U današnje vreme nije popularno čitati spoljno političke vesti. Zaokupljenost lokalnim problemima i egzistencijom, malo se može promeniti saznanjima da je neka tamo zemlja u UN pomerila granicu na obali daleke reke. Ili da je međunarodni sporazum po pitanju obalnih zona, utemeljio još jači put ka vlasti bogatih nad siromašnima. Prosečan stanovnik planete, danas brine o brisačima na svom novom BMW-u ili o tome kojim vidom muvanja, će doći do polovnog BMW-a. Stanovnika ne interesuje izlazak Amerike iz iranskog nuklearnog sporazuma ili kartanje velikih oko Persijskog zaliva. Razumljivo, zabavnije je, ko je koga jebao, silovao ili pljunuo u lokalnom rijalitiju i da li će sutra pasti kiša, čisto zbog tog BMW-a.
Zar današnju noseću snagu društva, baš nikada i ništa ne interesuje, osim fudbala i štamparske žutice?
Za one koji na ovo pitanje, ne mogu jasno da odrede kojoj kategoriji pripadaju, stiže jedna preporuka, koja uključuje sve navedeno i dodaje još ponešto, takođe aktuelno. Iran, Rusi, Amerikanci, radnička klasa zaokupljena problemima, prisustvo vojnih baza i noćnih konvoja NATO tenkova koji se kreću po prugama… bip, piiip… prekid programa.
Sedite! Ko puši neka zapali, ko pije neka popije preko razumne. Pritisnite “play” i gledajte film “Niti” (“Threads”).
Glupo je ovakav film hvaliti. On je jedan od onih filmova o kojima se tišinom nakon gledanja priča, a koji se posmatraju prožeti unutrašnjim monologom i hipoksijom. On je jedan od onih filmova koji nastanu na margini sudbine da “možda” uspeju, a onda postanu kultni. Reč je o ostvarenju iz 1984. godine (kako simbolički!) iza koga je stao britanski BBC i koje je ozbiljno uznemirilo javnost. Sniman 16mm filmskom trakom u tadašnjem TV odnosu stranica (1:1.33) ovaj film od prvog kadra, neodoljivo podseća na neki od mnogih emisija “Opstanak”, sa sve paukom koji puzi po mreži u prvom kadru i glasom naratora: “Sve u prirodi je povezano”. Od te početne veze, “Niti” gledaoca vode na putovanje nesvakidašnje, a nakon dvadeset i četiri godine i nekoliko budala manje ili više i te kako moguće!
Kino oko maestralne filmske ekipe, nepogrešivo dočarava uobičajeni život nekoliko slojeva društva britanskog grada Šefilda. Industrijsko mesto, pored koga se nalazi NATO aerodrom sa nuklearnim kapacitetima, zaokupljeno je svakodnevnim životnim rutinama, koje se nisu preterano promenile. U fimu nema rijalitija kao preokupacije, jer i dalje nije bio izmišljen, ali ima svega ostalog što puni svakodnevne živote ljudi-mrava povezanih nitima. Neželjene trudnoće, klasne razlike, ekonomska pitanja, različite traume koje posežu od roditeljskih strogih pogleda i slično. U senci svega pomenutog, preko radijskih i TV kanala, koje viđamo u scenama, spaja se slika o tome da su Rusija i Amerika na ivici sukoba, zamislite gde – negde oko Irana. Zapravo, Rusi pomažu Iran sa jedne strane, Ameri sa druge, a svet boli pištolj za to! Ignorisana spoljna politika, seže do nivoa “ma šta mene briga, kao da mogu da promenim nešto”. Naravno, postoje oni koji po slovu razuma ili sili zakona menjaju svoje živote usled hipotetičkog dramskog razvoja, pa vidimo kako smotani gradski otac Šefilda, proučava plan svog kabineta za slučaj nužde, a nekoliko demonstranata pokušava da skrene pažnju da u nuklearnom ratu, svakako nema pobednika. Dok se gradski oci bunkerišu u namenjeno mesto, otvarajući koverte za slučaj nužde, a sa ogromnim znakom pitanja nad glavama, demonstrante surovo razbija policija.
Scene koje gledamo, majstorski su snimljenje u dokumentarnom stilu, kome pomenuti format i faktura šesnaestice neprikosnoveno doprinosi! Preko svega, u film se u pojedinim trenucima, uključuje i pravi narator koji određene činjenice podvlači ili ih tekstom ispisuje, dajući publici poziciju svevišnjeg posmatrača mogućeg spleta okolnosti. Ovo zvuči sasvim banalno, ali kada su “Niti” u pitanju, o tome nema diskusije, jer se o svakoj dramskoj liniji, pažljivo vodilo računa, kako bi se publika provozala između posmatrača i identifikovanog učesnika. Pred vama je poseban oblik vizionarskog pseudo-dokumentarca. U njegovo stvaranje uložena je velika energija, istraživanje, a podaci koje vidite na ekranima izvađeni su iz pravih procena za dati scenario.
Sedite u stolicu i prepustite se kraju sveta kakav poznajemo!
Kada “Niti” odmaknu i kada se upoznamo sa nekoliko likova čije ćemo sudbine ovlaš, ali sasvim dovoljno pratiti, vožnja postane ingeniozna. Pozicija u bioskopu, prvi red u sredini, tema: kako se civilizacija koju poznajemo uspešno samozatrpava. Nije u redu kvariti iskustvo onima koji ga nisu pomirisali. Sledi ubedljivo obećanje da će gledanjem “Niti” svako osetiti mirise kraja postojanja, u lepezi od jonizacije nakon eksplozije, preko izlučevina indukovanih radijacijskim bolestima, pa do truljenja ogromnog broja poginulih i stvaranja kuge. Što je najvažnije, svako će ostati rastrzan, koliko malo ili puno čovek može u svemu tome da učini! Možda i najfascinantniji segment, jeste simulirana propast “snage” civilizacijskih tekovina, koje se u normalnom stanju podrazumevaju. Sve ono što uniforme brane pendrecima, a goloruki finansiraju porezima, sva zajednička hrana, “ima ko misli o tome”, sva materijalna bogatstva i visoki sjaj BMW-a, ne mogu da istrpe ni stotinu stepeni, a posebno ne Nultu tačku!
“Niti” treba da pogledaju svi!
Zaista, ovaj film ima svoje kvalitete koji u velikoj meri sežu i ka naučnim kategorijama, pa se može smatrati i nekom vrstom “šta ako” edukacije. Učila koje treba da posluži ljudima da sa malo više pitanja pristupaju olakim i vatrenim sranjima i pumpanjima, ko je u pravu, a ko u krivu. Treba da posluži i mladima, da pogledaju i vide da se svet ne završava tamo gde prestaje njihov kraj grada ili gde počinje velika voda. Ignoratnima treba da posluži da, barem jedne, večeri razmisle da ignorisanje zapravo jeste jedan vid poricajućeg kukavičluka, a busavim herojima koji se ovih dana na internetu raspravljaju: je li davljenje vodom na dasci mučenje ili ne…? Da jeste! Mučenje je i davljenje na dasci i davljenje u takvim pitanjima. Davimo se u sopstvenim govnima jer…
Dame i gospodo, “Niti”, BBC, jer… sve u prirodi je povezano!
