Ukoliko se probudite u pola noći sa pitanjem o integritetu Amerike, njenim unutrašnjim problemima i šavu po kome će pući tkivo trenutnog svetskog vladara Zapadnog sveta, brz odgovor se može naći gledanjem filma “Oblik vode” (“The Shape of Water”) Giljerma del Tora (Gullermo del Toro).
U dobroj meri, ovaj film (pokušava da) govori o rasno-ideološko-tajnim temama i tome kako da se one progresivno zaobiđu.
U dva časa trajanja, biće tu i istinske ljubavi, bez obzira na rasno određenje. Kada po završetku prihvatite dubinsko razumevanje falš liberalizma, premotajte odjavnu špicu i još jednom pročitajte ime reditelja. Sada zanemarite šta kažu dodeljivači nagrada i u dušu pustite malo zdravorazumske kritičnosti, kako biste se suočili sa činjenicom da će umesto neme tetkice, koja žedne preko vode prevede i Ruse, i Amerikance, i tajnu vojnu službu, Ameriku na kolena baciti Meksikanci na čelu sa Giljermom del Torom. Nastaviće tamo gde general Antonio Lopez de Santa Ana (Antonio López de Santa Anna, bitka za Alamo) nije uspeo, pokoriće ih definitivno.
Fanatično divljenje kojim je ispraćen ovaj film bolnije je utoliko što je znano za šta je Del Toro sposoban. Nalazim neukusnim da u istim redovima u kojima se pominje “Voda” pominjem i “Lavirint” (“Pan's Labyrinth”), samo iz poštovanja prema ovom drugom filmu, koji polako ispada kao statistička greška. “Oblik vode”, najblaže rečeno, nije ništa nego rastvor belog šećera, taman da oteža čišćenje ako se tekućina prospe.
Pratimo mladu, ružnjikavu i nemu ženu, koja radi u supertajnoj instalaciji američke tajne službe. Bez znane prošlosti, druguje sa matorim homoseksualcem i buckastom crnkinjom na poslu, i tu sve počinje da miriše na nehlorisan bazen. Stripovski retro dizajn, baš kakav Del Toro voli (“Helboj” I i II), produžen je zahuktalim Hladnim ratom, što formira banalnu, ali pristojnu platformu za igru crvenih i plavih. Čak i heroina mišolike pojave ne zvuči u početku loše, ali već u startu efekat vidljivog flastera prave njen glas razuma u vidu pomenute punačke crnkinje i cimera. Ova trojka, ispostaviće se do kraja, ne vredi ni koliko jedna čestita nakaza koja jednog dana slučajno stigne u laboratoriju u kojoj ženica revnosno čisti podove.
Čovekoliko amfibijsko stvorenje iz Amazona, sposobno da diše pod vodom, prirodno je da privlači pažnju hladnokrvnih tajnih službi zapetih protiv crvene bande. Na prvi pogled i bez reči tetkica padne na njegove ribo-mačkaste oči i zaljubi se u njega smrtno, jer takođe nem, on izrazi šture, ali pozitivne emocije prema njoj! Pošto zla američka vlada hoće da se domogne kreaturinih pluća, a paralelno ruski špijuni prisutni u bazi licitiraju da li da pokušaju da ukradu specimen ili da onemoguće Amere da nešto sa njim urade, ćutljiva tetkica odlučuje se na čin očekivane humanosti i otima kreaturu kako bi je pustila na slobodu.
Plan uspeva, začudno i ponižavajuće za tajnu službu pobeđenu od strane dve čistačice, čudovište se obre – gde? U tetkičinom kupatilu, tačnije u kadi punoj vode. Oboje nemi, a prepuni ljubavi, heroina i monstruozni heroj nastave da iskazuju međusobnu naklonost, uzdižući je sve do seksualnog!
Rez!
Trenutak kada se prosta empatija prema “drugačijem” doslovno prelije u otvoreni odnos, stvari počnu da dobijaju drugi oblik i značenje. Otvore se dileme šta je pisac hteo (a šta uspeo) da kaže, šta je smeo, a šta ne i koga se pri tome plašio. Da li samog sebe ili nekog drugog čudovišta? U ovom trenutku, publika se jasno polarizuje na onu koja zatvori oči, ostajući da mulja šećernu vodicu u ustima, i na drugu, koja hrabrijim natezanjem shvata da “Oblik vode” ima ukus crne sluzave lagune nepoznatog porekla.
Zbog čega? Upravo zato što se sa takvim pristupom ne može polovično igrati. Čemu uopšte potreba da se priča o ljubavi između neme žene i amfibijana, čije škrge vojska hoće da poseče, ako ne da se stvori barem slabašna analogija sa društvom koje nekima seče i jezik, a nekima glave?! Sa druge strane, festivalsko dodvoravanje opštem trendu bezuslovne tolerancije i ljubavi prema svemu i svačemu, koja ne poznaje granice osim kosmičkih, trend je koji može da bude iznad svega. Pretpostavljam i da jeste, ali čemu onda seksualizovanje, i to parcijalno? Miscegenacija bi ovde morala biti upotrebljena jasnije kao upozorenje ili afirmacija za mešanje različitih vrsta, gde je pri tome ova druga čudovišna vidno impotentna i sasvim pasivna.
Čudovište ispoljava vid nekakvog razuma i ljubav prihvata, stalno nas podsećajući na svoju bestijalnu prirodu i oštre kandže kojima kida sve što ne voli! Ako je o vrstama, zašto je čudovište amfibijan? Zašto nije više nalik čoveku, deformisano poput Kvazimoda? Ako je do ultimativne čudovišnosti, zašto se onda junakinja ne spari sa džinovskim zglavkarom duguljastih pipaka? Zbog čega onda mešati otvorenu seksualnost u sve ovo i zar se time ne grebe tema uspešnog formiranja nove vrste, ili je samo reč o kupatilskoj kres-šemi sa (dovoljno) čovekolikom amfibijom, da bi sve ostalo u domenu fetiša kostima?
Skoro paralelno sa “opsesijom” Del Torovim, nastao je i jedan francusko-španski film, doduše u dubokoj senci. “Hladna koža” (“Cold Skin”, 2017) zalazi na sličnu stranu dosta slobodnije od “Oblika vode”, ali takođe oprezno. Zanimljivija na mahove, “Hladna koža” sigurno neće dostići ni teoretsku ravan Del Torovog čeda. To je šteta, jer u sopstvenim problemima, ovaj malešni pokušaj pogađa mnooogo bliže centru u koji otvoreno cilja i Del Toro. Možda samo ostavljajući utisak da to želi, definitivno ne postiže. Možda zato što ne zna, a možda zato što se plaši, jer krajem mnogo toga stavi pod senku sumnje.
Nakon svog truda da okolo-naokolo objasni i ispolira kvazi-slobode u senkama maskuline tajne službe, dogodi se završnica koja sve negira. Kada su kiše dovoljno padale, a seks (bez očiglednog polnog organa amfibije!?) izmorio junake, kanal koji vodi do mora ispunio se vodom i kreatura može da zapliva prema slobodi!
Naravno, ni tajna služba nije baš toliko naivna, pa finalno pokuša da osujeti taj pokušaj. Zlikovac četvrtaste vilice, muškarac, belac, agent, ubica, upucava kreaturu u predelu srca. Tada Del Toro, kroz svog vodozemca, demonstrira nešto u ravni samog Tvorca. On jednim potezom šake sa plovnim kožicama isceli svoju ranu, kao da nikada nije ni nastala?! Povlači ženicu bez jezika u vodu, u kojoj se ona davi, u ljubavi prema… ne, stop i njoj se otvaraju škrge?! Možda zato nije govorila ceo film, jer potiče od nekih drugih ili tih istih vodozemaca? Možda zato ima dva ožiljka na mestu škrga i neznanu prošlost?
Bljuvanje, koje skoro ne može da se izmeri.
Garnirano ovako zbunjujućom eskalacijom, šećerna vodica zapanjuje, zbunjuje i postavlja pitanje da li je ovo pokušaj da se kaže nešto više ili samo tinejdžerska onanija koja je koštala dolar preko mere? Žalosno izuzimajući “Panov lavirint”, svi ostali Giljermovi radovi sežu u tu neku “B” kateogriju zabave, pa stoga i ovo, kao iole gledljivo, treba ugurati u tu kategoriju.
Negde nestade ona ogromna torta kojoj se svi toliko dive i koju žiriji bogato pozlatiše. Mnogo upečatljiviji utisak ostavlja “Hladna koža”, koju svakako treba pogledati u kontekstu glorifikacije i manijakalne opsesije “Oblikom vode”.
Konačno, ukoliko se ispostavi da nekoga interesuje malo ozbiljnija interpretacija srodne teme, Lovkraftova (H. P. Lovecraft) “Senka nad Insmutom” (“The Shadow over Innsmouth”) je uvek tu za čitanje (ili audio-knjiga slušanje), ali ako se tim putem krene, može se stići do rezultata koji se i dalje smatraju predalekom teritorijom.
Naslovna fotografija: YouTube screenshot
