Snimati naučnu fantastiku u Srbiji pomalo je kontraindikovano sa svim stvaralačko komercijalnim oblicima rezonovanja, jer država koja je i sama na rubu izvesnog distopijsko-fantastičnog teško da može udomiti pokušaj kojim SF iskreno barata u interpretiranju stvarnosti.
Još ako se takav projekat događa u prostranstvima svemira, na putovanju prema sistemu Alfa Kentaur i radi levičarskog misionarstva usmerenog prema dalekim sistemima. Ako pri tome uključuje usamljenog putnika srpskog imena Milutin i kiber-ženku, koju dočarava porno glumica Stoja (Jessica Stoyadinovich Stoya). Stop! Godina je 2018, i nakon šest i po godina, “Vozdiženije Ederlezija” (“Ederlezi Rising”) je pred nama.
Od uvodnog teksta pre filma, pa do samog kraja, ne gubi se iz vida željeni komentar na mnogo toga što smo zajebali ili pogrešno učinili tokom postojanja, od individualnih sve do globalnih razmera. Milutin, astronaut-misionar, dobija misiju da na udaljenoj koloniji Alfa Kentauri uspostavi ideologiju “čovek je gospodar sopstvene sudbine” (Džuče). Zbog prethodno nejasno definisanih pitanja, svemirski misionar dobija pratnju naprednog kiber oblika života pod imenom Nimani, žene u svakom smislu savršenije od žene.
Sasvim jasno od samog početka jeste da složena kosmička dimenzija kroz koju provejavaju osnovne ideje imaginarnog sveta služi kao scena, na čijim se titan-karbon plohama (brodskim daskama) odigrava lična drama stara koliko čovek i njegova “čovječica”.
Hrabrost za odabir ovako složenog okruženja stvara apsolutne simpatije, pre svega jer fantastiku, sa kojom i ne stojimo baš najbolje danas, na skali iz epskog premešta ka naučnom, pa umesto prostog divljenja možda neko nešto i uzme zdravo za gotovo, barem zbog onog prefiksa “naučno”.
Misionar, putnik, na putu svoje emotivne sudbine, zajedno sa svim pitanjima i potpitanjima odnosa muškarca prema ženi, majci i sebi. Visoki i daleki ciljevi u koje se pogađalo sa izvesnom preciznošću. Nažalost, vidljivi samo onima koji imaju dvogled za svemirske udaljenosti. Oni drugi, pak, mogu ostati uskraćeni ili razočarani, pitajući se čemu sve ovo, osim da opiše priču o nerazumevanju starom koliko i sam svemir.
Pored domaćeg imena glavnog lika i ćirilice koja stidljivo provejava kroz scenografiju i interfejs, uključivši se u bilo koji njegov deo, film će oku ostaviti utisak strane produkcije. Pitanje je da li tim poređenjem uopšte i može nešto da se izmeri, ali neka ga, jer se u današnje vreme postavilo kao aršin da se merimo sa strancima, a uz nešto i treba meriti. Treba imati u vidu da je film ovakvog izgleda “oteo” nešto više od šest godina, od ideje do svetlosnog mraka bioskopa. Sav taj rad koji je uložen mora se uračunati kada se ocenjuje kvalitet, ali i praktičnost projekta.
Druge, teže merljive veličine, tiču se onoga po čemu je svaki film unikatan, a to je utisak koji u kompletu ostavlja. Ne razdvajajući zanatski, ukupan utisak je dobar, bez ikakvog dodatnog “ali” koje prati nešto od opštih štamparskih mesta: “prvi srpski film u svemiru”, “to je prvi film sa Stojom”, “porno, skandal, ministar, novac” i sl. Osim žutila sa trafike, u ovakvim adutima se malo toga može pronaći, osim skrivalica za nešto veće, a film stupa na teritoriju na kojoj strogost mora postojati radi zdravog progresa. Priče vezane za Stoju, skandale i naslove treba strpati u deflektor glavnih motora broda i hladno pritisnuti dugme za lansiranje.
Opšti utisak filma definiše mnogo toga, a scenario, pisani predložak, kojim god imenom nazvan, uzdizan ili ponižen, čini najveći deo, ponekada i čitav utisak. Pretočen iz priče Zorana Neškovića perom Dimitrija Vojnova, tekst planski ostaje slobodan od suvišnih akcionih elemenata i okrenut jednom odnosu koji treba milovati i grliti 80 minuta. Teško je ostati tako razgolićen u smislu radnje, jer kada radnje nema koliko je beskrupulozna nestrpljivost današnjice očekuje, jedini smer ostaje ideja, a idejom držati pažnju nije jednostavno.
Stavljajući i pisca i reditelja, a bogami i ostatak ekipe pred težak zadatak, stiče se utisak da je izvršen dobro, ali granično nategnuto, jer nedostaje još malo nečega što je veće od ukrasa zvučnog interfejsa, koji povremeno previše objašnjava. Nekakav povod da se dokoni misionar smesti u stabilnije šine sopstva. Razlog jeste samo pretpostavljeno spektakularnije ispadanje iz istih, naravno, kada dođe vreme. Ovakav manevar dozvolio bi Sebastijanu Kavaci (Sebastian Cavazza) dosta pogodniji prostor da se izrazi.
Da je film mrvicu “brži”, bilo gustinom radnje ili manjom dužinom, verovatno bi sve teklo glađe. Problem je što je radnja morala biti preciznije osmišljena još u pisanju, jer skraćivanje postojećeg bi film smestilo u dužinu jedva veću od jednog časa. U nedostatku radnji ili stanja koji bi parirali odnosu sa androidskom ženom, kantar se pomalo preturio u ležerni seksualni odnos kao previše čest ukras.
Bez primedbi na seks na ekranu, učini se da je u dramaturškom smislu lik Nimani jednovremeno i razlog i razonoda od dilema glavnog junaka. Razumljivo, zavodljiva je prilika imati u arsenalu Džesiku Stojadinović, pa deluje da je njena posebnost, kako u glumačkom, tako i u pojavnom opojno delovala na određene autorske odluke. Bez lošeg rezultata, ali sasvim primetno.
Razlažući dalje opšti utisak, izdvajaju se činioci celine, kao neodvojivi i apsolutni začini u očima publike. Scenografija Aljoše Spajića, brutalistička i monumentalna, sasvim u skladu sa konceptima ideološkog miljea. Nesvojstvena standardima prikaza svemirskih plovila na koje smo navikli, zaista promišljeno doprinosi i mnogo dozvoljava svima. Na nju se u velikoj meri nadovezuje i digitalno stvorena scenografija, formirajući neodvojivi i jasan deo opipljive celine, u koju se smešta i kostimograf Senka Kljakić. Odsutan u solidnom delu filma, kostim zauzima svoje jasno mesto u dalekom futurističko-levičarskom kosmosu.
Ključno vezivno tkivo na putu do očinjeg vida jeste snimateljski rad i kontrola svega opipljivog što će priču preneti do korteksa publike. Na trenutke snažniji sam od sebe, Kosta Glušica dopušta da fleraste atmosfere iznenađujuće lepo izgledaju. Tu možda i leži jedina zamerka, jer ni pozitivno ni negativno iznenađenje ovde nije potrebno. Jedino što u tom metavezivu svega vizuelnog ne treba osetiti, jeste – prisustvo. Miris! Miris slike, kao metafizičkog lepka, koji spaja sve opipljivo postavljeno ispred kamere.
Osvetljenje i vizual u naučnofantastičnom filmu, može biti bilo kakvo, a ovde je na mahove jače i pomalo dizajnersko, stoga nosi prepoznatljiv miris, koji ne mora. Otkriveno najviše u svetlosno repetitivnim momentima, gde se moglo posegnuti za datim okvirima, ali bez tolikog insistiranja, jer je ipak reč o “slici kao pratnji”, radije nego “slici kao vođi”, koja u nekim trenucima pobeđuje pasivu prisutnu na monumentalnoj svemirskoj barži.
Budući da je fotografija bliska ukupnom slaganju svih rediteljskih kockica, moguće je da ni Lazar ni Kosta zajedno ne uspevaju da se oslobode tragova dizajna i prepuste se priči. Doduše, treba imati u vidu da je dizajn krvavim kandžama zakačen za leđa modernog stvaralaštva i recepcije i da je dosta teško odoleti mu.
Muzika Nemanje Mosurovića i zvučni efekti slabo iznenađuju, s obzirom na to da je Aleksandar Protić kreativni producent projekta i slušani aspekt filma ne treba komentarisati, jer on je jednostavno tu, baš tu, kada treba tu, i apsolutno na način kako treba.
Nešto kraći ili ritmički drugačiji i za debljinu četiri vlasi kose jasniji, ovaj film bi dosegao mnogo širi auditorijum. Ovako njegova interesna publika ostaje razjedinjena i podeljena na prijatelje, sladokusce, poštovaoce žanra, poštovaoce Stoye, fetišiste, dizajnere i druge. Najveća mana jeste, što “Ederlezijevo vozdiženije” nije uspelo da sve ove kateogrije dovede na gomilu, oko iste naučnofantastične vatre, čemu bi, uostalom, svaki film i trebalo da teži.
Možda su ovo prevelika očekivanja za date uslove ili stanje u kome se čovečanstvo nalazi. Nikada se ne zna, dok socijalizam ne bude silom nametnut, ponovo, a obavezujuće livadske projekcije sa kamiona pokrenu socijalni život, pride donoseći vaspitanje o kvalitetu izraza.
Ipak, “Ederlezi” je na pomenute načine pokrenuo lansiranje, ovde, u malenoj Srbiji, koje izaziva potrebu za pogledom u zvezdano nebo.
Osvežavajuće i, za promenu od glavnih tokova, delo oko kojega se može voditi polemika, ali u smislu autorskih nijansi i ukusa, a ne izvrgavanja ruglu diletantizma, površnosti i lošeg ukusa.
Bravo, drugovi!
Sve fotografije: Ederlezi Rising promo
