Mijenjali su zvuk i žanrove, mijenjali su postavu, a bogami mijenjali su i sistem.
Ipak, za više od četvrtine vijeka, koliko su na sceni (uz male pauze), grupa Kanda, kodža i Nebojša je suštinski ostala ista, baš nekako u duhu onih poznatih stihova: “Kako da sačuvam sebe od promene / Samo putem promene”.
Nakon sedam studijskih i jednog koncertnog albuma, KKN priprema novo izdanje, na šta nas redovno napominju do sada objavljenim singlovima “Jamajka”, “Misli dobro” i “Letnji dan”. Sama imena pjesama sugerišu pozitivnu atmosferu i prizivaju rege konotacije, čime su bili obojeni prvi albumi benda, ali sada to i nije baš potpuno tačno. O tome, ali i nešto drugačijim temama smo popričali sa Nenadom Pejovićem, gitaristom benda.
“Nedavno smo objavili ‘Letnji dan’ i to će biti jedina rege pesma na albumu, ostale će biti stilski raznovrsne, na tragu dosadašnjeg delovanja, na raskršću psihodelije, bluza, rokenrola… Najveći deo albuma je snimljen tako što smo svi zajedno svirali i uglavnom smo ostavili sve onako kako je usnimljeno”, kaže Nenad za Bosonoga.com.
BOSONOGA: Ako sam dobro shvatio iz objava drugih medija, album je još uvijek u radnoj fazi. Čuli smo tek tri pjesme, ali one su dovoljno različite da nije baš jednostavno sagledati kompletnu sliku.
NENAD: Album još uvek nije kompletno završen, pa ne znam šta da ti kažem konkretnije, osim nekih tehnikalija, kao što je ona da će trajati slično kao i prethodni. Na prvu će možda delovati kao da je u pitanju nastavak na prethodni, ali će svakako biti drugačiji, jer svaki naš sledeći album je izraz kontinuiranog diskontinuiteta. Svaki album je priča i celina za sebe. Biće jedna obrada, odnosno više prepev, to mogu sa sigurnošću da kažem. To bend ranije nije radio, na prošlim izdanjima. Trebao bi da se pojavi do kraja godine. Izbacićemo još nekoliko singlova, tako da ćemo ga svojski ispromovisati do trenutka pojavljivanja.
BOSONOGA: KKN pripada generaciji društveno angažovanih bendova devedesetih, od kojih neki, nažalost, više ne postoje, kao što su, recimo, Eyesburn, Darkwood Dub, Neočekivana sila… Hoće li biti promjena u tom smislu?
NENAD: Mislim da će ceo album na svoj način da bude društveno angažovan, ali neće tu biti nekih poruka na prvu loptu. Biće angažovan, svakako. Mislim da je svaki naš album bio društveno angažovan. Svi ti bendovi koje si ti spomenuo – KKN, Darkwood, Eyesburn… Kada se ta scena formirala, to su bili ljudi koji su bili oslonjeni na kosmopolitske, internacionalne vrednosti, koji su ostali vezani za zbivanja u svetu, bez da ulazimo u priču ko ima kakav odnos prema nacionalnom. To je bila ekipa u manjini, koja je prozvana nekim unutrašnjim emigrantima. Znači, nemaš gde da ideš napolje, pa se povlačiš u sebe, svet knjiga, svet muzike. Tako da taj društveni angažman zapravo dolazi od unutrašnjh preispitivanja i koji tražiš duboko u sebi. Ti nemaš gde da ideš, mi ne možemo da se preselimo u Englesku, Nemačku, baš ih briga za nas. Oni o nama ne misle ništa bitno. Ono što Evropa misli o nama je da smo u 19. veku, neki primitivni ljudi. Upućeni smo jedni na druge i u tom smislu društveni angažman tražimo preispitivanjem samih sebe, povlačenjem u sebe i pronalaskom smisla. Pa, ako nema novca i interesa, onda nam barem ostaje smisao, jer mi se čini da se ovde neguju konfuzija, zaborav i slični fenomeni entropije i nerada.
BOSONOGA: Vi ste kroz sve ove godine prošli proces razvoja nosača zvuka od ploče, preko kasete, CD-a, pa evo sada do interneta i striming servisa. Kako to sve izgleda iz vašeg ugla, koliko je teško zadržati pažnju publike, s obzirom na to da na dnevnom nivou izlazi na stotine, ako ne i hiljade pjesama?
NENAD: Da, mi smo još iz “analognog” vremena. Nemoguće je zadržati pažnju publike i sada se svi koji rade nešto na internetu bore za tu pažnju, pa imamo te relativno nove pojmove, kao što je klikabilnost i slično. Dakle, imamo situaciju borbe za vašu pažnju i našu pažnju… A efekat te borbe nema za cilj kvalitet, u muzici npr. već samo to da je svima nama skraćena pažnja. Imamo strpljenja najviše sedam sekundi, što je premalo za bilo šta, pa to pogoduje opštoj površnosti. E, sad, ima i druga priča o internetu kao takvom, koji može da ti pruži razne mogućnosti, otvara šanse da se predstaviš svetu, što je sa jedne strane tačno. Ali, sa druge, ako pratiš šta se dešava u američkoj muzičkoj industriji, primetićeš da se tamo povećava i učvršćuje monopol nad tim tržištem koje ne donosi nikakav kvalitativni pomak, i ta priča u zvaničnoj muzičkoj industriji traje već nekih 15-20 godina. Dakle, praktično ceo 21. vek. Znaš, sad imaš situaciju da je velika trojka u Americi udružila snage. Warner, Universal i Sony, koji su do sada bili ljuta konkurencija, pod pritiskom interneta su se udružili i određuju šta će da se pušta, progura i promoviše, a već od grandža na ovamo se traže manje talentovani, zanimljivi tipovi, pevačice ili bendovi, čija je svrha da naprave profit, a ne da nešto urade.
BOSONOGA: Ali je i prije bilo toga, po čemu se razlikuje situacija tada i sada?
NENAD: Ne treba biti idelista i misliti da je pre 30-40 godina isključivi cilj bio da se isfura neki talenat, ali bilo je ljudi u industriji koji su insistirali na tome. Danas njih nema, industrijom vladaju, pa i internet industrijom, samo oni koje vodi pohlepa – želja za novcem i masovna produkcija. To nije situacija samo u muzici. U književnosti, ovog trenutka, dok ja izgovaram ovu rečenicu, objavljuje se sto knjiga… I čija pažnja onda može da odgovori na to?
BOSONOGA: Kada smo već kod objavljivanja, pored ovog novog, imate u planu da objavite i reizdanja starijih albuma. Šta nas očekuje, možda vinilna izdanja?
NENAD: Jeste, to je u planu da se uradi. Ove godine je zapravo 20 godina od objavljivanja albuma “Igračka plačka”, pa nam se to učinilo kao dobar povod. Upravo radimo na tome, ali ne mogu ništa konkretno da ti kažem o tome, osim da jeste u planu. U planu je vinil, nešto diskova i pojavljivanje te muzike na digitalnim servisima. Znaš, za te nosače zvuka je ovde uvek ista priča: da se ne prodaju kao nekada i tome slično. Ali, ako odeš, ne znam, recimo u neki veći evropski centar i uđeš u muzičke prodavnice, naići ćeš na gomilu starih izdanja, istorijskih, antologijskih, a to je kod nas uvek komplikovano. Evo, sad ti i ja da kažemo kojih je to deset antologijskih albuma jugoslovenske muzike, uđemo u radnju i pitanje je da li ćemo naći ijedno. Zapravo, bolje je pitanje da li ćemo naći radnju uopšte. Mislim, u Beogradu je još i ok, ali Beograd nije cela država. I u BiH, koliko znam, ne postoji neka prodavnica vinila, ako se već dotičemo teme povratka vinila. Znam sigurno da nema u Sarajevu, kada smo bili tamo i kad sam se raspitivao, rekli su mi da nema, a pretpostavljam da je tako i u Banjaluci. Eto, mi to planiramo da reizdamo, odštampamo, ali za početak nemamo prodavnice u koje bismo to stavili. Ali, dobro – o tom potom. Uvek postoje neki kanali, gerila fazon…
BOSONOGA: Sa pomenute “Igračke plačke” je i pjesma “Proći će i njihovo”, koju više ne svirate. Hoće li više proći to njihovo?
NENAD: Mi smo digli ruke od sviranja te pesme, posebno otkako je tzv. nova postava kročila na scenu u ovom veku. Nekako su sve te dileme da li će njihovo da prođe, završene 2000. godine ili u tom periodu, ranih 2000-ih. Mislim, sad pričamo o jednom ideološkom kontekstu u kojem je tako jedna pesma došla do izražaja, jedna parola. Kada je sve to prošlo, videli smo da ona nije bila vezana samo za devedesete, koje su bile žešći šok i trauma za sve, ali očigledno da nije bilo vezano ni samo za pojedince koji su tada bili na vrhu. Naravno, nismo mi nimalo promenili mišljenje o tim ljudima koji su tada radili što su radili. Pokazalo se da su problemi mnogo dublji. Kad su ovi drugi došli, pokazalo se da je priča još uvek ista, osim što, hvala Bogu, nema rata. A to, kada će proći i da li će uopšte proći znam koliko i vi.
BOSONOGA: Nekada ste učestvovali u kampanjama, tj. turnejama, koje su za cilj imale da se smijeni tadašnja vlast. Da li biste danas pristali na nešto slično?
NENAD: A, to je opet uslovljeno prilikama. Ne mogu sad u ovom trenu da ti dam konkretan odgovor, posebno jer je te godine, kada su se te dve turneje odigravale, kontekst bio potpuno drugačiji. Prvo bio je ratni kontekst, mi smo ovde u Srbiji bili zahvaćeni ratovima u kojima zvanično nismo učestvovali, iako su cele generacije bile mobilizovane, bili su negde, po nekim frontovima… Non-stop je pretilo ono što se na kraju ispostavilo i da se desilo. Kontekst je bio takav da se svakim danom sve više srljalo u propast. Danas, uz sve naopakosti u kojima živimo, ipak nije takvo stanje. Tada smo svi bili u provaliji u koju smo nastavljali da padamo. Zbog toga je bend i pristupio tim turnejama, koje su delom bile politički motivisane. Cilj im je bio da se mladi, koji su bili apatična ciljna grupa, trgnu i prihvate taj demokratski proces, šta god to bilo, da izađu na izbore i smene tu vlast koja je svima nama smetala i koja nas je svakim danom gurala u živo blato. To je trebalo da motiviše ljude, pretežno mlađe, da izađu na izbore, a to se na kraju i desilo.
Kao što sam već rekao, pokazalo se da problemi sežu veoma daleko, ne baš u 1389. godinu, ali sigurno u period tzv. komunizma i dalje još. Ako bi opet bilo stani-pani i ako bismo opet tako potonuli, možda. Ali, ne znam. Ima i druga stvar, nije se to mnogo komuniciralo. Beogradski bendovi su svirali u Beogradu i okolini, eventualno u Novom Sadu, Niš pomalo, ali slabo se izlazilo… A, da ne pričam tek o bendovima iz drugih gradova u Srbiji. Mislim da je to tako ostalo i do danas, nažalost. Tako je da to bila i prilika da se, eto, scena upozna sa Srbijom i Srbija sa scenom. Nismo mi bili jedini koji su svirali na toj turneji, tako da je to bila više neka situaciona priča.
BOSONOGA: Dotakli smo se na trenutak raspada nekoliko kultnih bendova iz devedesetih i nadam se da to nije trend. Šta misliš šta dovode tako talentovane ljude koji imaju izgrađenu publiku da prestanu sa radom?
NENAD: Sa jedne strane imaš opštu zapuštenost i nebrigu, nevezano za muziku i scenu, nego generalno, za život kao takav, ta neuređenost društva, države, jedno konstatno negovanje te konfuzije. Npr. svaka ulica ima 15.000 imena, razumeš. Zašto se svaki konkretan bend razišao, to ne znam. Svaki bend je neka svoja dugometražna serija, ali je veći deo tih ljudi ostao u muzici. Spomenuo si Eyesburn, Kojot radi, ima nekoliko svojih projekata. Što se Darkwooda tiče, Oliver je baš nedavno sa Vučom bio u ulozi DJ-a, gde su na nekom događaju puštali muziku. I dalje se nastavlja kreativna priča u muzici. Miki iz Darkwooda isto, mislim da sam ga video da negde svira… Tako da je jedan deo ljudi i dalje ostao u muzici i radi.
A, sad – zašto? Mislim, teško je, zaista. Nemaš prodavnice, nemaš distribucionu mrežu, nemaš sistem, nemaš uređenu državu, imaš rupe na ulici… U jednom trenutku bi i ti hteo život. Kad već nema boljeg života, daj mi barem nekakav život, da se maknemo od svega toga. Pretpostavljam da zato ljudi odustaju, jer slabo išta ide u prilog tome da se ti nešto kao ovde kreativno izražavaš. Drugo, sužene su nam granice, horizonti. Srbija, Republika Srpska, sve je to u nekoj konfuziji, tržište je malo, siromašno. Više stvari je protiv toga da se ti bilo čime baviš, a ne da se baviš time. Ne čudi me, ali mi je žao da se to događa, jer je nama potrebno ono nešto kao u fudbalu – nemaš jak Partizan bez jake Zvezde. Tako i ovde, i baš mi je bedak kada čujem da se neko raziđe.
