Predstava u kojoj se vrednuju nehumane vrednosti je na svom vrhuncu. Herojska spasavanja galaksije, ultimativno zavodništvo svih prema svima, je*anje majke “na keca”, prednjače na dugoj listi srodnih težnji nedostupnih stvarnoj biohemiji mozga. Za promenu treba dodirnuti i iskustva koja su čisto ljudska i ne sasvim prijatna. Videti nešto što je dno biološkog poriva i ogledano u manje romantičnoj predstavi autodestrukcije, radije nego destrugkcije galaksije. Ovakvi filmovi postoje i uglavnom su veoma dobri, poneki i genijalni. Problem je što su slabo vidljivi od zavese opsenarske realnosti koja se dobro prodaje. Ta mešetarska opsena, pored nečije zarade, služi da nam servira “bolju” sliku o nama samima, verovatno da je gledamo sa zadovoljstvom, daveći se u licemerju.
Preporuka za prekid ovakve prakse je sledeća… Započnite dan obraćanjem pažnje na okoliš i ljude oko sebe, a onda skinite kapu nekome ko ta sranja oblikuje u film i pokaže. Ljudi puše, piju, drogiraju se i ubijaju, a sve to iz ne sasvim jasnih ili objašnjivih razloga. Zbog toga su ljudi, te sićušne konačne čestice, sklone dodatnom i vrlo efikasnom samouništenju. Može da nam se ne dopada, ali to smo mi, usrani i nesavršeni.
Piješ piće, momak? Pesničiš se, momak? Malo znoja i prašine, momak? Ovde nema ničeg drugog da se radi!
Bespotrebna zloba, raspad i apatija kod potpuno zdravih ljudi, težnja ka nametnutim idealima, velikim habitatima i spremnost da se sve za te ciljeve uradi. Uzorci koji se nalaze svuda, po kafanama, pijacama, raskrsnicama, gradovima i selendrama. Ipak, Ted Kočif je za radnju svog (filma) manje poznatog ogledala čoveka ostao dosledan, posebno negostoljubivom i po destrukciji poznatom mestu po kome (beli) čovek hoda. Zlokobnoj i svirepoj unutrašnjosti Australije, pod nazivom “Buđenje u zastrašenosti” (“Wake In Fright”).
Ako se pitate, odgovor je da! Ovo jeste otvorena preporuka da pogledate film, jer je to jedan od nedvosmiselnijih prikaza čoveka u svojoj srži, oh, i to po masnim slojevima.
Radnja ovog svojevrsnog remek-dela iz 1971. godine, prati učitelja srednje klase zapadnog sveta, koji se nagodbom sa državom za sopstvenu stipendiju, našao u obavezi da predaje kao profesor u vukojebini Australije. Na svom povratku iz sela u srednjoj teritoriji, u koje je kročila samo zlovoljna ćud proterana sa jugoistočnih obala, on stiže vozom do obližnjeg rudarskog mesta odakle će uhvatiti let do Sidneja i zagrljaja svoje drage. Uhvaćen u kandže lokalnih dokoličara, kojima po slovu evolucije nije mesto u takvoj negostoljubivoj divljini, Džon Grant počinje sa jednim od prihvaćenih lokalnih sportova, inače karakterističnim za široki svet. Obeznanjivanjem od alkohola!
Ovo ga povlači dalje od lažne klasifikacije čoveka “srednje-klase” u ono što liči na čoveka ogorčenog na sistem i nepovoljan finansijski dogovor, a to je poseban oblik zveri, kakvom se beli čovek smatra u unutrašnjosti Australije. Potpuno švorc, pijan i krvavih očiju, Grant upoznaje lokalce, policajce, veterane prošlih ratova, padajući u košmar iz koga nema buđenja. Prinuđen da se potuca unaoklo, poput životinje koja niti je sasvim pitoma, a prosi za hranu tj. alkohol, čovek spoznaje stravična lica sebe i drugih, samo da bi se ponovo našao u istom mestu, čak i kada autostopom pokuša da ode odatle. Poslednji pokušaj jeste sa puškom u rukama i koferom punim knjiga među kojima u kadru Kočif ističe Platona.
Film je jako loše prošao i ovo neka ostane neoborivi adut svim materijalističkim kukavicama koje ovaj reper poistovećuju sa kvalitetom. Njima i onako nije vredno ukazati na ovakvo lice društva. Film je genijalan i svakako legendaran. Neko vreme izgubljenog originalnog negativa, ponovo je distribuiran tek 2012. godine, pa zbog ove zbrke “nemamo pojma gde je film” uvršten u jedan od “onih” misterioznih dela, koja su čestitari prokleli, “jer je to iskra zla!”
Nije to Kočifu potrebno, potrebno je samo sastaviti nerve i sesti pred stotinu i deset minuta loma mozga, koji je u navratima pretio da polomi i filmsku ekipu koja je film snimala. Čuvena scena lova na kengure, koja se po svemu sudeći odvijala stvarno, a uz zverski zanos divljih i pijanih (pravih) lovaca, koje je na kraju prekinula filmska ekipa, tema je mnogih kontroverznih komentara. Skoro da su ljudi koji su snimali doživeli slično iskustvo sa glavnim junakom, ostajući iskrivljeni od onoga što je u vukojebinama jednostavno, normalno. Ovo daje filmu i specifičan kvazi-dokumentarni efekat, ali u sprezi sa porukom shvata se da su tragajući za lažnom predstavom, filmadžije pronašle ogledalo u koje se nisu plašili da pogledaju. (Kočif je inače vegetarijanac, a neki od članova ekipe su padali u nesvest usled prizora.)
Autentično ludilo pohodi sva izolovana mesta na svetu, na kojima mira nemaju ni oni koji su tamo pobegli ili su se, usled lošeg dogovora sa državom, tamo slučajno zatekli. Namirisano kombinacijom baruta, jeftine cirke, još baruta i krvi sa izgrebanih pesnica, homoseksualizmom ukrštenim sa očajanjem za nečim boljim. Na kraju, takvu zbunjenost je moguće naći svuda. U velikim gradovima, na pomenutim pijacama, raskrsnicama, u predgrađima, u soliterima, zgradama, pa i kućama, a posebno u onim koje su opasane cvećem i travom. Težnja okovana ludilom samo se razlikuje po tome kako je maskirana. Jer, sav taj blaze uravnjenog travnjaka, pločica pod kojima je podno grejanje za teško zarađeni automobil, pa svi ti pisani i nepisani zakoni, sve to pada u vodu, kada se mobilni telefoni ugase, a vrata uz tresak zatvore.
Ako ne verujete, pitajte nekoga iz Australije, možda iz Finske, Beograda ili sa bilo koje planine nakon zime. Pitajte bilo koga, ko nešto želi, a ne zna šta je to, pa se okrene alkoholu, pesnicama, prašini i pucanju u slabije od sebe, ubeđen da nema nikakvog drugog izbora, a nigde galaksije kojoj treba spasavanje.
Jedini uslov jeste da budu iskreni!
Fotografije: YouTube screenshot
