Pored zabavnog i seratorskog na koje smo navikli, film povremeno pokaže i jedno dosta drugačije lice. Ljudi koji su navikli da se uz film opuste, napale, smore ili na svaki drugi način zabave, obično dobijaju osip po sluzokoži, čak i na pomen ove vrste filma. Sa druge strane, sladokusci i istinski ljubitelji ne samo filma, već pre svega spoznaje, saznanja i drugačijih viđenja, rado će prihvatiti da zavire iza zavese glamura i sjaja. Gledali smo ih ovakve, onakve, ponekada svakako maestralne – dokumentarne filmove.
Potcenjena forma, pre svega iz nejasnoća koje ni mnogi profesionalci nisu sasvim razlučili.
Od đačkog doba tiho prezren, dokumentarni film, posebno kod nas ima status mudroserije koja ne donosi prestiž crvenog tepiha i slave na naslovnicama. Svakako da nije tako i da mladi profesionalci u proboju možda radije treba da se okrenu dobrom i uspešnom dokumentarnom poduhvatu, jer kada se ovlada pričanjem priče, dokumentarna forma postaje esej, misao, informacija, a često i vrlo poetična, koja ništa manje neće dotaći srca publike. Doduše one prave, jer za nju i treba mariti, jutjub publika… ima jutjub.
Jedan od glavnih zidova jeste solidno ograničeno shvatanje ovog tipa filma. Postoje kratki, dugi, normalno i dosadni, zatim ultra-kratki, ali i oni s početka pogrešno definisani kao film. TV forme u vidu proširenih i malo skuplje realizovanih reportaža, napadaju formu dokumentarnog filma, čak uzimajući i lovorike po festivalima. Zatim, mnoge ukrštene forme u vidu poluigranih poludokumentarnih mešavina koje ne silaze sa istorijskih i krimi TV kanala, pa oni dosadni “sedi i pričaj” dokumentarci u kojima se ništa na kraju ne sazna, trpaju se u isti koš sa projektima u u čiju izradu je uloženo poput u igrani projekat.
“Čovek na žici” (“Man on Wire”) iz 2008, u čijoj produkciji je učestvovao BBC, nema nikakve veze sa televizijom. Koštao je skoro dva miliona dolara, ali čak ni to nije presudno. Džejms Marš je ponudio vrlo prefinjen jednostavan ugao o vrlo komplikovanoj i specifičnoj ličnosti, uspevajući da na poseban i stilizovan način ispriča priču o Filipu Petitu, žongleru i akrobati. Kroz poduhvat jednog ekcentrika i egoiste, uviđamo mnogo toga sakrivenog iza činjenice da je lik hodao po sajli razapetoj između dve kule bliznakinje u Njujorku. Znamo i one u kojima je centralni lik neka poznata faca, koja je ujedno i prezenter i/ili reditelj, pa snima sebe kako ide i tobože istražuje misao društva. Naravno da poznata ličnost u dokumentarcu nije garant uspeha. Izdvoji se poneki, poput “Dobra kosa” (“Good hair”) u kome selebriti Kris Rok, ispituje svet moderne industrije lepote u Americi ili možda američki demokratski sistemski san poput Majkla Mura u svim svojim projektima, koje sam režira i pred kamerom istražuje, delom nastavljajući prikaz jednog drugačijeg lica Amerike. Sve to je negde na bledom tragu filma “To je Amerika” (“This is America”) iz 1977. godine, inspirisanog serijom Mondo filmova, koji otkrivaju nadasve bizarnu stranu današnjeg društva.
Sa razvojem dokumentarca kao “filma koji beleži određeni aspekt stvarnosti”, veoma rano se se prelio u aktivan i direktan marketing, propagandu, pamflet ili čak silovitu ideološku edukaciju. Ništa drugačije od svakog ranijeg vida direktnog obraćanja i prenošenja mišljenja. Naravno, kao i u drugim mehanizmima natrpavanja misli u nečiju lobanju i kod dokumentaraca je prisutno mnoštvo zanatsko umetničkih alatki, koje će manje ili više uvažiti publiku, prikazujući stvarnost manje-više objektivno, uz začine ličnog stava, samo ponekada uz dozvolu da se sopstveni stav formira! Doduše, reko, ali težnja ka idealima postoji uvek i svuda, treba je samo priznati i prepoznati, kada se pred publikom nađe autor sa dovoljno čvrstom petljom.
Doba je nestrpljivosti, pa sadržaji koji traju duže od četiri minuta i dvadeset i pet sekundi, i za to vreme ne uspeju da vatreno angažuju sve od polnog nagona do konzumerskih potreba – odbacuju se. Ipak, zbog svoje ozbiljno niže proizvodne cene, povremeno se snimi i poneki dokumentarac, naročito ako se ispostavi da je tema prepoznato zanimljiva. Dostupnost tehnike danas, dozvolila je da svako dete koje snimi svoj godišnji odmor sa ortacima i u to upakuje neku muziku, misli da je dokumentarista. Možda i jeste, ali prednost treba dati onima koji odaberu zrelu temu i na znalački, pismen način je prenesu, jer pričanje priče traži poznavanje jezika, sada filmskog. Interesantno, sveže, nedokučeno, iz drugog ugla, sa ličnim stavom, sve strpano u lonac, pa na zanimljiv i izražajan način, umešano i pred publiku doneto. Autorski, a na bazi činjenica, proverenih (proverljivih) informacija, dokumentarac može ponuditi svojevrstan prozor u neznanu materiju, nečiji životni put, tuđu spoznaju, istraživanje ili svaki drugi aspekt do tada nepoznat široj javnosti.
Film o Ajrtonu Seni, čija je sudbina široko poznata, za razliku od njegovog životnog puta i angažmana van trkačke piste, preporuka je upravo zbog toga što se do samog kraja naracija odvija tako da se čini da će nastati neka nova, paralelna stvarnost u kojoj Sena nije doživeo sudbinu koju jeste. Brilijantan dokaz da je reč formi koja sjajno može prikazati majstorstvo pričanja priče. Postoje i primeri vredni pomena, poput “Taj film o šećeru” (“That Sugar Film”), u kome se autor opredeljuje da se pred kamerama izloži vidu eksperimenta, dozvoljavajući publici da učestvuje kao pasivno nadzorno telo koje može, a ne mora, da izvede samostalni zaključak.
Ne treba gubiti iz vida, da je On samo okidač ka određenoj temi i otvoreni poziv na dalje informisanje ili možda samo nosilac svesti da “neko ili nešto” postoji i misli o tome. Ovo posebno važi u modernoj eri skoro apsolutne dostupnosti podataka, gde je najveća cenzura upravo u nama samima. Naše uverenje da neko nešto od nas namenski krije i sa druge strane naša stalna sumnja u besmisao otvoreno ponuđene gomile treša i “belog šuma”, često učini da okrivimo “nepoznato” za sopstveno neznanje. Vendersova “So zemlje” (“Salt of the Earth”), jeste priča o magičnom liku, fotografu Sebastijanu Salgadu, ali kroz njegov nesvakidašnji život i priča o pošasti u koje čovečanstvo izrasta sredinom i potkraj 20. veka. Konačno, o ljubavi, podršci i ličnoj borbi, koja se iz života Salgada može protumačiti kao “nešto što za šta se mora snage naći”. Naizgled biografski, ovakav film nudi jedno široko putovanje u slojevitost, i po horizontali i po vertikali, sa par jasnih koordinata kojih mnogi nisu bili svesni.
Među ovakvim radovima, prednost treba dati delima koja ispunjavaju prethodno navedene uslove proverljivosti informacija. Sa druge strane, kako bi se odvojili od suvoparnog nabrajanja činjenica, moraju nositi prefinjeni stil na kome zasnivaju svoju priču, čime koketiraju sa usvojenim načinima prijema ispričane priče. Filmovi o ideologijama, pokretima, vremenima i događajima, filmovi autorovog mišljenja, postanu potpuno drugačiji, kada se u njima pojavi neko ili nešto umešano u sve te događaje, a u čije cipele se čak i na kratko može zagaziti.
“Tomas Sankara: Uspravan čovek” (“Thomas Sankara: The Upright Man”) je film koji ne traje ni pun čas, što ga može svrstati u neku TV, formu, ali nije preduslovljeno da status “film” potiče iz određenog vremena trajanja. Ovaj biografski osvrt na harizmatičnog revolucionara Sankaru, koji je uspostavio Burkinu Faso (Zemlja uspravnih ljudi), a zatim pao od svojih najbližih saboraca, prikazuje ovu zanimljivu ličnost, malo poznatu široj javnosti izloženoj zapadnom informacionom miljeu. Preneto, lik kao kopča povezuje publiku sa suštinom, otkrivajući majstorstvo u baratanju materijalom, baš kao i u pričanju neke izmišljotine. Uvid u malo poznato, jednako zabavan, ali moguće je i napet. Film “Uvala” (“The Cove”) povremeno nosi energiju snažniju od mnogih akcionih filmova. U trenucima rekreiran (pa šta!), ovaj osvrt na japansko komercijalno ekspoloatisanje delfinskog mesa koje se krije od javnosti, nudi sasvim drugačiji pogled na domete jednog društva, koristeći elementarne narativne tehnike da održi izuzetnu pažnju.
Da li zbog ignorantnosti publike ili zbog površnosti producenata i autora, dokumentarac je zapostavljena forma. Ako prvi imaju komentar da su filmovi dosadni, nezanimljivi ili previše angažovani, onda je na autorima da porade na temama od interesa, prefinjenosti angažmana i zanimljivosti. Nedavno sam imao priliku da se susretnem sa filmom (i dalje u procesu postprodukcije) pod nazivom “Vongar” (“Wongar”) u režiji Andrijane Stojković. Jednočasovna, specifično poetična priča o čoveku iz okoline Aranđelovca u Srbiji, koga je neverovatna sudbina, polovinom 20. veka, dovela do statusa jednog od istaknutih boraca za prava Aboridžina. Pisac više dela prevođenih na sve svetske jezike i mnogostruko nagrađivanih, čamio je u pustinjama Australije, daleko od očiju javnosti. Prikazuje li išta bolje moć i slabost dokumentarizma nego primer ovakve teme, koja se od daleke 2008. još uvek nije našla u svom završenom obliku? Sigurno je da ne treba zaključivati po merilima domaće produkcije u kojoj smo ipak mogli, poslednjih godina, da vidimo ozbiljne pokušaje da ostanemo u trendu pričanja priče iz stvarnog života. Tu su “O gringo” Darka Bajića, zatim film “Dragan Vende – Zapadni Berlin” Lene Miler i Dragana fon Petrovića. Neću nabrajati dalje, jer o ukusima i utiscima nije raspravljati.
Doduše, od nekuda se mora i početi.
Moć i značaj dokumentarca treba zaključiti, a ništa pogodnije, kroz informaciju da je pomenuti “Čovek na žici”, film o Filipu Petitu, nedavno dobio i igranu adaptaciju. Verovatno da se dodvori onima koji nalaze dokumentarno dosadnim i traže taj, u dokumentarcu ne nužno prisutan, sloj ružičaste fikcije koji će ostati prisutan nakon gorčine stvarnosti.
Drugi primer jeste film “Valcer sa Baširom” (“Waltz with Bashir”), koji je spojio naizgled dve nespojive stvari. Ispričao je ličnu dokumentarnu priču jednog izraelskog vojnika samo i jedino kroz animaciju.
Crtani dokumentarni film, šta je više potrebno reći!
Naslovna fotografija: Shutterstock.com
