Anais Nin (Angela Anaïs Juana Antolina Rosa Edelmira Nin y Culmell), francuska književnica, poznata po svom doprinosu erotskoj literaturi, imala je mnogo toga da kaže o ljubavi.
Ova književnica je bila posvećena strasti, kako u fikciji “Delta Venere” , tako i u “Dnevnicima Anais Nin“, koji su izašli u sedam tomova. To se sve dešavalo nekoliko dekada pre nego što je E.L. Džejms (Erika Mitchell Leonard) napisala bestslere “Pedeset nijansi“ (“50 Shades”) trilogiju.
Godine 1990. snimljen je film “Henri i Džun“ (“Henry & June”) u kojem su igrali Uma Turman (Uma Thurman), Fred Vord (Fred Ward) i Marija de Medeiros (Maria Esteves de Medeiros Victorino de Almeida), koji se zasnivao na knjizi Anais Nin pod nazivom “Henri i Džun: Iz dnevnika ljubavi ‘Neiskreni dnevnik'”, napisanog 1931-1932. godine. U njima piše o godinama kada je srela pisca Henrija Milera (Henry Miller) i njegovu suprugu Džun, kao i hroniku njene veze sa parom.
Anais je počela da piše svoje dnevnike kada je imala 11 godina i nastavila je sve do svoje smrti. Pol Heron, izdavač, nerado je pristupio čitanju dnevnika, jer je bio sumjičav prema onom što je Anais imala da saopšti.
Sama ideja o Anais Nin, koja se nije osvrtala na društveno prihvatljive norme, je do pre nekoliko godina bila nezamisliva, da bi internet bio taj koji je preokrenuo viđenje književnice, koja je postala ikona ženske, erotske književnosti.
“Ne vidimo ljude kakvi su oni, već kakvi smo mi”, samo je jedan od citata koji kruže internetom na čak i preko desetine puta u toku samo jednog dana. Oni su postali nešto što se naziva “glugr“ – esencijalni, viralni sadržaj, neka verzija Hallmark kartica.
Ovaj citat je uzet iz romana “Zavođenja Minotaura”, koji je napisan 1958. godine. U to vreme, Anais je bila van svakog interesovanja naprednih autora, tako da joj štampa nije pridavala skoro nikakvu pažnju. I potpuno je čudno šta je veliki broj autora, citirajući je, učinio za njenu književnost tokom dvehiljaditih.
,,Mislim da su ovi citati koji kruže internetom veoma važni”, kaže Tristi Rajner (Tristine Rainer), prijateljica Anais Nin i književnica, i nastavlja: ,,Oni stvaraju osećaj da je Anais bila filozofkinja. Internet je na neki način okrenuo sve što je imalo veze sa njom.”
Ovo je zasluženo, ali takođe i čudno. Sama ideja da bi Anais mogla da bude uzeta u obzir kao široko priznata književnica i figura koja inspiriše, pre nego li prevarant, kako u jednom od naslova glasi: ,,Monstrum koji je okrenut samo sebi, a čije se umetničke pretenzije čine grotesknim“ – je bilo nezamisliva do pre nekoliko godina.
Za svog života Anais je delovala čudno: s jedne strane, to je bila žena koja je eksplicitno pisala o seksu, sa ženske strane gledišta, a sa druge, pravila je greške koje su imanentne tradicionalnim ljubavnim vezama. Njen rad uključuje i otvorene profile, ne ustežući se da navede imena žena o kojima piše, o ilegalnom abortusu, vanbračnim aferama i incestu, ne osuđujući svoje junakinje. To je bilo hrabro 1940, a hrabro je i 2018. godine. Na neki način to je bila samoubilačka karijera, koja je zaobilazila sve društveno poželjne obrasce življenje i stvaranja.
Ako bismo još polarizovali, Anais je insistirala da je ona sama najfascinantniji karakter svojih knjiga i da mogu da se tretiraju kao značajna dela književnosti, a ne njeno privatno viđenje sopstvenog života.
Anais je doživela transformaciju u nepovredivu ikonu samopomoći. Tako je počelo doba Anais Nin, feminističke ikone, obožavane od strane mladih žena koje su je videle kao ženu koja je uspela da osvoji muške predele u književnosti. Putovala je po zemlji i održala veliki broj govora o svojim Dnevnicima i slobodi žena da vode život po sopstvenom nahođenju.
Umrla je 1977. godine, na vrhuncu svoje karijere, obožavana od generacija koje su joj našle mesto u istoriji.
Petnaest godina kasnije postala je najomraženija figura tog vremena zbog čitulje u New York Times-u u kojoj je pisalo da ju je nadživeo njen muž Hju Giler (Hugh Parker Guiler), dok je Los Angeles Times objavio da ju je nadživeo njen muž Rupert Pol (Rupert Paul). Ispostavilo se da su obe informacije bile tačne. Paralelno je živela sa obojicom muškaraca.
Rehabilitacija Anais Nin se desila, ne zato što je promenila nešto u svom radu, već što je društvo napravilo mesta za isti. Kao i svi nemilosrdno pretenciozni umetnici, i ona je pisala za svet koji tada još nije postojao, već je kao neko ko je eksperimentisao, i u životu i u književnosti, pomogla da taj svet nastane.
“Ljude ne možemo da spasimo, možemo samo da ih volimo”, poručuje Nin svojim životom i književnim stvaranjem ženama koje žele da se odvaže da krenu putem individualizacije.
Izvor: LolaMagazin.com / Maja Labus – iserbia.rs
Naslovna fotografija: ponbee.com
