Lako je napisati simpatičnog junaka sa svim vrlinama i jednom manom koja i nije stvarno mana (smotanosti Salamandera Skamandera i načitanosti Elizabet Benet, u vas gledam!), ali prava majstorija leži u veštini da se namala težak lik, onaj sa kojim u životu ne biste na svirku, neko kao poslovični džangrizavi gledač vesti kojem su sve komšije bez razlike večito #komšijakojibuši, tako da čitalac oseti stvarnu potrebu da ga zagrli (iako, možda, ipak ne da živi pored njega).
Mnogi pisci su pokušali, mnogi još pokušavaju, većina misli da je uspela.
Raspitujući se po internetima, naučila sam da ima više načina za definisanje džangrizavosti, nego zaista dobrih džangrizavih junaka. Nekoliko ih se probilo do teksta koji je pred vama.
Uve
Opšte knjigoljubačko oduševljenje knjigom “Čovek po imenu Uve” može se smatrati zaslužnim za nastanak ove liste.
Verujem da svi već znamo sve o bestseler-ćudljivku koji nikako ne uspeva da se ubije i kojeg je nemoguće ne voleti. Čudno simpatičan čak i pre doseljavanja novih komšija, dok je poštovao samo pravila, ne i ljude, Uve jedva primetno postaje dežurni popravljač života svih oko sebe, stičući prijatelje i saveznike redom, među junacima i čitaocima.
Ej Džej Fikri
Junaka romana “Sabrana dela Ej Džej Fikrija” srećemo u ne baš povoljnom trenutku za sticanje lepog mišljenja o njemu, iako je vlasnik jedine knjižare na ostrvu. Srećom, ubrzo njegovu pijanu, čemernu svakodnevicu razvejava beba ostavljena pored jedne od polica. Kako Ej Džej generalno ne veruje ljudima, i nema naročito povoljno mišljenje o državi, sasvim je logično da taj stav proširi i na socijalne radnike, što će ga sprečiti da devojčicu prepusti sistemu. On, tako, ne dospeva na listu uprkos džangrizavosti, nego baš njenom zaslugom.
Hendrik Hrun
Osnivač “Kluba starih, ali još uvek živih” i autor “Tajnog dnevnika Hendrika Hruna”, starac koji se žali na starce koji se žale i nema strpljenja za njihovo nestrpljenje, našao se na ovoj listi po preporuci (čini mi se) svih koji su njegov dnevnik pročitali. Ćudljiv je, netrpeljiv, na ivici depresije, kao supa od klišea o stanarima doma za stare, i povrh svega drag. Hendrik Hrun, po onom drugom klišeu, bira da bude vatromet umesto da se ugasi.
Gospodin Darsi
Nalik na Ej Džej Fikrija i Hendrika Hruna, junak “Gordosti i predrasuda” Ficvilijam Darsi menja svoj život povodom žene, mada se o razlogu može diskutovati. Uglavnom, volimo ga uprkos tome što se rodio star i džangrizav, u vlasti obeju naslovnih mana, zato što je, uprkos nadmenosti i aristokratskosti, istinski plemenit.
Roza Huberman
Znate iz istorije da četrdesete nikog nisu mazile. Majke koje su mnogo volele, i stoga želele da decu sačuvaju u životu sred nacističke Nemačke, morale su da budu, ili bar deluju, srca kamenoga. Roza je pomajka svačije omiljene kradljivice knjiga Lizel Meminger, pralja dobrostojećeg komšiluka i vlasnica podruma u kojem preživljava Jevrejin. Samo bi poslednja stavka bila dovoljna da joj zasluži mesto na listi, ali glavniji razlog treba tražiti u prvoj. (Deca imaju svoja sujeverja, majke svoja, ili bar moja majka tako kaže, kad pokuša da objasni zašto izgovara “To ćeš da obučeš?” umesto “Lepa si” i “Na tebe su spali?” umesto “Ponosim se tobom”.) Roza baš mnogo psuje — zato što voli, i psuje one koje voli, jer ne sme sebi dati prostora za ‘volim te’, jer sreći nije mesto u ratu, jer toplina privlači vihore. Lizel, srećom, do vihora nauči značenja i tonove Rozinih psovki, tako da uspeva da oseti tu zakamufliranu blagost.
Naslovna fotografija: YouTube screenshot
