“Zaista je smešno unapred govoriti o nekom jako mladom autoru, u moru raznih književnika koji su se mnogo čime sve istakli u književnosti tokom svog života.”
Ne zajebavam se, ne karikiram, ovo se desilo na mojim internetima.
I bogami, ubolo me u centar za pravljenje spiskova, ovoga puta — srećom — ne za odstrel, no za doobrazovanje. (Sve znam, ko o čemu — Katarina o upokojavanju mita o Andriću, ali pustite da dovršim, obećavam da neće biti toliko ponavljanja.)
Dobro, prvo moram nešto da ponovim:
Svi su jednom bili neafirmisani, osim političkih.
Hoću reći — pošten pisac počinje od nule, sa lepšom ili ružnijom srećom, kao u narodnoj bajci o Usudu, ali sreća je tema jedne druge muke. Sad je reč o reflektorima.
Kako je nesrećni uvodni citat bio odgovor na pominjanje jednog konkretnog savremenika, on nam može otvoriti ovu listu.
Bojan Krivokapić (1985)
Ima tri objavljene knjige — zbirku kratkih priča “Trči Lilit, zapinju demoni”, zbirku pesama “Žoharov let” i roman “Proleće se na put sprema” (koji ga je doveo u uži izbor za NIN-ovu nagradu, koju i ljubitelji isključivo pokojnih pisaca vole da navedu kao faktor, šta god mislili ili znali o njoj).
Treba ga čitati zato što je prisan poput domaćeg hleba.
Vitomirka Trebovac (1980)
Ima dve objavljene zbirke pesama — “Plavo u boji” i “Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni”. Učestvuje na novosadskom Pesničenju, radi u knjižari, i nije je baš lako predstaviti, osim njenim stihovima.
Treba je čitati zato što piše kao da cedi lišće za melem.
Ana Golejška (1987)
Odnedavno ima dve objavljene zbirke pesama — “Љубов на улица” i “Напишан дом”, koje za sada možete čitati samo ako razumete makedonski, ali vredelo bi i pomučiti se s rečnikom, bar dok ne budu prevedene. U Skoplju je poznata po umetničkim manifestacijama Astalne projekcije, a bavi se i humanitarnim radom.
Treba je čitati zato što peva boju gradu.
