Na ljubazan poziv jednog od autora, i uz reči zahvaljivanja, napustio sam prostorije Filmskog centra Srbije i nastavio ulicom Koče Popovića (nekada Zagrebačka) u Beogradu grabeći kroz hladan martovski vazduh. Došao sam u posed knjige “Kritički vodič kroz srpski film 2000/2017”!
Zar ima toliko godina?
Presabiram maglovite memorije od te nulte godine, sve do pre nekoliko dana i skoro da ne mogu da se setim kada se šta dogodilo, kada je šta snimano. Između čvrstih korica knjige, miris novog papira i savijena pantljika, još svilenkasta i neraspletena, mame me da listam u hodu. U knjizi, među mnoštvom kolega koje lično poznajem, pronalazim i sebe, jer to su godine u kojima sam izborio mesto profesionalca u sedmoj umetnosti. Iznenađujuće mnogo filmova sam zaboravio da postoji, pa dalje listam, paralelno pokušavajući da odgurnem utisak da je toliko godina prošlo. Gde smo stigli i da li smo se uopšte pomerili sa nulte tačke? Možda jesmo, možda i nismo, ali knjiga, prelistana tvrdi da se ipak pomeramo! Kako, videćemo!
Odražavajući mnoga stanja i sranja, film je jedan od prvih uzoraka kroz koji se jedan narod ogleda. Ne samo narod, već i sama država, širi aspekt društva, sveta i sve to sa mnoštvom složenih odnosa. Popularan i prijemčiv u komunikaciji, ponekada nedostižan i uvek voljen kao tren prestiža, onog individualnog i kolektivnog, film je nasleđeno od starih vremena (SFRJ) teritorija kojom su mnogi hodili, donoseći ponos, češto i razočaranje, a ponekada i sramotu. Nužno učešće u finansijskoj izvodljivosti filma, nekada ostvareno kroz porez i budžet namenjen kulturi, paralelno kroz karte u bioskopima, emitovanje i druge vidove interakcije usložnjeno je vatrenim godinama embarga i spore smrti devedesetih iz koje se film nekako izvukao.
Bioskopa sada više nema, nestali su u talasima reformi u prvoj trećini perioda koji knjiga pokriva, ali listajući njene stranice, deluje da film i dalje nekako migolji. Nose dvehiljadite godine čudnu hipnozu, koja muti um, barem moj, jer povremeno uhvatim sebe da se jasnije prisećam filmskih događaja, godina izlaska i uopšte svega iz devedesetih. Da li je za to kriva milenijumska buba ili kapitalizam koji nam je stigao upakovan u šareni poklon da ga dohvatimo krvavim rukama devedesetih, nevažno je.
Polusnena sumnja u to raspada se listanjem ovog pisanog izdanja, jer filmovi se definitivno snimaju. Podeljeno po godinama i hronološki uređeno, autori ovog izdanja su uz objašnjenje naveli sve relevantne izvore na osnovu kojih su zatvorili period (skoro) punoletstva novomilenijumskog filma. U državi koja je menjala ime, ali i filmsku ćud, sa radoznalošću i setom nailazi se na mnoge naslove. Megalomanske i pečatirane kao državno i istorijski važne, ali i one male, nastale u kuhinjama nekih novih filmskih kuća, sve do onih koji više liče na ogromnu mašinu za pranje novca. Mnoge pomenute filmove sam ispratio i sa obe strane objektiva, a neke sam čak uspeo i da snimim, pa u hladnoći martovskog dana, greje srce poklonjena pažnja.
Uz svaki film je naveden i niz informacija o autorima, kritički osvrt, često i citat iz neke od recenzija i javnih kritika iz vremena distribucije. Autori, Đorđe Bajić, Zoran Janković i Ivan Velisavljević, poznaju prilike i to ne kriju. Očekivano afirmativno, nailazi se i na njihove jasne komentare, ali vešto prepletene sa kolektivnim mislima o datom delu. To je dobro, jer pored činjenica zarobljava i jedan polujavan stav, ponekada ga dovodeći u poređenje sa prilikama izvan zemlje! Iznenađuje da nije uvek sve toliko afirmativno i to sija kao veliki plus. Sjaj dodaje i pošteno podsećanja na mala dela, koji su se u snovima dvehiljaditih utopili u novonastali haotični vrtlog. Ima i među neprimećenim filmovima, koji su iz opravanih ili neopravdanih srpskih šlamperaja propatili, pozitivnih stvari i to mami osmeh na licu, jer je neko to pribeležio da se čita i zapamti. Trudeći se da nove stranice sačuvam od vode koja se cedi sa snegom pokrivenih krovova, pravim presek znatiželje i žurim prema kafeu.
Nema ljutnje oko činjenica je je na njih mnogo uticalo. Preseci moraju da postoje. Ko se ljuti na tuđe mišljenje autora, neka ga ne čita ili neka zapiše svoje i objavi ga. Knjiga je poštena i među korice smešta komad istorije, koja možda nekome još deluje kao pamteća i mlada za zapis. Nije tako, jer se za poslednjih sedamnaest godina, dogodilo toliko toga u našoj kinematografiji, da je možda pravi trenutak za uspostavljanje nekog kursa. Prava bi stvar bila da se to uradi do kraja druge dekade veka, a početak je da se vidi odakle se krenulo. Neka to bude grafik sa dosta tačaka koje će pokazati tendencije, da ne izmaknu, pre svega u bezvolji sagledavanja šta se sve zbilo.
Nema filtriranja i favorizovanja uspeha bilo koje vrste, jer sve što je od filmova urađeno, a uklapa se u uvodno (autorsko) objašnjenje kriterijuma, dospelo je na stranice. Pojedina dela su zauzela i više mesta u odnosu na očekivano, pa tako “blokbasteri” velikih budžeta, stoje rame uz rame sa filmovima pravljenim srcem i nemaštinom, a ako su podstakli pažnju publike i kritike dobijaju pošteno i veći prostor. Sa druge strane kao što rekoh, kritika je subjektivna, ali kakva drugačija može biti.
Opšte obrazovanje o filmu je podrazumevajuće za svakoga ko namerava da se uopšte “mota” oko filma. Ovaj presek će svakako pojasniti tu sliku, možda podsećajući na to šta treba da bude, pre svega kroz to šta je bilo. Možda je lek u tome da se ne opterećujemo tom istorijskom prošlošću po našem starom dobrom običaju, već da je dotaknemo samo ovlaš, da ne bismo sasvim skrenuli sa kursa. Uslov je da shvatimo da nam je to potrebno i da po tom pitanju želimo nešto da uradimo.
Subjektivno i uz vid specifičnog ponosa na ono što je naše, kakvo god da je, ovo je knjiga za preporuku svakom ljubitelju filma. Pouke i znanja koja se mogu pronaći među koricama, variraće pre svega od spremnosti suočavanja sa istinom.
Ponovo subjektivno, a kako drugačije?
Naslovna fotografija: Maja Medić / promo
