“Ko nikad nije osetio opojni miris moći, ne može da zamisli taj iznenadni talas adrenalina koji se razliva kroz celo telo, pokretima daje sklad, briše sav umor, svu stvarnost nepodređenu vašem zadovoljstvu, taj zanos moći bez kočnica, kada više nema borbe, već samo uživanja u osvojenom, beskrajnog naslađivanja pijanstvom od izazivanja straha u drugima?”
Prvi roman autorke planetarnog bestselera “Otmenost ježa” (“L'Élégance du hérisson”) upoznaje nas sa gastronomskim kritičarom Pjerom Artanom, koji pred smrt pokušava da se seti jednog ukusa iz detinjstva.
Pjer Artan nije dobar čovek, i ovo jeste eufemizam.
Čitamo njegov život, u prvom licu jednine, kroz hranu, ukuse koje je na svojim putovanjima osetio, anegdote koje služe samo kao začin, i u kojima je sam ili okružen sporednim jedvaličnostima. On je glavni junak priče kojoj se primakao kraj, koji voli jedino ideju o gospodarenju.
“Držao sam večnost u ljusci svojih reči, a sutra ću umreti.”
Isprepletana s njegovim, tako da njemu — glavnom pripovedaču — ne smetaju, provejavaju poglavlja njegove dece, unuke, nećaka, supruge, ljubavnice jedne, druge, kućnog ljubimca, učenika, sobarice, portirke, skulpture kojom pritiska papir na radnom stolu, lekara, beskućnika iz kvarta. U većini tih života, tih nečijih priča, on je takođe glavni junak. U pričama svoje dece kao upadljiva praznina, ili pre kao negativno prisustvo, crna rupa za naklonost koju proizvode dok duša ne presuši u njima, osuđena da budu neželjeni podsetnik, kad nisu neprimetna.
“Iskvario sam i izobličio ta tri bezukusna bića izvučena iz utrobe moje žene, tri poklona koja sam joj nehajno dao u zamenu za njena odricanja u ulozi supruge za ukras — sad kad razmislim, užasni su to pokloni, jer šta su deca nego čudovišni izraštaji nas samih, bedne zamene za naše neostvarene želje.”
Uticaj na sporednije od sporednih — kućnu pomoćnicu, lekara, beskućnika… pisan je da pokaže sve uglove Pjerovog života. Za neke od njih on je šarmantan i rado viđen, iz prostog i čudovišnog razloga što ne moraju da mu budu rod. Vole ga samo bića koja vole da su vlasništvo. Ubrajam tu i suprugu, čije poglavlje predstavlja školski primer (nije fraza ako je precizno) identifikacije sa ulogom u toksičnom odnosu — ona u mučenju vidi život; ona neće preživeti smrt mučitelja. (Mačor voli da je obožavan, a Pjer mu pruža pokloništvo, a znamo da su mačke bile božanstva pre nego što su nam dopustile verovanje da su kućni ljubimci.)
“Reči: riznice koje sakupljaju napuštenu stvarnost i pretvaraju je u antologijski trenutak.”
U svođenju psa Reta na jednu vlastitu imenicu, bez konotacija, bez dodatka kategorije psa, životinje, prijatelja… nazire se lik Žana iz knjige “Tit nije voleo Bereniku” i njegova detinja opsednutost gramatikom, imenovanjem, darivanjem velikog slova. Ima u tome i autističnosti dečaka koji pripoveda “Sobu”, u tom davanju velikog slova kao simbola zone komfora… i tu je zamka. Pjer Artan nije dete, iako postupa kao dete ostavljeno na Zevsovoj stolici. On voli reči jer opredmećuju moć. Zove psa Ret jer sâm se oseća kao Skarlet O'Hara. Pre no što ovoj igri referenci dopustimo da nas razneži, setimo se: Skarlet je moćna, ali nije pozitivan lik.
Nije ovo prvi roman u kojem životinje i predmeti imaju glas i sposobnost da se obrate čitaocu, ni prvi roman o čudovištu koje se ne iskupljuje, ni jedini u kojem su likovi vezani u rasinovski lanac naklonosti, nesastavljen na krajevima, i nikako nije najbolja priča svoje autorke.
Ipak, iako ostavlja ukus stilske vežbe iz magijskog pararealizma, “Poslastica” (“Une Gourmandise”) je još 2000. godine najavila Mjurijel Barberi (Muriel Barbery) kao prvoklasno nepce za ljudske duše.
Naslovna fotografija: Shutterstock.com
