Maglom zaklonjena stoji granica između stvarnosti i mašte. Rušena ili nadograđena u skladu sa potrebama, ova linija povremeno ogoli svoj oblik, ukazujući se poput reke koja kristalno preseca dolinu na dve jasne celine.
To je magičan trenutak u kome je moguće tiho i razočaravajuće shvatiti, da je ono što odvaja maštu i stvarnost veoma jasno, ali da ćemo mi uvek sami dodavati magleni pokrivač, oduzimati, dodavati i menjati te veličine, jer je to “veoma zgodno”!
Koga je briga za neku tamo ucveljenu groficu, čije je jade neko perom posuo po stranicama da bi ishranio svoju decu, a opet retki su oni koji nisu uz dobro delo pomirisali komadić nečije mašte, u svojoj ga glavi pretvarajući u moguću stvarnost pokapanu suzama. Ljudi su nekada skakali sa stolica kada je Limijerov (Lumière) voz prošao pored kinematografa. Sve ukazuje da se pod treptajem u naš um, putem mašte, uvek usecala i dosta intenzivna slika koja je pretila da unese maglovitu zabunu, šta je stvarno, a šta ne.
Efekat koji je lako definisati, a teško osvestiti, čak i dan-danas, kada je ivica knjige, platna, koncertne dvorane, galerije ili našeg mobilnog telefona još očiglednija kao delilac dva sveta. Ipak, izlgeda da tu granicu ne uočavamo lako, jer pored tehnološkog napretka ne može zaključiti da je naš mozak dogurao daleko od onih bikova u pećini Altamire. I dalje konfuzno mešamo stvarnost i maštu, realnost i realizam, racionalno i iracionalno. Podižemo zidine na mestima gde im nije mesto, a, sa druge strane, imaginaciju shvatajući bukvalno i lično.
Neka na prvom mestu bude ono što je od ljudi stvoreno, a realno. Stvarnost koja se može opipati i moralno i fizički. Sa druge strane, tu je ljudskim umom stvorena mašta, koja deli određene asocijativne odlike stvarnosti, ali u svojoj biti nije stvarna. Izuzetak je da se danas ovom drugom toliko slepo veruje da je težište sa stvarnosti prilično smaknuto. Na filmu ili u knjizi prikazana mrtva žena sa detetom u naručju tumači se kao akt ne nužnog siledžijstva. Uznemiritelj reda i poretka koji “nekome” remeti miran san i podiže puls.
Jednovremeno, kada neki dron sruči rakete ubijajući prave ljude, to se racionalizuje kao nužno, barem sa jedne strane. Polemike danas često izazivaju upravo fiktivne situacije i već ako bledo asociraju na stvarnost. Cenzura, pritisci, proklinjanja i sve ono što od besa nakupljeno leži u kompletnoj našoj vrsti izleti na videlo radije u pravcu stvorene realnosti, nego one druge, istinske. Ako se slučajem to i dogodi, magleni pokrivač linije razdvajanja mašte u stvarnosti zakloni sve, i teško je reći šta je šta.
Čini se da se fikcija tretira strožijim zakonima i pravilima od stvarnosti. Ona podleže kanonima, iako pred njom nisu položene svete knjige i zapovesti sa neba. Pred stvorenom stvarnosti je sud koji sudi unapred, tokom i nakon stvaranja. Sud koji ponekada sudi i samom pokušaju. Raspolaže aparatima omalovažavanja, diskreditovanja i isključenja iz tokova. U isti koš stavlja one koji su u maštanju učestvovali, ali i druge, koji protiv toga nisu imali ništa protiv.
Treći, koji uzdignutih ruku viču da je to samo fiktivna stvarnosti, najgori su neprijatelji, jer prete da sve dovedu u pitanje tvrdnjama da su ideja, misao i mašta među nama prvenstveno da preispitamo stvarnost i možda unapred zaključimo da nešto treba ili ne. Ovakav preventivni lov na maštu dugim kopljima dozvoli da se u stvarnosti provuku nebuloze koje teško da bi bile smislene čak i sa druge strane. Primera je mnogo, a nedavni, baš zbog svog besmisla, zauzima prvo mesto.
Ilon Mask (Elon Musk) je nedavno testirao svoju novu igračku! Falcon Heavy lanisran je uspešno u orbitu, a svi povratni delovi su manje ili više uspešno prizemljeni. Ovaj moćni “podigač” sposoban je da u orbitu izbaci tovar teži od 60 tona, po ceni lansiranja od 90 miliona dolara. Među tolike milione zalutalo je i dosta novca spoljnih kompanijskih investitora, ali i poreskih obveznika Amerike (od federalnh stimulacija koje dobija Space X). Na svom devičanskom letu u orbitu Zemlje, ovaj “lift” privatne kompanije Space X poneo je ogroman znak pitanja! Teret, tačnije, unikatni automobil (vredan 100 hiljada dolara ), inače vlasništvo samog Ilona Maska, za čiji volan je simbolički smeštena lutka u kosmičkom odelu.
Drumsko vozilo pluta u svemiru, iz zvučnika se čuje pesma Dejvida Bouvija (David Bowie) “Space Oddity”, a na ekranu centralne konzole ispisano je “ne paniči”. Dok čitate ovaj tekst, ovaj besmisleni sistem se kreće briznom nekoliko desetina puta većom od zvuka, sudeći po proračunima, negde prema Marsu. Po poslednjim saznanjima, promašiće orbitu Marsa i otplutati negde na obod Sunčevog sistema. Zbog čega sve ovo? Testiranje rakete? Teret nije ni blizu nečemu korisnom. Nije ni blizu maksimalnom kapacitetu, ni po gabaritu ni po masi.
Pošto je u slučaju ove vesti reč o “poduhvatu ljudski stvorenom u realnosti”, očekivalo bi se paljenje izvesnih racionalnih aparata. Ništa protiv simbolike, ali budimo realni, raketa je mogla da ponese 15 tona pijaće vode i da je dopremi do orbite Marsa. U nju se moglo natovariti 50 sanduka kalašnjikova i prigodna količina municije ili, na primer, priručna mešalica za beton i par tona cementa? Možda 10 rashodovanih mercedesa iz nekadašnjeg fundusa Sadama Huseina? Zašto nije odnela sedam divljih veprova iz nekog lovišta? Bolje je da skončaju u orbiti na apsolutnoj nuli, nego da ih vezane upucaju bogati veprovi u odelima. Zašto u kapsuli nisu osuđenici na doživotnu robiju, pa da na prenosu gledamo prvu javnu vakuumsku egzekuciju? Rejting bi sigurno bio sjajan. Možda nekoliko istaknutih američkih liberala i sa njima par doseljenika bez imigrantskih papira, garantovalo bi još veću gledanost.
Bilo koju od ponuđenih ideja, zajedno sa ovim majstorskim kurčenjem Ilona Maska, svaki trećerazredni scenarista pocepao bi i bacio još dok mu efekti marihuane nisu sasvim napustili ganglije. Takve ideje, pred bilo kojim filmskim producentom ili agentom verovatno bi zapečatile sudbinu sirote mastiljare. Kako onda nešto što ne bi prošlo ni kao bedna ideja uspeva u stvarnosti, izazivajući pri tome skoro neko divljenje? Uspeva jer su mašta i stvarnost pomešani u jezivu pihtiju, i dok se oštricom noža čeprka po delovima po kojima ne bi smelo, promašuju se otrovne klice koje će konzumenta bolno dokusuriti.
Mašta dovela čoveka do kosmosa, ali i matematika. Mašta je stvorila rakete koje se vraćaju za ponovnu upotrebu, ali tu beše i neki komad zastarele Njutnove (Isaac Newton) fizike. Neka mašta postoji, ali kada postane stvarnost, stvarna je. Dron pobije onu nesretnu decu i njima života više nema, a auto koji je lansiran u orbitu neće “spasti” sa neba kada se završi projekcija. Ostaće jedan od najbesmislenijih i jednovremeno najskupljih tereta u našoj borbi sa osvajanjem kosmosa. Sa kojim ciljem?
Mirno spavajte, jer magla prekriva liniju između realnosti i mašte. Ne treba znati šta se nalazi gde, jer je tako za bolje. Ako slučajno vidite nekoga da snima film o lansiranju crvenog drumskog kabrioleta na struju u orbitu Zemlje, odmah ga prijavite i neka ga službe bezbednosti privedu! Ako neko to zaista uradi, poput Ilona Maska, neka ga! Čovek je vizionar razvijene mašte. Ajnštajn (Albert Einstein) je rekao da je mašta važnija od znanja. Mašta je čoveka dovela… na Mesec, pod more i ko zna gde sve.
Jeste, tačno je, ali uz još jednu važnu komponentu.
Razum.
Naslovna fotografija: IonicaL / Shutterstock.com
