Ne zvuči obećavajuće, priznajem, s obzirom na to da se radi o filmu zasnovanom na Gejmenovoj (Neil Gaiman) kratkoj priči u kojoj on otkriva tajne univerzuma.
Naravno, radi se o odgovoru na možda najteže pitanje ikad (makar tinejdžeru): „Kako razgovarati sa djevojkama na zabavi?“( How to Talk to Girls at Parties)
Priča je inspirisana autobiografskim doživljajima autora kao tinejdžera koji je odrastao za vrijeme pank pokreta. Ne bi to bila Gejmenova priča da nema momente fantastike u sebi. Panker se zaljubljuje u vanzemaljku. Zanimljiva premisa za film. Ili možda, ipak, ne?
Moram vam priznati da sam varao u startu. Iako se radi o kratkoj priči, ipak sam se odlučio da čitam strip adaptaciju (koja je izdata da se prekrati vrijeme dok film ne izađe). Neko bi pomislio da imam problem sa Nilovom prozom, ali ako mi se nudi strip, neću mnogo razmišljati. Posebno kada su za crtež zaslužni jedni od najtalentovanijih ilustratora danas, blizanci iz Brazila Fabio Moon i Gabriel Ba. Braća imaju jedan od originalnijih stilova koje sam mogao vidjeti u ovoj deceniji. I ovdje su uradili fantastičan posao.
Strip je super. Poetičan na momente. Da li film djeli njegove kvalitete? Ipak su zasnovani na istoj kratkoj priči. Nažalost, ne, ili je makar to moj lični utisak.
Krenimo od dobrih stvari. Jedan od glavnih razloga zašto sam pogledao film jest El Fening (Elle Fanning). Brat će pogledati i najveće smeće na svijetu, samo ako se dotična pojavljuje. Ne mogu sebi pomoći.
Ona je vanzemaljka u koju se panker zaljubljuje. Pjeva, pleše i izgleda super. Standardno dobro je odradila svoj posao. Osim nje, moram pohvaliti muzički izbor, jer je ipak pank jedna od centralnih tema filma i bilo bi neozbiljno da nema dobar saundtrek. Vizuelni efekti nisu loši. Ali, šta je sa pričom?
Priča sigurno nije jedna od jačih strana ovog filma. Dok je strip adaptacija (koju ipak potpisuje Gejmen) bila šarmantna na momente, s filmom sam imao totalno druge utiske. Neke scene su bile previše čak i za moj konzervativni ukus. Čudan seks sa čudnim vanzemaljcima. Nisam ništa od toga primjetio u stripu, najvjerovatnije je režiserova odluka da doda malo kontroverze. A ispalo je samo bizarno.
Premisa o pubertetskoj ljubavi za vrijeme pank pokreta je po meni dovoljno dobra ideja za film. Dodatni naučnofantastični momenti je samo trebalo da pojačaju snagu te jednostavne priče. Ali ipak, negdje usput stvari su krenule po zlu. Film insistira na nekim čudnim sektaškim opisima vanzemaljaca, koji uopšte nisu bili u stripu. Ritualni seksualni odnosi su trejdmark kultova, ovih dana novine su pune priča o sličnom seksualnom kultu čiji je član i izvjesna srpska princeza.
Ali, ostavimo se tabloida i vratimo se filmu. Toliko su bili fasciniriani kultovima da su dodali kraj sa masovnim samoubistvom. Ok, priče o čudnim kultovima u našem polupanom svijetu znaju da završe na taj način, ali meni se ne čini kao pretjerano romantičan kraj. Da li sam vam upravo spojlerisao kraj filma? Možda malo, ali u svakom slučaju bih vam prvo preporučio strip adaptaciju.
Jer, tek kad pročitate strip bićete ljuti na filmsku adaptaciju. Previše propuštenih prilika. Mnogo čudnih izbora. A mogao je biti nova kultna tinejdžerska romansa, poput jednog “Skota Pilgrima” (“Scott Pilgrim vs. The World“, 2010), ili možda pretjerujem.
Da budem pošten, kraj za koji se film odlučio nije loš, možda samo patetičan na momente. Vidimo odraslog pankera koji je postao poznati pisac (neodoljivo podsjeća na samog Gejmena iz devedesetih) i potpisuje primjerke stripa čija je radnja, vjerovali ili ne, pank romansa sa vanzemaljkom. Tinejdžerske priče moraju same po sebi biti malo patetične. To je jedna od boljih kreativnih odluka koje su filmski autori izabrali. Jer, većina drugih je krajnje problematična.
Naslovna fotografija: A24
