Tumarajući po programskim šemama, nevoljno nabasam na dobar film koji nisam dugo gledao. Zašto ne naprave rimejk? Dođavola, možda već i jesu? Ugrizla me misao za sopstveni mozak. Rimejk ovog filma nikada neće napraviti, jer je u međuvremenu postao stvarnost! Komatozna i utrnula stvarnost, u kojoj ljudska tela vise na sajlicama, lebdeći u lažnoj stvarnosti. Svrha? Uzgajanje mladog mesa za prodaju.
Narode, dobro došli u “Komu”, film koji potpisuje Majkl Krajton, i kao scenarista i kao reditelj. Čovek koji se u kasnijoj, filmskoj mašineriji motao oko Spilberga iz doba Jure. Opasna fabrika novca, ali… “Koma”!
“Koma” je jedno sjajno delo, snažnog autorskog mirisa. Snimljen daleke 1978. godine, ovaj film je glumcu Majklu Daglasu suštinski otvorio vrata u svet izvan TV-a.
Film prati dvoje mladih hirurga stažista, u poznatoj bostonskoj bolnici. Majklov lik, koji upotpunjuje simpatična kanadska glumica Ženevjev Bižo, poslušni su đaci medicine, polako i sigurno usmeravani prema načelničkim veličinama. Problemi nastaju kada se njihova mlada koleginica zatekne na rutinskoj hirurškoj intervenciji u pomenutoj bolnici. Rutinska operacija iz neznanog razloga polazi po zlu i devojka pada u komu. Teško podnoseći gubitak najbolje prijateljice, dr Suzan Viler (koju glumi Bižo), kreće u neformalno istraživanje uzroka kome. Nailazeći na uveravanje kolega da je reč o nesretnom slučaju, dr Viler tone sve dublje u demontiranje paravana belih zidova i širokih osmeha, otkrivajući čitav lanac profesionalaca koji zdrave mlade pacijente namerno bacaju u komu, kako bi trgovali njihovim organima!
Nema devojčica polomljenih udova ili babuskara koje isisavaju duše. Ipak, ovo jeste pravi horor film! To je horor skalpela, ali ne u rukama psihopata, već zakletih profesionalaca, obavezanih Hipokratovom zakletvom. Univerzitetska bolnica u Bostonu, jedna od najvećih i najmodernijih tog vremena, savršena je scenografija za paranoju. Uporna doktorka Viler, rešena je da istraži sve odgovore na koje medicina ima šta da kaže. Kroz mnoštvo nedijaloških scena, ona tumara po amfiteatrima, mrtvačnicama, centrima za obradu podataka, patološkim odeljenjima, sve do drvetom optočenih načelničkih kabineta – sve vreme i od strane svih, ubeđivana da je ona ta koja je luda. Dovodeći u pitanje karijeru, ali i emotivnu vezu, dr Viver dobija slobodno vreme u obliku prinudnog odmora. Bez dobijenih odgovora, ona slučajem posećuje zloglasni Džeferson institut, mesto koje po svim medicinskim dokumentacijama prihvata komatozne pacijente, održavajući ih u životu radi daljinjih istraživanja. Serija sekvenci koje uzimaju mesto u ovom jezivom zdanju, čini ovaj film istinski dobrim horor trilerom. Prostorije u kojima živi ljudi mrtvih mozgova vise na specijalnim sajlama, osvetljeni UV zračenjem, zaista deluje kao kap previše. Pritom, nema nepotrebnog kreveljenja sa izmišljenim rediteljskim bravurama. Sve je sporo, sve je strašno i sve prekriveno zvukom bola mogućeg.
Zašto sve ovo tako dobro funkcioniše? Prosti su razlozi, zato jer se ispostavlja da se takve stvari zaista tako i izvode. Istina, postoje varijacije. Garažni načini, bez preteranog sakrivanja. Koju godinu kasnije, kada je moguće uzgajati žive organe u laboratoriji, a i dalje je sadistički slađe izvaditi organe živoj osobi i time ubiti dve mušice. Rentabilni genocid. Ovaj predivni i slobodno stvoreni film koji kritikuje društvo u više slojeva, nastao je i ostavio pečat. Lepota stvaralaštva jeste što je 1978. godine to možda bilo na granici naučne fantastike, pa je neopreznom cenzoru promaklo da ovakav pamflet zaustavi ili obesmisli i to pre svega na teritoriji Amerike. Pre nekoliko godina, pojavio se pokušaj da se uradi rimejk kroz nekakvu mini-seriju, ali sama niša TV-a i verovatna bagatelizacija koja je usledila, nije ni vredna poređenja sa originalom. Moguće je da je njena svrha samo odvlačenje u zaborav dobrog početnog udarca.
Nema teorije da bi neko danas finansirao ozbiljan film sa ovakvim pitanjima. Organizovana grupa medicinske mafije koja ljudima ubija mozgove da bi se “hranila” njihovim telima pravi previše insinuacija, pa hajde da ih preskočimo. Genijalan oblik društvenog angažmana budnosti, baš kako je genijalan i sam film, a pre svega način na koji je snimljen. Bez mudoserija, digitalizacija i postprodukcionih čarobnih štapića, ovo je jedan klasičan film koji pokazuje da se bol u stomaku ne pravi digitalno, već stvaralačkom smelošću.
A i vas će sigurno “baciti u komu”.
Provjerite.
