Željka Horvat Čeč (1986)
Ima četiri objavljene knjige — zbirke poezije “I zvijezde se smiju krhkosti” i “Moramo postati konkretni”, zbirku priča “Kauboj u crvenom golfu” i roman “4 brave”. Njena poezija prevedena je na engleski, nemački, francuski i švedski, deo proze na engleski, a mi je, srećom, još možemo čitati na maternjem.
Treba je čitati zato što su joj rečenice kao kad zagrizeš jabuku.
Boris Maksimović (1988)
Ima jednu objavljenu knjigu — zbirku putopisa “Hadžiluk plemenitom snu”. Putopise objavljuje na svom blogu Hodoljub. Osnivač je i urednik časopisa “Talas” posvećenog stvaraocima i stvaranju, kao i mlade izdavačke kuće Imprimatur.
Treba ga čitati zato što maše s druge strane praga, one planine koju je najteže preći.
Milena Marković (1974)
Ima osam objavljenih knjiga — među njima šest zbirki pesama (“Pas koji je pojo sunce”, “Istina ima teranje”, “Crna kašika”, “Ptičje oko na tarabi”, “Pre nego što sve počne da se vrti” i “Pesme za žive i mrtve”) i sedam drama (“Paviljoni – kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru”, “Šine”, “Brod za lutke”, “Nahod Simeon”, “Šuma blista”, “Žica” i “Zmajeubice”).
Treba je čitati zato što je oklopljena nagošću.
Stefan Janjić (1991)
Ima jednu objavljenu knjigu — roman “Ništa se nije desilo” za čije pisanje je dobio NIN-ovu književnu stipendiju. Potreba i potraga za istinom o kojoj roman govori ogleda se i u autorovom uredničkom radu na portalu Fake news tragač.
Treba ga čitati zato što ceni reči.
