Pre nešto više od godinu dana, stupajući u otvoreni dijalog sa urednikom portala Bosonoga, počeo sam da pišem za redakciju. U početku dva puta mesečno, a veoma brzo, tekstovi su počeli da posmatraju publiku sa ekrana, sedmično.
Izbor tema vrlo raznovrstan, jer kada se osvrnem na niz tekstova koje lako mogu izlistati po tačnim datumima, zapanjen sam! Filmovi, serije, situacije, stavovi, sranja i dranja. Pisati o nečemu što voliš, ceniš ili radiš, prijatno je i ispunjava. Na podeljene misli, publika reaguje različito. Znam, jer sam u određenim trenucima i sam čitao mnogobrojne komentare, željan da oslušnem masu. Dosta je to perverzno danas. Komentari zaokruženi u slobodnu recenziju ili kolumnu elektronskog oblika, postaju tvar nematerijalnog digitalnog oblaka, koja nailazi na nove komentare i na nova mišljenja, zatim kontraprepucavanja, prepucavanja i tako u nedogled. Ne treba zaboraviti da je sa početka, u ovom slučaju misao vezana za svet imaginacije, pa je i sama komentar na već lažnu stvarnost.
Šta do vražijeg smisla ja radim i da li u ovom mlaćenju prazne slame ima neke poštene vajde?! Siguran sam da ima, jer u protivnom ne bih i dalje to radio sa istim žarom kao i na početku. Da li će neko čuti vapaj, kritiku ili samo drugačije viđenje, zavisi i od druge strane. Brine me samo jedna sitnica koju u preseku godišnje objavljenih tekstova primećujem kao ponovljenu. Negativnost! Svaki bogovetni tekst, morao sam da podvedem pod nekakav kritički momenat. Nisam kritičar, ali morao sam kritikovati. Nisam recezent, ali morao sam ukazati na loše ispred dobrog. Ipak, više bih voleo da sam imao povoda da češće iskazujem divljenje, ali spremam se i to da promenim.
Stvarnost je takva kakva jeste, pa se neki od nas sa njom teško slažu. No, tako je kako jeste, jer ponuda izaziva i čika nas možda samo da bismo o njoj valjano razmislili. Više, bolje i strože, jer u suprotnom odosmo tokovima ponuđenog. Nije to put niz lepi velelepni vodopad. Tada bismo se raspukli o kamenje u velikom stilu. Ponuđeni tokovi vode u govnaru. U jezero smrada i gnoja u kome ćemo se svađati jedino oko toga, u čijoj prćiji manje smrdi na sumpor i blato oko kojeg zuje mušice. Izlazim iz te vode, i odlučnim korakom hodim uzvodno, gde su brzaci uski, ali čisti. Gde bukovi huče i divlje se odbijaju o masivno stenje.
Odlazim putem koji nije toliko tragao za kritikom, već je nudio i ljubav koja se slavila glasom, a ne kinjila tastaturom. Dosta mi je više sranja i nagvaždanja oko sadašnjosti, biram antologijsku prošlost i o njoj ću pisati, jer možda kroz nju ostvarim deo svojih iskrenih nastojanja. Da probudim svest ubogog gledaoca današnjice. Čoveka i “čovečice” koji zadovoljni Netflix-om uživaju u sadržajima koje je neko “ukrao” od mnoštva svojih predhodnika i prodaje danas kao originalnu ideju. Adama i Eve, koji su shrvani kreditima, ratama i očajem siline kineske nad nemačkom tehnikom, pomislisli da je trenutno aktuelno doba buđenja i osvešćenosti.
Koga interesuje moj dosadašnji put kroz doba u kome smo, neka se posluži nizom objavljenih tekstova sa portala. Od sada pišem u slavu prošlih vremena i velikih uspeha, jer u dobu mraka vreme je za epske pesme. Iz istorije je poznata njihova moć. Uverenje da je bilo bolje i da će jednom biti ponovo bolje. Neka to neko zove retrogradnim, možda i jeste, ali od ove mlake progresije svi ćemo dobiti dijareju.
Spremite se, redovni čitaoci Bosonoge, na tekstove o drugačije bezobraznim vremenima. O ekspoataciji kada nije bilo polne jednakosti, o rasizmu koji je imao svoje mesto na filmu i pre nego što su se autori izvinjavali pritisnuti javnim stavovima. O vremenu bez plastičnih sisa i o seksu oko koga se nije pravila pompa. Spremite se na slavu starih pokušaja, koji su pored kvaliteta nosili i iskrenost forme, angažovanost misli, spremni da vise na stubu sramote. Ta spremnost i povremeno kamenovanje, okoštali su ove hrabre pokušaje čineći ih večnim.
Stari autorski izrazi, filmovi, serije, možda i pisanije. Zalutaće tu i neki noviji projekti, siguran sam, jer ima takvih gromova koji udare i kada im vreme nije. Podsećanjem na Stare, merićemo Nove sa više hrabrosti i smelosti, uvereni da će gnojna baruština ipak jednom biti proglašena smrdljakom kakav uistinu i jeste.
Odoh uz potok, dok aprilsko sunce budi sve ugašene nade i istine da će jednom svi shvatiti koliko je važno kritikovati, kritikovati i kritikovati. Očekivati, misliti i što je najvažnije, nadati se da će učmalost jednom proći. Budite se ljudi, april je stigao, a u kolumni Nemanje Jovanova, biće slavlja u čast starim kvalitetima.
Fotografije: Shutterstock.com
