Kada se karte slože, ispostavi se da tapkamo u mestu u kome ubeđujemo sebe da iznova doživljavamo novo iskustvo. Nema mira u dušama ljudi, niti na celom svetu, osim na izborima za mis, gde lepotice univerzalno žele world peace, sumnjivo razumejući navedenu tematiku.
Zbog čega onda uopšte ponavljati stalno stupidnoj marvi da je stupidna? Zabavno? Inspirativno? Možda urodi plodom, jednom kada na vrbi rodi grožđe? Ko će ga znati. Pokušaj ubeđenja, delo nad delima, vrhunska satira upućena svim somovima i somicama, spavačima i treptačima. Ko ima problem sa stvarnim svetom sada, neka pogleda film “Dr. Strejndžlov: Ili kako sam prestao da brinem i zavoleo atomsku bombu”. Malo starog dobrog crnog i belog satiričnog humora, prodrmaće ganglije.
Preporuka je gledati vesti na BBC-ju, CNN-u i RT paralelno sa ovim filmom. Na jedno uvo uključiti moćni dar futurizma, slušalice i slušati glasove glumaca. Ne razlikuje se previše Kjubrikov tekst od onoga što izgovaraju majmuni na ekranima. Možda treba taj film obojiti, da bi oko i duša modernog homo(sa) faberijusa prihvatili sve viđeno kao istinu? Kako generali nakićenih grudi žvalave svoje sekretarice u pauzama žvalavljenja skupih cigara, dok pri tome licitiraju stotinama hiljada ljudskih života. Kako manijakalni rešavaju da uzmu stvari u svoje ruke, stavljajući u zalog isto obučene tupamarose, zaklete da rade šta im se kaže, ma koliko to bilo suprotno logici.
Ovaj film je zaista veliki i možda je u ovom trenutku mnogo više od filma. On je svojevrstan instrument, koji nažalost malo ko želi da shvati kao više od satire. Pobogu, pa da li neko zaista veruje da se Kjubrikova vizija uopšte razlikuje od stvarnog sveta? Debilni razgovori dvojice predsednika, opšta retardirana zbunjenost oko uništenja ili opstanka sveta. Pogledajte u ekrane prijemnika. Dijalozi su isti, samo više nije reč o filmu. Sada je sve stvarno i “može da bude, a ne mora da znači”. Nadajmo se da ovakve solucije neće biti, sve dok barem nekakvi debilni razgovori budu postojali. Dok telefonska linija bude imala ikakav kontakt. Opasan će biti trenutak kada ti maleni dečaci, koji se i onako stalno dure i nećkaju, ispadnu nevažni i kada odluke pređu u ruke onih koji su svesrdno naučeni da ne misle, već da rade.
Nije neverovatno da u svim brodovima, podmornicama ili strategijskim bombarderima, sedi poneki kapetan ili pilot, spreman da se definitivno izbori za naredni čin ili dodatnu stimulativnu meru. Neki patriota poput T.J. “King” Konga (pilot B-52) može da pomisli da će slepom poslušnošću osnažiti lični penzioni fond namenjen školovanju dece. Jadniče, ako se ti svojim istaknutim zalaganjem budeš borio za stimulacije i fondove, nećeš više imati gde da školuješ decu. Problem je što neće ni mnogi pored tebe. Oni koji su ti tu moć dali, odavno su deo pakleno genijalnog plana nekog novog doktora Merkvutihlibea. Strejndžlova! Spremni da se sa mnoštvom ženki povuku u podzemne gradove, reprodukuju i bezgranično jedu mrtve životinje.
Možda u kolonije na Marsu?
Trebalo je, a čini se da i dalje treba, ozbiljno shvatati ozbiljne ljude. Stenli Kjubrik je davne 1964. godine sve lepo rekao. Oni koji do ove tačke u tekstu i dalje nemaju pojma o čemu se radi, neka za kaznu devet puta pogledaju pomenuti film. Na taj način će usporiti izumiranje moždanih ćelija i ostati prisebni da iznenadnu jarku svetlost shvate kao nuklearnu detonaciju, a ne kao nešto… drugo.
Ljudi sa čudnim frizurama, koristeći se govorom četvorogodišnjaka, odlučuju hoće li društvo živeti ili ne. Iznad njih se zlokobno ceri ogromna mapa podeljena i u bojama. Na smenu vuku zastavice i haltere svojih sekretarica. Bore se se za glavno mesto za okruglim stolom, smišljajući kada, kako i gde će provesti vreme ako do neizbežnog sukoba dođe, baveći se radije sopstvenim komoditetom. Sreća bi bila da zaista postoji zloslutna Mašina Sudnjega Dana. Mitska sprava koja će u slučaju nuklearnog napada uzvratiti potpuno sama i zagarantovano sve zbrisati, pa kroz taj adut odvraća i prijatelje i neprijatelje od bilo kakvih akcija osim jebanja, jela i debilnih razgovora.
Piter Selers u ovom filmu igra tri uloge. Razgovarajući sam sa sobom, objašnjava nam uporno da između Firera i gospodina predsednika nema baš velike razlike. I to još davne 1964. godine. Srećom ili nažalost, to na platnu su glumci. Crno-bele senke ljudi, koji se pretvaraju i govore tekst koji je neko napisao. Na obojenim ekranima su ovi pravi. Ulickani, našminkani i sa skupim frizurama. Prete, gađajući se rečima i raketama. Sedite i staloženo pogledajte jubilarni DESETI put “Dr. Strejndžlova” i barem neka vam se brk nasmeje na fore koje se nikada neće promeniti.
Ima još jedna stvar koju vam nisam otkrio.
To je odličan film!
Fotografije: YouTube screenshot
