Postoje autori savremene kratke priče, postoji postmoderna, i postoji Ričard Ovejn Roberts.
Postoje javne ličnosti, postoje društvene mreže, postoji Kanje Vest.
“Ja sam ozbiljna osoba koja uvek misli na kritički i analitički način. Veoma mi je čudno da dobijem ulogu komedijaša ili klovna.”
Čitajući priču “Eksplicitna/retka komunikacija” Ričarda Ovejna Robertsa, ako ste pre toga ikad pročitali ijedan Kanjeov tvit, biće vam teško da napravite razliku između realnog i fiktivnog. Čitajući je drugi put, jer njegove priče zahtevaju više čitanjâ, počećete da sumnjate u svoje poznavanje te razlike, ali setićete se da ni Kanje kog vi poznajete, ako niste član njegove najuže porodice, budući javna ličnost, nije realan. (“Mi nismo ti ljudi, Kim.”) Kanje kog mi spoljni ljudi znamo jeste persona (s velikim P i R), tako da čitajući Robertsovu priču (sporijemisleći tek treći put) shvatamo da, kad ih postavimo jednog pored drugog, zapravo posmatramo dve fiktivne ličnosti, dva proizvoda, dva avatara osmišljena po autorovoj zamisli. Jeste u osmišljavanju svakog od njih učestvovao originalni Kanje Vest, ali ne smemo tvrditi da znamo u kojoj meri.
“Sve što kažem izaziva sumnju, čak i kad pričam u činjenicama.”
“Razumem da tvoja porodica ima datu narativizaciju sveta koja funkcioniše za njih, naročito iz ugla finansija, ali takođe i društveno — i postoji dubinska sumnja u bilo kakvo dovođenje u pitanje te narativizacije. To mi je strano. To mi je strano jer ja sve dovodim u pitanje i uživam u tom procesu.”
Navikao na sumnju kao osnovnu komponentu svog postojanja, preču od ambicije, bilo da potiče od njega samog ili je ka njemu usmerena, ovaj drugostepeni fiktivni Kanje ima potrebu da razume, da raščlani, da objasni drugima da je shvatio, jer njemu se osporava mogućnost da razumom dokuči, da ga zanima šire od onoga što mu je ulogom u pop kulturi određeno.
Koliko smo, kao čitaoci, hrabri?
Da li nam je ovaj niz pisama tek produkt logoreje hranjene lakoćom tipkanja na modernoj tastaturi (on to zove pismima Kim, a u stvari su statusi koji premašuju dužinu tvita, koje mora da otpusti od sebe kako ga ne bi zagušili), ili iz njega čitamo više?
Smemo li da čitamo više? Gde je granica učitavanja?
“Ljudi se ponekad iznenade kad pričam o određenim stvarima, poput pedagogije ili poststrukturalizma, a to samo po sebi, izraz njihovog lica, koliko god suptilan, ali uvek nameran, jeste napad na moju ličnost. Napad na moju ličnost, Kim.”
Da je svom junaku dao bilo koje drugo ime, priča bi bila ista, ali narativ koji se nametne kad za okvir (ne)radnje postavimo familiju Kardašijan-Vest nijednim drugim imenom ne bi mogao da se ostvari.
(Hej, Kanje piše pisma Kim, i piše, piše, piše, piše, piše, piše, i onda trenutak pre čitaoca vidi zelenu tačkicu pored njenog imena, i ostavi je da se raširi horizontom očekivanjâ koja je pokušao da napiše!)
Ričard Ovejn Roberts piše tako da nije sasvim jasno da li je ugradio repetitor u epistolarnu formu, ili je posred @-a nazidao nekakav neosentimentalizam, ali to prestaje da bude važno pred večitim koje bez stida, bez straha od jezika, viče sa završnice knjige “Sva mesta na kojima smo živeli”:
“Ako vodimo ljubav i ti svršiš samo jednom, jesam li ja time zadovojan?”
*
“Ovde su svi kišobrani crni. Mislio sam: zašto niko nije dizajnirao kišobran koji skuplja kišnicu i posle radi nešto sjajno s njom. Želim da izmislim taj kišobran, Kim.”
Okej, zamislimo taj kišobran. Ambiciozno, nepraktično, kao maketa poraza idealizma, kao što bi ova priča bila da Roberts nije pisac u značenju koje je reč imala pre pranja na 90 stepeni.
*
P. S. Poslušajte pesmu “Julia With Blue Jeans On” by Moonface.
Možda fiktivni Kanje i zna šta govori.
Naslovna fotografija: Carl Bjorklund / Shutterstock.com
