Tupa masa zvukova sačinjenih od urlika, plača, ali i smeha, usled ironije, satire i večno smešne nekorektnosti, para uši. Čak i u ponuđenom ludilu sadržaja, ponegde se izdvoji nešto prepoznatljivo drugačije.
Logično bi bilo pretpostaviti da je to glupost ili možda poneka brilijanca, barem prateći osnovne zakone ravnoteže krajnosti. E, pa ravnoteže nema, jer neko nogom drži vagu koja bi inače izmerila pravu težinu sranja. Taj je drži namerno, drugi je drži iz gluposti, a treći ni ne zna da je drži, ali zdušno to radi. Nije više bitno što to nekoj strani odgovara, bitno je to da postoji promena u odnosu na realno stanje stvari, koje bi vaga istine pokazala. Govana ima koliko ih ima i, molim lepo, pripadaju i prvima i drugima i trećima – bez kusura. A, šta sada?
Stanje utrnulosti je na snazi.
Srbija kreće na ponovljeni put. Kao da nikada do sada nije putovala, a tolike su godine prošle. Naša država ovih dana putuje na filmski festival u Kan. Ne leti avionom sjajne nove kompanije, niti one stare. Nema trobojke, izbora obroka, osmeha stjuardesa ili pušačke zone. Kroz mračnu izmaglicu jutra, umesto aviona, nazire se samo prljava belina kamionskog furgona zaključana lancem i katancem. Srbija putuje u kamionu poput “Tereta” (“The Load”). Nema brige, kada je reč o kamionu! Nije to kamion koji će napraviti haos po šetalištu. Ovo je starinski kamion u koji je neznanom silom utovareno mnoštvo nesretnih sećanja iz nedavne prošlosti. Ovaj kamion vozi poseban vozač ili možda ne. Možda je za njegovim komandama upravo svaki građanin današnje Srbije. Ipak, čini se da se na mestu šofera belog kamiona ističe reditelj istoimenog filma, Ognjen Glavonjić, glavom, umom i bradom.
Kamion se kreće polako, gazeći svaki komad sumnje da li treba ili ne pogledati u retrovizore priznanja. Kreće na svoj put od Batajnice pa sve do autoputa, nekada Bratstva i jedinstva, gde mu se prosečna brzina povećava. Kada beli kamion pređe granični prelaz Bajakovo, hita glatkim putevima, proždirući isprekidane bele vodilje prema neznanoj svetinji Unije. Baš tamo negde oko Jasenovca ili Gradiške, uz odjek tompsona (automata), susreće kamion drugo mnoštvo tovarnih vozila. Ugašenih i obraslih u visoku travu oko reke Save, ove napuštene mašinerije takođe nose nešto, ali svoje ugašene farove upiru na belu deregliju prepunu usnule prošlosti. Ona spava ledenim snom u belom kamionu.
Putujući kroz Kroaciju, sve do kolodvora bijelog Zagreba, gde će kamion svojim istrošenim gumama gaziti ulice koje je prekrivalo cveće pomešano sa gusenicama nemačkih pancera, opet ne tako davno. Danas te ulice takođe prekirva cveće, poneka štikla i ponovo čizma nekih novih pancir ideja, očigledno neostvarenih. Spavaju usputni kamioni, prepuni krivnje i lažnog ponosa, ali u njima nema vozača. Njima nisu zaključani tovari, njima su zaključane kabine, da ih neko ne odveze. Zato ide naš kamion dalje, kroz Sloveniju, polako pored spomenika herojskoj odbrani nove države. Pored puta, još je zaključanih kamiona, različitih boja i veličina. U njima spiju momčići bez municije, stradali od lovačke vatre ljudi koji su posle odlikovani. Neprijatno je u tolikoj čistoći biti samo jedan jedini kamion koji ne vozi robu ili hranu, već esencijalnu krivnju, pa napred treba brzo.
Usamljeni vozač dodaje gas i kroz tunel iz (ne)civilizacije prelazi u civilizaciju. Sada jezdi sunčanim drumovima Ostrajha uz valcer i dah istog onog plavog Dunava koji teče pored Surčina. Onako prljav i neugledan, kamion bere podrugljive poglede seoske gospode, koja se i dalje u strahu kreće svojim kamenim odajama, uplašena davnašnjim duhovima pravednika i sve tako do Bertesgadena i pogleda koji je milovao oči čelnicima superiorne ideje. Nestala u zabranjenom zaboravu, ona beše toliko superiorna da se kiseli miris Ciklona B uvukao u svaku porciju kupusa i kobasica koju neko od poštenog radnog naroda naruči sa slašću.
Samo da vozač ne upita prisutne, neko neprijatno pitanje: “Kuda je put za Dahau? Birkenau? Možda Mauthauzen?” Odgovor je uvek isti. Gord i nepoznat, jer kome su uopšte ta sela važna, kad postoji Račak! Neka jezdi kamion dalje pored švajcarskih jezera, bistrih poput rose i čistih poput suza koje zavetno čuvaju zlatne tajne! Pored kuća žutih i sveže obojenih, u selima gde se ne priča ni nemački, ni francuski, ni italijanski, već albanski!
Proći će kamion sa srpskim tablicama i tuda, jer će svaki carinik na nepostojećim carinama sa smeškom propustiti vozača belog kamiona, sve do njegove konačne destinacije, Francuske. U zemlji slobode, jedinstva i bratstva, gde su samo jedni slobodniji i jedinstveniji od ovih drugih, jeste cilj. Zemlji koja je izdala i ono malo ideala koje je imala. Stići će kamion u čudesni grad na Sredozemlju, probijajući se kroz šatre i girlande, kroz plakate i stolice, postere i letke, koji nude novu predstavu umetnosti. Vozač će umoran ustati sa sedišta i dalje nesvestan šta je lancem zaključano unutra, nevoljno pozirati selfije sa učesnicima okićenim akreditacijama pravougaonog formata, iz čijih platnenih zembila vire svetlucave jabuke.
Kada komisija TIR-a dođe, na čelu sa finansijerima posla, vozaču će se uljudno zahvaliti i uz crkavicu od njega oprostiti. Ako bude želeo, moći će da gleda. Da se umeša u gomilu hipsterizovane gospode da sa uspehom menja svet, a u stvari da voljno drži vagu nagnutu na stranu jeftinog seksa, bez izbora pola. Ubeđena da im govna ne smrde i da se od šampanjca i jeftinog kokaina živi duže, gospoda koja je svoje kamione ostavila daleko iza, skrivene po tajnim magacinima, uverena da se za njih nikada neće saznati. Zoološke vrtove sa ljudima, kisele mirise bojnih gasova i vrelu municiju režiranih streljanja. Ledenih ruku i zlovoljnih pogleda, gospoda će stupiti u skupim cipelama, naspram vozačevih skromnih. Glatkih noktiju, nekada izgriženih, noseći ključeve lanaca koji kriju tajnu. Tajnu će pokazati, a beli istrošeni kamion će mrtav ostati na šetalištu, ovaj put, na sreću, pored živih ljudi, jer nije to kamion-ubica nedužnih, to je kamion-ubica samoobeleženih.
Neka se živi ljudi čude starom kamionu i pitaju zašto je prevalio toliki put na sopstvenu štetu. Ima života da se razmisi o svemu. Svako u skladu sa svojim mogućnostima. A vozač, ko god da je, neka mu sav taj trud vožnje služi na zdravlje.
Možda je uz putovanje trebalo da gleda u nešto drugo, osim u isprekidanu liniju koja vodi prema svetloj budućnosti, moguće je evropejskoj.
