ne treba. Koga briga ko je kriv, hajde da upremo prstom u onoga ko ima rešenje. Bitka malih protiv velikih, sistema i antisistema, kači mnoge, ali se malobrojni hvataju za kuku i motiku i bune.
Trgovački putnici – dvorske lude
Pošto je pisanje, trgovanje i putovanje i na filosofskom i na praktičnom nivou slično, jer trgujemo mislima i sa publikom, a ona putuje povedena našim rečima, onda ove metaseratorske komparacije, kakvu sam upravo načinio, treba upotpuniti praktičnim. Staviš onu kapu dvorske lude na glavu, sedneš u auto sa knjigama u gepeku i kreneš putem kojim izdavači, distributeri i knjižari neće da idu. U naseljenom mestu, nakon kafe sa ratlukom, otvoriš gepek i, držeći svoju knjigu u rukama, pogledaš publiku u oči. Knjiga visoko uzdignuta iznad glave, znojava od nervoznih ruku. Želudac nadražen kafom. Srce lupa ubrzano dok masa isčekuje gromke reči, pitajući se šta ovaj ima da kaže, ako je već napisao knjigu? E, u tome i jeste fora. Ima da kaže i to štošta. Pogled u zenicu oka, bez ustezanja i podignute obrve, polete gromke reči:
“Gledaj me u oči, kao što i ja gledam. Od krvi sam i mesa. Pišem! Pa šta? Dopada ti se knjiga? Prvo je pročitaj, pa sudi. Glavu mi odseci, ali ne pre nego što čuješ misli iz nje! Ne pre nego što istreseš iz nje sve mastilom zapisano u papir. Razmišljaj dok čitaš, jer možda i tebi dođu neke misli na pamet! Možda osetiš, lepotu, tugu ili uzbuđenje! Posle, šta ti je volja. Knjigu založi, mene osudi! Ili ne!”
Vole ljudi kada ih neko pogleda u oči. Posebno vole kada ih pozove da sude. Svi oni sude ćutke, u toplini svoga doma, ili sakriveni iza digitalne maske Mreže, pa se onda malo zbune kada ih pozoveš da to urade otvoreno. Još ako možeš i da im uzvratno odgovoriš, tu se čak i poplaše. Vide na kraju da neće zlo biti i da je to samo poziv da se razmene mišljenja i formiraju neka nova. Još ako se u ovakav nastup uklope i kolege sličnih sudbina. Osuđeni da budu zadovoljni beskonačno malim aplauzima književnih večeri, na koje dolaze isti ljudi!
Ako se odluče, ne da se late kuke i motike, već da ustanu i da samo kažu ko su i šta misle, a pride spremni da javno čuju šta ko o njima misli. E, onda je to drugačiji paket, kakav se ne nudi ni u jednom izdavačkom ugovoru. Nema svoj pijedestal od klirita, jer mu pijedestal ne treba, već ima javnu iskrenost publike, koja je danas skoro pa zabranjena. Ne dodvorava se publici poput skovanih rečenica koje zevaju na kupce sa korica.
“Sjajno!”
“Brilijantno!”
“Do sada neviđeno!”
Koga, bre, vi zajebavate? Sve je već viđeno i to mnogo puta. Zato, dođite da vidite istinu nas drugih. Dođite na sudar očiju i mozga, pa da vidimo ko šta ima da kaže, jer knjiga živi za publiku, a ne za knjižaru i za završni račun. Niste je pročitali? E pa, onda ništa. Sedi, jedan u dnevnik! Hemijskom, a ne olovkom!
