Sedeći u prijatnom društvu, u kome se razgovor nije vodio o fudbalu ili šopingu, neko je pomenuo “Totalni opoziv” (“Total Recall”)!
Nategao sam vino i povukao dobar dim iz lule. Filip K. Dik (Philip K. Dick), hm, naučna fantastika, gde sam ovo stigao? Sjajne teme i dobra rasprava! Sabirajući mnoge misli o ovom master ostvarenju, urezanom u pamćenje iz detinjstva, čekao sam pravi trenutak da sa prisutnima podelim salvu ljubavi prema Verhovenovom (Paul Verhoeven) čedu.
Neko se vajkao da je glumac bolji frajer od glumice!? Prevrnuo sam očima i umešao se da branim Šeron Stoun (Sharon Stone), kojoj je to bila jedna od ključnih tačaka u karijeri. Gledaju me prisutni zbunjeno, kažu da je Šeron Stoun igrala u “Niskim strastima” (“Basic Instinct”). Odgovaram da jeste i da je u tom filmu mnogo bolja nego njeno naširoko cenjeno međunožje, a sve to zahvaljujući istom reditelju. Kada je prekorni smeh savladao slobodu govora, ja shvatim da prisutni pričaju o filmu iz 2012. godine, da nemaju pojma ko je Pol Verhoven i da to nije isti film.
Skontam da pola društva i ne zna da postoji stari “Totalni opoziv”, a druga polovina laže da je, kao, “davno gledala”, pa pljuje stare efekte, jer ih dekoncentrišu u tumačenju priče. Uzimam neugašenu lulu sa stola i prekriven čemerom napuštam društvo, koje se zbog ove nedoumice ipak počelo vraćati sigurnim temama kupoholičarske egzistencije sparene sa jurenjem kožnog bućkala po zelenoj livadi. Opoziv i opozit svim momentima ukusa!
Dok se prisećam vina koje sam ostavio, razmišljam o “Totalnom opozivu” i nekako baš o tom mehanizmu za brisanje misli i usađivanje novih. Zgodan je i za ljubitelje stare, ali i za ljubitelje nove verzije. Pitanje je same perspektive. Oni drugi treba da prestanu da misle o onom drugom. Kraj.
Demokratski sistem nije sasvim uspešan, ali ne zato što ne treba svako da ima pravo glasa, nego zato što ne razume svako argumentaciju zašto je nešto bolje, lepše, komleksnije, naprednije, možda teže za shvatiti, ali bezrezervno prepunjenije svim izmišljenim i neizmišljenim stilskim figurama. To su dva različita filma, to su dva različita sveta. To su dve različite galaksije, i da, Zemlja je 2012. prošla kroz vorteks u tampon zonu glupaka.
Nastao na bazi kratke priče Filipa K. Dika, film čiji je scenario doživeo tolike adaptacije od strane mnogih kandidata (24 ruke!), pa i Kronenberga (David Cronenberg), ne može biti više ili manje dosledan Diku. C'mon, pa najbolji filmovi su najmanje dosledni originalnim tekstovima. Zato Pol Šreder (Paul Schrader) i govori da se dobar film snima po kratkoj priči, a ne po romanu.
Idioti koji brane rimejk neka sednu u mašinu za brisanje misli. Originalni scenario, kojim je mlatio čak i Dino de Laurentis, prošao je neki slučajan put koji ga je oblikovao u jedno SF savršenstvo. Da li zato što su pisanje započeli tvorci “Osmog putnika” (“Alien”) ili zato što ga je Pol Verhoven završio? Pomenuo sam da se između mešao i Kronenberg i navodno je ideja o mutantima na Marsu njegova.
Stari dobri Verhoven je bio tada u top formi, upravo izašao iz “Robokapa” (“RoboCop”), pa sve to dođe kao neki šlag na tortu. Njegovo poznanstvo sa Švarcijem (Arnold Schwarzenegger) upravo je i dovelo do evropejskog razumevanja stvari. Verhoven i Švarceneger su se upoznali tokom produkcije “Robokapa”, u kome je Arnold trebalo da ima neku manju ulogu. Saradnja nije ostvarena, ali su se ljudi izgleda zgotivili, pa se Čelični jako založio i za film i za izbor Verhovena za reditelja. Sa druge strane, cela ekipa kreativaca sa “Robokapa”, prešla je da radi na turobnom trileru smeštenom između Marsa i Zemlje.
Dok Viloš Kohejgan prodaje vazduh kolonistima na kubike i bogati se, ljudi stradaju zbog jeftine izolacije od kosmičke radijacije. Zvuči dosta poznato, osim što se događa na Zemlji. Majušan, ali odlučan marsovski pokret otpora, vodi izvesni Kvato, koga je malo ko video. Prosto kao pasulj, Kvato je mutant i vidovit je, pa vidi svakoga ko bi mogao da mu naudi. Takođe, vidi i sudbinu trajnog spasa Marsa, što jebe sve po spisku Kohejganovim planovima da još dva milenijuma zarađuje na vazduhu koji prodaje.
Naime, kada su ljudi kolonizovali Mars, duboko u rudnicima su zatekli nepokrenuti vanzemaljsku megamašineriju, reaktor koji bi mogao da izmeni lice čitave planete i time osujeti korporativnu dobit. Kao svaki dobar magnat, Kohejgan ima svoje kečeve u rukavima i to jedan baš namenjen vidovitom Kvatu. Ideja da je sam Hauzer (Švarceneger), agent plaćenik, smislio da sebi obriše um kako bi uspeo da dođe do vidovitog i telepatski snažnog Kvata, vođe pobune, fenomenalna je!
Dragulj priča, pa makar i iz 24 ruke napisana, od kojih su prve dve one originalnog autora kratke priče. Ukrašeno nesvakidašnjom futur estetikom, fatalnim cicama i ozbiljno krvavim obračunima, ovo je delo je postalo i ostalo kult, baš kao i serija Verhovenovih mračnih SF dela kojima je blagosiljao filmsku scenu. Seksi, mračno i sa odličnim preokretom, treba samo sesti i uživati. Ko ima potrebu da iznosi nepotrebne izgovore, poput komentara na frizure glumaca iz tog vremena ili na neuverljivost efekata, može da potraži pravog Viloša Kohejgana u svakom obližnjem tržnom centru i neka mahne karticom, a ostatak mutacije će napraviti intenzivan osveživač za vazduh, koji se skupo plaća. Ako ne sada, onda uskoro.
Mnogo će godina proći da bi evolutivnom mutacijom nastao neki pravi Kvato. Neko vidovit ko bi mogao da okupi šačicu verujućih da svet filma ima perspektivu. Ipak, kada se i to desi, sa druge strane može biti neki zajebani Hauzer, koji će sam sebi obrisati mozak… bla, bla, bla… ali na kraju shvatiti besmisao fudbala i šopinga robe napravljene u Kini sa nalepnicom skupog brenda. Tada će pokrenuti reaktor i osloboditi Zemlju, Mars ili svaku drugu humanu naseobinu čemera i jada plitkosti. Nažalost, ovo lice priče ostaje domen neostvarene fantastike.
Ostvareno je da je “Totalni opoziv” kult kakav se teško može premašiti, ili barem ja tako mislim. Još je ostvareno i da ljudi zaboravljaju, iz bioloških i nekih drugih razloga. Rimejk bi trebalo ugovorom zabraniti, barem na četrdeset ili pedeset godina, baš da bi se izbeglo ostvarenje korporativnog sna – obriši pamćenje, pa iznova jedi govno.
Najnoviji izazov za ispitivanje ukusa.
Naslovna fotografija: Columbia / TriStar Pictures
