Ne! Nije me ujela ce-ce muva ili džinovska otrovna hobotnica i ne, nisam odlučio da naprasno posvetim trenutak pažnje filmu čiji naslov ste pročitali! “Mama mia!” stoji sa znakom jednakosti sa “majko moja!” To je upravo ono što mislim o ovim limunadama od filmova koji paraju srca i prodaju maramice (za suze i smeh).
Na misao o ovim filmovima, navela me slučajnost da sam se zatekao na ostrvu Visu usred plavog Jadrana, gde se kroz nedavni vazdušno-vodeni pohod strane filmske ekipe, konačno i dogodio pad velike jugoslovenske jadranske tvrđave. Neka bude oprošteno svako moguće poređenje sa temama raspada Juge, ali nekako, ostrvo na pučini, dalek od domaćih težnji, a zabranjen stranim, tek dvadeset pet godina kasnije od nastanka nove hrvatske države, počinje da doživljava svoj plasman na tržište surovosti. Da li zato što je mali, pa su svi odnosi srazmerno primetni, da li zato što je opasan plavetnilom mora, naseobini sa nekoliko hiljada duša, opasana je omča koja će stezati, dok sve ne bude…onako kako treba. Kao i ranije, ta omča je nejasna i prvo će stegnuti zdrav razum i međuljudske odnose, a zatim sve ono šta se nađe na putu. Nabačena je oko Visa, ostrva koje skoro da lebdi nad morskom površinom poput snenog broda koji u mestu plovi, simbolički započinjući novu okupaciju, ovaj put šarenu.
Snimajući dokumentarac po viškim vrletima i napuštenim bunkerima, svet upire prstom, da li je u pitanju “Mama Mia 2”? Kakva vas crna “Mama” spopala, snimam dokumentarni film! Znate li vi kolika je to holivudska ekipa?
Govore stari:
“E, to su oni što su obnovili stare vojne puteve!”
“Ne”, govori, “to su oni što su zabranili saobraćaj po rivi, da in niko ne bi smeta”.
Vajkaju se već u startu, podeljeni oko toga da li je utisak pozitivan ili ne. Poslednjih meseci prošle godine ekipa filma “Mama Mia 2”, provela je na Visu neko vreme. Dobar deo eksterijera su snimili tu, uključujući i gotovo sve scene sa poznatim zvezdama koje su boravile po vilama razbacanim po ostrvu. Na Visu se može pronaći mnoštvo izbledelih petokraka sa vojnih kompleksa JNA, ali nema adekvatnih petozvezdičnih kompleksa! Ali i to se da promeniti. Srušiće se staro, sagraditi novo, kubasto, estetično, arhitektonski podobno i uživaocima dopadljivo.
Trend prodaje lokacija, koji Hrvatska počinje da širi, na ime uspešnog projekta “Igre prestola” i grada Dubrovnika je jasan. Biserne pozicije, odavno su zvučale primamljivo, naročito kada su u centru Evrope. Dubrovnik profitira, ali izgleda da je stari grad sa zidinama i mišićima, podneo slavu i slast surfovanja ekipe “Igre prestola” sa Malte u Jadran (sa Malte je ekipa izbačena zbog navodnog ekološkog incidenta). Zvecnule su kesice, a zveketaće još dugo, jer turisti u talasima dolaze da vide lokacije snimanja. Za finalni zaključak ipak treba pitati ljude koji tamo žive, mada su oni odavno naviknuti na turizam i zveket novca. Sa druge strane viški ribari, naviknuti samo na pljuskanje pučine i pedesetogodišnju, SMB eminenciju garnizona, koji je branio Jadran od spoljnog neprijatelja, izgleda da ne razumeju sasvim šta se događa.
Prethodna “Mama” (2008) snimana je u Grčkoj, po Skiatosu i Skopelosu. Pored iznenađujuće malog budžeta i velikog obrta, na liniju pretpostavke dolazi zašto se snimanje nije ponovilo u staroj dobroj helenskoj kolevci? Stara “Mama” je koštala oko 50 miliona, a bez problema je inkasirala blizu 700 miliona! Bez detaljisanja, ekipa “dvojke”, stigla je na Vis i to mahom na vojne dokove, napuštene kasarne ili privatizovane fabrike koje zvrje prazne po ostrvu, ispunjene slanom setom meštana. Silni kilometri makadama uređeni su kako bi vozni park prošao gde je potrebno. Strujne instalacije su ponovo vraćene u funkciju, a hiljade tona betonskih površina usred borovih šuma, koje je nekada gazila čizma JNA, metlala je jeftina lokalna snaga, da ne zapinju potpetice filmskih diva.
Vis je nekada bila teritorija zabranjena za strance. Sa gotovo šest hiljada vojnika permanentno smeštenih, obalnim baterijama koje pokrivaju četiri strane sveta i logistikom koja je spremna da odoli čak i atomskom udaru, ovo ostrvce nasred pučine bilo je više od monumenta iz NOB-a i spomenika TANJUG-u (Telegrafska agencija nove Jugoslavije), Titove pećine i kuće u kojoj je Šubašić postpisao predaju. Na njemu su su bili maskirani, opremenjeni i zakleti da brane sve kada to sve padne u vatru pritisaka spolja ili iznutra. Poznato je da nije bilo tako i da je Vis, kako je napušten od JNA, tako i prilično nezanimljiv novoj vojsci države Hrvatske, ostao jednako napušten da ga zapljuskuje more. Ipak ostao je dostupan znajišama sa kopna, koji će prodati samo saznanje o nečemu, nekome za masne novce, uz tiho mrmljanje lokalaca koji, deluje da nisu shvatili šta se pred kraj godine dogodilo. Njihov svet počinje na otoku i na otoku se završava, a pridošlice osim što ne vare lako, nisu ni kadre zainteresovati ih za svoje namere i ciljeve.
Tako putevima lokalnih servisnih produkcija, strane produkcije dograbe lokacije koje teško da mogu da se zamisle. Plaćaju jeftino ekskluzivitet uz egzotični nekomfor lokala, ali samo do mere koju definiše sprega ponosa i gramzivost. Sa druge strane, domorodački svet, još uvek uveren da duhovi vojnika tumaraju duž bodljikavih ograda koje sežu u nedogled makije, okreće glavu sa sličnom nevericom, ali i strahopoštovanjem.
Takav vakuum jednih i beskrupuloznu usisnu moć drugih nije lako izbeći. Naravno da se u brojnijim sredinama (gradovima) sve to sakrije iza gomila džipova tamnih stakala, govana po ulicama i buke đubretarskih kamiona. Plus je tu kakofonija različitih medija koje se za pažnju bore na svaki način. Na ovako izolovanim sredinama, sporije vremenske baze, zastrašujuće je kako je sve to jednostavno izgleda i to samo na jednom primeru. Lokal je pasivan i inertan, naviknut na spoljnu inicijativu, prezirući je po definiciji. Spoljni prsten dominacije, koji svoje puteve utire formulom posedovanja i profitovanja, koristeći one iz malo daljeg lokala, koji su više čuli i videli, postiže svoje ciljeve, a cilj opravdava sretstvo, makar je tako neko nekada rekao. Ne treba žaliti lokal, ali i ne treba razumeti taj dalji lokal, koji po svaku cenu želi da se dodvori najvećima. Najveće treba isključiti iz svake emocije, jer ni oni sami ne poznaju iste.
Viška tvrđava je pala. Oslobođena 1943. godine od okupatora, utvrđena i naoružana do zuba, svedočila je nemile rasplete pedeset godina kasnije i konačno pala, bez borbe, voljnom predajom ključeva i uz rezervisani aplauz onih unutra.
Poput svih ostalih, oni ne znaju da li su oslobođeni ili ponovo okupirani.
Naslovna fotografija: Jonathan Prime / Universal
