Za pisanje su potrebni mašta i mir. Temporalna samoća, kako bi se um spojio sa papirom. Izolacija u kolibi sa pisaćom mašinom.
Piši, jedi, piši, skupi, piši, spavaj, piši, pišaj, piši, seri. Ako se u tako hipnotičnom ritmu života i usresređenosti na glavni sastojak pisanja – maštu, dogodi da stvarnost poprimi drugačiji izgled, a pisac sebe zatekne da se po imanju šeta sa ogromnim pajserom pokušavajući da odagna sopstvene strahove, operacija je definitivno uspela!
Strahovi sa kojima živimo su uvek tu, u našoj mašti. Šta se dogodi kada neko ko se bavi stvaranjem kopa po njima, radi inspiracije ili želje da ih usadi u nekog lika? Izađe mu ludilo iz jednog dela mozga i zajedno sa njim počne da se šeta po šumi. A šta se dogodi kada mašta nadvlada pisca i krene da palaca unaokolo prema izdavačima i publici? Dogodi se da put skrene prema ustima ludila, gubeći se u mraku.
Mašta može biti… hm, pitajte kreativce… vrlo slikovita i destruktivna.
“U ustima ludila” (“In the Mouth of Madness”) to najbolje pokazuje. U maniru zdrave retro estetike, ovaj divni film odlazi od početka teksta, tamo gde čuveni reditelj obožava da nas povede. Reč je o Karpenterovom (John Carpenter) filmu iz 1994. godine, koji je, možda zbog sranja koja su se ovde dešavala, mnogima nepošteno promakao. Nabildovan ozbiljnom glumačkom postavkom (Sem Nil, Jurgen Prohnov, Džuli Karmen i Čarlton Heston), ovaj filmčić majstora Karpentera potvrđuje kako su horori nekada odlazili putem mašte, radije nego putem šablona.
Prateći agenta osiguranja, koji od izdavačke kuće poznatog horor pisca dobija zadatak da istraži misteriozan nestanak autora, film nosi onaj poznato naivni manir osamedesetih (iako je rađen početkom devedesetih). Poznati horor autor Suter Kejn, koga glumi sjajni Jirgen Prohnov (Jürgen Prochnow) poznat je po tome što kod “slabijih” čitača svojim delima izaziva dezorijentaciju, kao i stanja halucinacije. Upravo pred završetak najnovijeg romana, pisac je nestao, a zabrinuti izdavač se pita kako će se domoći završenog rukopisa. Agent kreće u potragu zajedno sa Kejnovom urednicom, i sve polako počinje da se napinje poput midera.
Ono što sledi u filmu verovatno jeste 90 minuta zdravog horora koji se polako zaboravlja. U eri današnjih “milion rezova” slešera ili priča o duhovima, vešticama, devojčicama, zaboravljeno je konvencionalno atmosferisanje po uspavanim gradićima istočne obale, u kojima je sve ok, a zapravo ništa nije. Tumaranje po Nju Hempširu, koji uz Mejn i Masačusets odavno privlači pažnju svojom uspavanom, naizgled normalnom letargijom, paralelno sakrivajući ko zna šta.
Tako laki i nekome možda naivni prelasci kroz više slojeva, sugerišu da je za stvaranje dobrog, istinskog straška, potrebno malo više od tvista, šoka i neke klišeizirane zakucane priče. Potrebna je atmosfera i svojevrsna sporost da se ta atmosfera spozna i upije. Naravno, tvist i šok će izazvati trzavicu kod svakoga, jednostavno jer se oslanjaju na biologiju, ali za sve sladokusce koji vole da se prepuste, predlažem da malo uspore i da zavire u “Usta ludila” Džona Karpentera.
Ne treba napominjati da je ispod filma i saundtrek u kome prste ima i sam Karpenter, pa se spremite za elektroniku, i to onu tamniju. Zanimljiv komentar na koji sam naišao jeste da je neko ocenio muziku kao “Metalikin saundtrek za Starkraft”. Nisam pronašao sličnost, ali je poređenje bilo više nego zanimljivo.
Srećno tumaranje po Hempširu, sve do usamljene crkve na obodu mesta. Sve do otvaranja portala… ali da ne kvarim sreću hrabrim radoznalcima. Ukoliko niste stvaralački nastrojeni, ukoliko niste spremni da tumarate po zabačenim mestima u koje se povlače pisci zarad malo mira i koncentracije, vi onda izvol'te u Starbucks da popijete kafu i po deveti put prepričate šta je ko rekao i obukao.
A ukoliko se ne plašite da zavirite u sopstveni um, bez obzira šta se može dogoditi da tamo pronađete, proverite ovo sjajno delo i vidite kako je to biti u ustima ludila, a ne biti kafa iz Starbaksa!
Naslovna fotografija: New Line Cinema
