Strahote se radije viđaju na ekranu, nego u stvarnosti. Publika potajno zamišlja da se u njima i sama nalazi, pa uz protagonistu uspeva (ili ne) da se izbavi. Pored ovih svima jasnih pogleda na zabavnu pop kulturu, postoji nešto, što se vrlo primetno provlači, naročito kroz mozgove muškog dela publike.
Opasna žena!
Po starom dobrom slovu umetnosti, koja kopira stvarnost do samih granica, opasne žene u slobodnom autorskom izrazu, stigle su do planetarno omiljenih antiheroina. Porede ih, jednako po stepenu opasnosti, ali i seksualnosti, a retko da prođe koja godina da se nekoj novoj ne dopusti da zavlada ekranima. Ipak, nešto govori da će se sve promeniti.
“Ne znam da li da pucam ili da se zaljubim!”
(noćni čuvar, “Povratak Betmena”, dok posmatra ženu mačku)
Zajebano je da se izgine od seksi cure, kako za publiku, tako i za blagajnu, a ovu psihološko-marketinšku vezu ne treba objašnjavati, jer je očigledna. Nju je postavio čika Frojd, uključujući i njenu kapitalističku primenu. Pored ciljane muške populacije i deo žena vrlo razumevajuće prihvata “bolbasterski” tip žene. Čini se da u nejednakom društvenom poretku ovakva tendencija ispunjenja muške fantazije ispravlja i nepravdu nad ženama, dovodeći žene u jednakost, barem na ekranu. Kroz umetničku estetizaciju i jednakost seksualno privlačnog i opasnog. Formirani kult na koji društvo dosta pristojno reaguje već decenijama. Ipak, sa današnjim tendencijama promene društva, ova veličina u umetnosti, možda se kreće ka izumiranju.
Prateći razvojni put opasnih (anti)heroina, može se povući paralela sa situacijom u društvu. Na početku su to sirotice zaklonjene senkama moćnika. Tihe i smrtonosne, bilo da će posegnuti za otrovom ili muževljevim revolverom, dovodeći uloge u jednakost. Fatalne dame uz čiju muštiklu počinju mnoga noar ostvarenja. Prevara, preljuba, pljačka i strast. Ona će otpustiti kočnicu automobila, dok se žrtva naivno nalazi ispred ili ispustiti fen u toplu kupku, ne oklevajući i dalje održavajući sliku ultimativne žrtve.
U nastavku sledi ženski lik, jasan u svom preziru muškarca. Vekovna naplata za progone veštica, ovaj je odnos sazdan na kosmičkim nepravdama i sukobima između onoga što je neodvojivo. Veštice, ženske bande, dominacija i sfere ponekada briljantno razrađene od strane najvećih, ali uvek i pažljivo spakovane iza seksualnosti, jer veštica je ružna baba, samo kada se njime plaše mali dečaci. Kada treba plašiti velike dečake, baba mora biti devojka, a jednako opasna. Još kada se udruži sa drugima, nastaje banda koja funkcioniše još bolje.
Od žanra slobode stvaranja, zavisi kako suditi njezinim lepotama, opsesivnim i strahotnim načinima. Vradžbine i oštrice, sakaćenja, naročito ona povređujuća za muškarce. Bande i ujedinjenje u borbi za vekovnu nepravdu, dobilo je posebne, skoro antologijske oblike kod Rasa Majera (“Brže maco! Ubij! Ubij!”). Ne treba zaobići ni komunističko oslobađanje žene, stavljanjem u jednakost zavarivačko-livačkog posla. Antiheroina je stigla u sferu ravnopravnog člana bande zlih ljudi, u kome je svirepošću borila svoje pošteno mesto. Postala je pilot, špijun, balerina… Zavodljiva smrtonosna prepreka muškom imperijalističkom principu. Serijale o Džejmsu Bondu, kroz dekade ovo lepo prati. Zle Bond devojke su postale kult! Uvek seksualne i uvek opasne i neprijateljski nastrojene. Nema svrhe nabrajati primere, stvar je ukusa, a top lista najseksi antiheroina je ovde. O svim ovim aspektima, može se bezgranično raspravljati, ali jedno stoji: pored opasnosti, uvek je prisutna snažna seksualnost, kao i seksualna maštovitost počinjene zlobe.
Fatalizam žene ustoličio se na ekranskom prikazu kao neprikosnoveni seksualizam. Erosa i Tanatosa u muškim fantazijama. Petparačke sfere otplovile su do rubova ukusa, ali bez greške praćene svim glavnim tokovima koji nikada nisu zaostali. Sada se ova težnja kanališe kroz Harli Kvin (koju igra Margo Robi). Margo ispunjava sve preduslove. Riba sa repićima, žvakom, gimnastičarka, vrući triko, a bejzbolka ulubljena od lobanja dobrih momaka… ok, zvuči solidno. Međutim, nešto tu nedostaje. Nešto što će stvoriti antiheroinu dostojnu onih, viđenih pre. Podvlačim antiheroinu, radije nego heroinu. Nisu to vruće pantalonice i malo jeftinog bezobrazluka i “volimo te seko do neba visokoga”. Ovakvu ribu bi svako normalan upucao sa dvadeset metara, barem zbog glupe boje kose, a istinska zlobnica bi morala imati šlifa, barem da priđe na blizinu odakle se napad ne može obraniti. Morala bi zadržati tu svoju naivnu prevaru, oko koje se sve zida.
Dobra antiheroina, žderačica ku**a, beskrupulozna, a istovremeno, zavodljiva, prevejana i delikatna. Ona traži samo jedno: da nastane u istinski muškom mozgu! Onom koji je Frojd pokušao da objasni. U protivnom, ostaju samo sila i smrt, a eros pobeže negde u livadu.
Postoji još nešto. Za novi samostalni film o Harli Kvin, razmatraju ženu reditelja.
Ahm… femino, domino, osvetnička limunada, sa ženama u svim ulogama ispred i iza kamere, ali bez glavnog sastojka – zajebano opasne žene!
