Trudićemo se da što više sviramo, da bi se ta priča izgradila na onaj način na koji želim od samog početka. Dakle, da tu bude muzičkih momenata, tipa crtanih filmova, da to bude zanimljivo, ne samo da mi publika sluša riječi, već da i muzika bude humoristična. Da bi sve se sve to izvelo, treba dugo da se radi zajedničkim snagama, da sve dugo svira, kako bi se ta čorba sjedinila. Sve će dalje pokazati vrijeme i reakcija publike. Ma, nadam se dobrom zdravlju i dobrom duhu, a dalje će sve biti kako treba, kaže muzičar Bojan Mikulić u intervjuu za Bosonogu.
Naravno, Bojana daleko bolje poznajemo pod nadimkom Mikula, iza kojeg stoje hitovi poput “Da ja teb kažem”, “Kaš se žent”, “Tolko o tom”, “Zimski reggae”, “Tehnološki hendikepiran” ili “Ako boga znate”. Ipak, bez obzira na duhovite stihove i satirično seciranje svakodnevnice podvučeno prepoznatljivim akcentom karakterističnim za okolinu Srpca odakle dolazi, Mikula najavljuje neku vrstu zaokreta drugim studijskim albumom, koji sprema sa njegovim pratećim bendom Nadničari, koji čine Libor Boček, Arsen Čarkić, Dinko Kulenović i Branko Stolić.
BOSONOGA: Goran Bare je jednom prilikom objašnjavao da je njegov tadašnji bend nazvao Plaćenicima, jer su ga stalno pitali za novac. Kakva je situacija sa tvojim Nadničarima? Zapravo, ti imaš dva benda – jedan sa kojim sviraš u Srbiji i drugi za koncerte po BiH. Kako je uopšte došlo do toga, s obzirom na to da već neko vrijeme živiš u Beogradu?
MIKULA: Sve sam počeo sam – i stihijski. Malo je nezgodno što ja sve radim za ove prostore i na ovom dijalektu (intervju je rađen u Banjaluci, prim. aut). Ne kažem da se to uklapa samo u ovdašnje situacije, ali žargon koji ja koristim nekako bolje prihvata raja ovdje. A, živim u Beogradu i bend mi otuda, tako da sam ja raščerečen između ta dva svijeta. Ma koliko to blizu bilo, imaju tu i dvije granice, pa je ta ideja o bendu odavde uvijek postojala. Evo, sad smo se uspjeli okupiti onako kako smo to zamislili.
Što se imena benda tiče, mislim da se na svakoj svirci drugačije zvao. Jednom smo se zezali pa smo bendu iz Srbije dali ime Frajleri. Jovica, basista iz Novog Sada, dobar je sa likovima koji sviraju sa Frajlama, pa su mu oni rekli da je to bilo njihovo interno ime. Onda smo to odmah ukinuli. Nakon toga smo nastupali kao Mikula i Muzičari. A ekipa odavde je potpuno otkačena, pa su i Nadničari neki radni naziv. Dokad će to trajati i na šta će izaći, nemam pojma. Nadničari… možda to i ima veze sa tim što oni faktički jesu nadničari (smijeh). U svakom slučaju, u pitanju je raja koja želi to sve da izgura muzički i oni su mi velika snaga u ovom momentu.
BOSONOGA: Danju si prodavac auto-dijelova, jer od muzike ne živiš, a noću si muzičar. Ima li tu prostora za privatni život?
MIKULA: Pa, znaš kako… Ako nešto voliš i ako te nešto iznutra goni da to radiš, onda tu nema “koliko je teško”. Teško je nešto što ti se ne da, a ovo što ja sam sebi priređujem… Evo, pokušavam da se sjetim nekih teških momenata, nije mi teško. Kako je ljudima oko mene na koje se sve to odnosi, firma i ovo i ono, ne znam. Mislim, dan traje 24 sata, može tu štošta da se uradi, posebno jer danas ne moraš biti fizički na dva mjesta da bi se stvari odvijale. Mnoge stvari omogućava internet.
BOSONOGA: Dakle, nisi tehnološki hendikepiran?
MIKULA: Nisam! (smijeh) Jedan prijatelj mi je rekao da je to najveći apsurd koji sam napravio. Tako se to nekako desilo da je “tehnološki hendikepiran” sve maksimalno tehnološki zloupotrijebio.
BOSONOGA: Za tebe su ljudi uglavnom čuli preko preko YouTube servisa ili Facebook-a, a ne pričamo o malom broju. A, koliko znam, nemaš nekakav marketing, PR tim ili nešto slično…
MIKULA: Nemam. Opet se vraćam na to da sam sve sam radio, a nisam neko ko se lakta, što je možda i greška, ali to vjerovatno ne bi bilo u skladu sa onim o čemu govore moje pjesme. YouTube je jedna sjajna stvar, pogotovo u koaliciji sa Facebook-om. Sve je to tako nekako i počelo da se dešava, jer sam na taj način mogao da stavim pjesme “na izvol'te”. Da imam marketinški tim, ljude koji vode brigu o tim stvarima, a da ja samo obavljam taj umjetnički dio posla, sve bi bilo bolje, drugačije i kvalitetnije. Ali, ko zna, da sam bio tako tetošen, možda ne bih bio tako surov kada je u pitanju istina.
BOSONOGA: Ali, ipak, to je dovelo do tvog prvog albuma “Sloboda i druge bajke”.
MIKULA: Eto, izdao sam taj jedan album sasvim slučajno. Mislim, tražio sam izdavača ovdje, a izdavaštvo slabo. Da idem iz Beograda da izdajem u Sarajevo, to mi je nekako malo daleko, a i apsurdno. U Beogradu ima sve, a opet ko da me izda u Beogradu… Nismo im baš sladak dijalekt. Međutim, desilo se da je Goran Tomanović, muzički urednik kuće City Records to na prvu prihvatio i uradili su mi taj jedan album.
BOSONOGA: Ako uzmemo u obzir trenutnu situaciju po pitanju izdavaštva, pretpostavljam da ti neće biti nešto puno lakše ni sa drugim albumom?
MIKULA: Na drugom radimo i kako će to izdavaštvo ići… Mislim, sve to prelazi u digitalnu formu. Ja sam izdao CD baš onda kad je prestao da se ugrađuje u auta i slično. Ni tu nisam imao ko zna kakav marketing. S obzirom na to da je City Records firma koja je kćerka Pinka, tamo sam imao neka 2-3 mjeseca džingl koji je reklamirao taj moj album. Ali, opet, ja nisam iz te njihove priče, to bi zahtijevalo da ja dajem nekakve pare da bi me puštali na televiziji, da se tamo pojavljujem u kojekakvim “Farmama” i glupostima – ja sam sve, samo to nisam. Baba od moje radne koleginice je rekla: “Propaganda je najbitnija stvar u životu!”, a ja tu autopropagandu, nekako, ne znam. A, vidiš, babe su znale! (smijeh)
BOSONOGA: Pisci, pjesnici i muzičari, svi koriste vanvremenske teme, kao što su ljubav, mir, ljepota… Postoji i one malo mračnije, kao što su smrt i rat, koje su kod nas nekako stalno aktuelne i mimo umjetnosti. Tvoja pjesma “Ako boga znate” se bavi baš time i izazvala je brojne reakcije kada se pojavila.
MIKULA: Mrzim to što nam se desilo, a pogotovo jer nam se to još uvijek dešava. Ne da nas nije opametilo, nego nas je zaglupilo. Mi smo još uvijek u ratu sa svima. Na kraju krajeva, koji mi? Što kaže Damir Nikšić, hajde da se podijelimo na narodnjake i zabavnjake, da vidimo koliko je zabavnjaka izginulo u tim narodnjačkim ratovima. Boli me to mnogo, jer vidim da se djeca tako odgajaju i da nas čeka generacija koja će biti spremna da napravi još veću glupost, a posebno jer smo jednu imali nedavno, pa je to onda automatski duplo veća glupost.
Svakako da je svevremenska tema i mogu da ti kažem da me ta pjesma strašno emotivno napatila. Čak sam poslije toga rekao da se više neću baviti takvim temama, jer me to jede iznutra. Jeste taj prvi kroki koji ti napraviš iz cuga zapravo umjetničko djelo, a već poslije sve ono što se ukrašava je neka mehanika… Ali, moralo je da se nešto sredi i doda, trajalo je to oko mjesec-dva, dok nije izašlo onako kako je izašlo. Bio je to period kada sam konstantno bio u toj temi. Ne bih više o tome.
BOSONOGA: Misliš li da u svijetu u kojem se olako vjeruje lažnim vijestima imaš dovoljno publike za satiru?
MIKULA: Mislim. Svi smo mi satira. Samo, duboko u sebi smo robovi, i jedini gušt i izduvni ventil koji imamo na ovo sve je satira. Žalosno je to što se tim pjesmama ništa ne može promijeniti. Faktički, mi se smijemo sopstvenoj muci. Daleko od toga da sam ja ikada pomislio da sam dovoljno moćan da bilo šta promijenim, pogotovo pjesmom. Ali, potreba da ne ćutiš i gledaš kako si “donji” i taj moj jezik me tjeraju da pričam o tome. Satira je jedan jako simpatičan žanr.
BOSONOGA: Kada i kako si se uopšte počeo baviti satirom?
MIKULA: Mislim da mi je to prirodno. Ja sam na prvoj godini fakulteta na ispitu Teorija književnosti pao na usmenom. Baš sam imao bisera, čak sam rekao da je “Santa Maria della Salute” sonet, umjesto sonetni vijenac. Kada sam izašao sa ispita, bio sam veoma ogorčen time što sam pao, jer sam ja tu knjigu zaista doživio kao priručnik kako napisati neko djelo. Otišao sam kod buraza, u stan koji je bio blizu fakulteta, sjeo sam i odmah napisao pjesmu, koja je u sebi imala sve ono što je ta knjiga, u stvari, sadržavala. Sjećam se da je prva strofa išla nekako ovako: “Nemojte me, molim vas, mučiti time / Da vam definišem stihove, rime / Stilove, epohe i književne pravce / Da tumačim pisce i znam im poslodavce”. Zadnja je glasila: “Nemojte me, preklinjem vas, mučiti time / Da vam definišem stihove, rime / Da vam oskrnavim i sonet i Lazu / Jer loš utisak slijedi mom lošem izrazu”. Tu sam ja spomenuo i ekspresionizam, impresionizam, i stih, i rimu… bilo je tu i nekih međustrofa.
Vratim se, sačekam profesora da završi ispit i kažem mu da imam repliku i da se ne bih složio sa tim da padnem. Pročitao sam mu pjesmu, a on je sa oduševljenjem tražio da mu je potpišem i rekao: “Tebi ta satira ide, možda bi ti mogao i koju paricu da zaradiš time”. Mada, ja to nikada nisam gledao sa komercijalne strane, tada mi je jedina misija bila kako položiti ispit. Ali, eto, on koji je doktor književnosti je već na prvu pročitao šta sam to ja, u stvari. To je nešto u meni. Ne mogu se neke stvari definisati kako i zašto.
BOSONOGA: Kako reaguješ na poređenja sa Rambom Amadeusom?
MIKULA: Rambo je genije. Druga stvar, Rambo je čovjek koji se od početka bavi samo time i može da se posveti i čitanju, i pisanju, i stvaranju. Ja sam od svoje dvadesete prvo na lopatu, pa tamo-ovamo, volio sam da uvijek imam neki posao. Razlika između mene i njega je to što je Rambo više groteska, dok sam ja satira. Jednom prilikom sam bio sa nekom djevojkom sa juga Srbije, hoćemo se smuvati, nećemo se smuvati, a ona je onda rekla: “Bosanci samo filozofiraju, Crnogorci jedini imaju pravi humor”. Naravno, od nas nije ništa bilo, jer je to za mene bila smrtna uvreda. (smijeh) Ali, eto, ima nešto u tome.
BOSONOGA: Možda to možemo posmatrati kroz taj prepoznatljivi akcenat? I ti koristiš teški akcenet kraju krajeva.
MIKULA: Ono njihovo “đe si, što činiš” ili “neće ona niđe”, to je svovjersna autopropaganda. Mi smo nekako stisnuti, tipa “joj, nemoj mene”. Postoji ta razlika. Ja nisam sarajevski humor koji, opet, prolazi. Držim se svoje Krajine, Posavine, jer to sam ja, to smo mi. Opet, s druge strane, da je postojala mašina koja bi mene “ispucala” u uši drugih, možda bi se to vremenom… Zapravo, ono što ja hoću cijelom pričom da uradim, jeste da pokažem da nije bitan način na koji se suština izgovara. Ne znači da smo mi glupi ako tako pričamo, niti da je onaj Beograđanin koji je najurbaniji i priča kako priča, nešto naročito pametan.
BOSONOGA: Kada već pričamo o tom akcentu, da li će drugi album biti nastavak ili otklon od prethodnog izdanja. Hoće li tu biti mjesta za nekakve druge stvari?
MIKULA: Pa, hoće, baš druge stvari. Drugi album smo počeli da radimo još 2014. godine, pa je to stalo, jer nismo imali prostor. Evo, ove godine ćemo konačno da uđemo u neki naš prostor, pa da počnemo to da miksujemo i završimo, akobogda, do kraja godine. Mislim da bi mogla preovladavati neka ljubavna tematika i neki socijalni humor, koji nema mnogo veze sa politikom, tipa “Kaš se ženit”.
Pričao sam jednom sa Dinom Šaranom, prije nego što će on uopšte početi raditi ovaj aktuelni album, i rekao sam mu da sam sit politike. Rekao mi je: “I ja sam, brate, sljedeći album ću totalno na ljubav da okrenem”. U suštini, taj album koji mi radimo nije ništa novo, jer to su sve pjesme koje su već nekad, dok sam ja to radio bez neke pretenzije da budem popularan, izlazile iz mene, a ja sam to onda čime sam stigao završavao kući, postavljao na YouTube. U momentu kada su se pojavili uslovi da se to uradi kako treba, ja sam to onda sve poskidao sa YouTube-a, pa smo sad krenuli da to produkcijski uradimo kako treba. Taj album bi trebao biti i harmonijski kvalitetniji i malo širi, da ne kažem tako “dijalektski”, tj. samo za naše podneblje. Više se koristi književni jezik, nema dijalekta, ljubavne su teme, ima raznih žanrova, od fanka do bosa nove. Ako se to dobro uradi, a mislim da bi moralo, trebalo bi biti nešto što bi moglo da ostane i da se sluša bez obzira ko vladao ili slično.
U međuvremenu, ja bilježim nešto što mi pada na pamet, nešto što bi trebalo biti stvarno novo. Utoliko lakše će biti što sada imam bend ovdje i bend u Srbiji. Hoću da malo razdvojim priču, pa da u Srbiji pravim parodiju na to urbano, a ovdje bih nastavio kao i do sada. Imam dobre momke oko sebe i dobrog producenta sa kojim krećem u studijski posao. Znaš, nekad pomislim da sam rekao sve što sam imao da kažem. Daleko od toga da se ja bojim da je ta kreativnost nestala, iako mi je jedan prijatelj rekao: “Ti treba da budeš zadovoljan, pa i da nikad više u životu ništa ne uradiš”. Ali, ne planiram da stajem.
BOSONOGA: Sve to zvuči kao ozbiljan plan. Da li misliš da će u neko dogledno vrijeme doći taj momenat da ćeš morati da biraš između muzike i posla od osam do četiri?
MIKULA: Ja se iskreno nadam da neće, zato što je meni taj posao potreban za mozak, obaška što mi je potreban za finansijski, ekonomski dio. Nisam nikada nešto vjerovao u to da se može živjeti od muzike, ma koliko imao prijatelja koji to uspijevaju, ali isto tako imam i onih koji su veliki umjetnici, ali žive na granici egzistencije. Neću to sebi da dozvolim, jer mi je cilj da napravim sebi neki komfor, svojim rukama. Znaš, dobra je stvar što ja u toj firmi radim uglavnom sa strancima i komuniciram putem mejlova, tako da dobar dio posla mogu da uradim i van kancelarije, ako izuzmemo direktnu prodaju kupcima i IT dio, gdje nešto servisiram. Imam jako dobru ekipu na poslu i jako zdravu atmosferu, ne bih volio uopšte da to mora da se kocka za ovo sve. Ja se trudim da izbalansiram stvari. Dobra stvar je što moj gazda, zemljak i rođak, maksimalno podržava tu moju priču oko muzike, i nikada nije to doveo u pitanje. On vidi koliko se posvećujem poslu i nemamo problema.
BOSONOGA: A kakav ti je plan kada je konkretno pojavljivanje pjesama u pitanju? Čini li ti se da u eri spotova i singlova album nekako gubi na značaju?
MIKULA: Nekad davno, dok smo tezgarili po Njemačkoj, prije mog autorskog rada, jedan lik mi je rekao kako to Fil Kolins (Phil Collins) radi najbolje: objavi 10 singlova, onda ih na kraju objedini u album koji, naravno, razbija. To je priča stara 20 i kusur godina, a to mi se već tada svidjelo. Naravno, nisam nikada tendeciozno radio na taj način. Skupiti album i ući u studio je jedna ozbiljna priča, i u njemu se treba provesti i par mjeseci, ako ti hoćeš da to bude onako kako si zamislio, i da imaš konsultante koji će ti reći šta može, a šta ne može, pa da se tu nađu nekakvi kompromisi. Opet, sad će Letu Štuke izdati album…
Inače, vraćam se stalno na njih i na Dina Šarana, i stalno to govorim u intervjuima, jer je on neko ko je možda i kriv za sve ovo što radim, on mi je dunuo u krila kada je trebalo. Sjedili smo za stolom i ja sam mu recitovao neke svoje pjesme i rekao mi je: “Radi to, jer znaš to da radiš”. Uglavnom, neko ga je pred ovaj album pitao zašto ne bi radili singlove, pa je Dino rekao: “Da buraz, ali album pravi priču, a ne singl”. U pravu je. Ali, u brzom vremenu živimo, pitanje je koliko se može iščekati taj album.
S druge strane, kada se Edo Maajka pojavio, ja sam čuo samo par nekih hitova, jer nisam ja baš najbolja publika. Onda sam jednom ipak uzeo i preslušao cijeli album. Shvatio sam koliko je tu pjesama bačeno u sjenu hitova. Dvije pjesme su izbile u prvi plan i čuli smo ih svi, a osam genijalnih je ostalo u pozadini. Da je to davano “na kašičicu”, možda bi sve to drugačije izgledalo. Tada sam shvatio da bi možda najbolje bilo izdavati jednu po jednu pjesmu. Tako će se najvjerovatnije i desiti, jedna po jedna, pa dokle god doćera.
BOSONOGA: Negdje sam naišao na podatak da planiraš da objaviš i knjigu proze, da li je to tačno?
MIKULA: Od fakulteta postoji ta želja. Pazi, ja mislim da meni proza više leži nego stih, nego poezija. Ali, opet, od toga me odbija činjenica da danas svako izdaje knjigu. Ja ne želim da objavim knjigu čisto, eto, da bi postojala neka knjiga na kojoj piše moje ime i prezime. Ako imam konkretnu ideju, a mislim da ovoga puta imam dobru temu za neki roman, ja bih ipak to ostavio za neke zrelije godine i kad ne budem više tako pun elana da se krećem, kad mi malo dosadi sve da sjednem u neki svoj mir i da to kuckam.
Znaš, ja kad počnem nešto da radim, nemiran sam dok ne završim, a baš sjesti i napisati knjigu “u cugu”, uz sve ovo što ja radim… previše bih mislio na to, samo bi mi odvlačilo pažnju. Malo sam se sada i udaljio od proze, ali kada uzmem i pročitam nešto što sam ranije napisao, sam sebe iznenadim i pomislim: “Bogami, dobro ti to!” (smijeh)
Naslovna fotografija: Anja Kasagić
