Atomski vrapci i baloni od sapunice, nikada neće dostići pravu snagu destrukcije.
U prvom slučaju oklevajući vrlo dugo i u drugom, nešto kraće, potpadam pod uticaje izazova i gledam. Gledam Crvenu vrabicu i Plavušu od atoma. Drugi sam odlagao dosta dugo, jer…nekako je delovalo da je gluplji i sasvim besmislen. Ispostavilo se da i nije toliko rđav, ipak dovoljno da o njemu ne napišem nijednu pristojnu reč, osim da ima solidan saundtrek iz godina koje pamtim.
Vrabica je nudila toliko više, a dala šapat vetra vrapčijih krila. Rupa, viseći luster, praznina i sve to bez nekog ikakvog šarma. Da li je to nedostatak brutalnosti? Ne! Brutalnosti ima napretek, čak i bez smisla iskače sa ekrana i uleće u gušu gledalaca. Da li je to nedostatak špijunskog preokreta? Ma jok. Preokrene se sve po trista puta! Da li nedostaje emocija, veze sa junacima, istine, laži?! Nedostaje svega toga, jer ispod korice glanca, guzice, siledžijstva i muzike, nema mnogo toga.
Jedan film slične teme i dalje vlada, posebno uz otklon od tri dekade. Luk Besonovo ostvarenje iz 1990. godine ostaje deo njegovog, Leos Karaksovog i Žan Žak Binijevog opusa i pravca proglašenog od strane Rafel Basana, (La Revue du Cinema n° 449). Definisano kao “film izgleda” (“cinema du look”), postavljajući pitanje gde nihilistička mladež Miteranove Francuske uopšte može da stigne. Pored morskih dubina, Beson navodi i drugi plan, plan nove “dobrovoljne” službe za državu.
One u koju se ne stupa iz interesa, već iz opcije koju bira sam sistem, koji sebe polako, ali već primetno glocka. Za trideset godina, vidimo da je Beson bio skoro, pa u pravu! Dok se granice Francuske stiskaju pod nevidljivim silama, krivi su autodestruktivci koji su promašili da na plećima iznesu slobodu, bratstvo i jednakost. Ili su krivi oni koji su to probali da izvedu vrbovanjem tih mladih u redove potrošnih egzekutora.
Nikita, zaista, i dalje vlada!
Film “Nikita”, koji je doživeo toliko, meni “omiljenih” verzija serija, nastavaka, rimejka i kvazi-ributa, postoji samo u jednom jedinom obliku: Luk Besonove tinejdžerke, koja zlosrećnim spletom okolnosti dospeva u dno državne službe. Za razliku od prvopomenutih filnova, gde treba da doživimo erekciju, jer su tu ribe, agentice i zajebane cice, koje mlate, leše i zaključuju bolje, brže i više od muških kolega, gde se bije paralena špijunska bitka nadvladana seksističkim statusima, vladajućeg antiseksiszma, Nikita je prosta poput lika smrdljive narkomanke-prostakuše. Društvo urbanih propalica, kakvih vidimo da je sve više, devojka imena Nikita, jer tako pesma kaže, upada u okršaj policije i narkosa koji “rade” apoteku oca jednog od njih. U toj superširokoj vizuelnosti, od koje Basan proizvodi stil “du look”, ima toliko više od viđenog. Ima toliko toga o deci radnih i pognutih generacija, koju je ustrojila okupacija Nemaca, podela Višija, a kasnije De Gol. Beznađe i linija manjeg otpora sa jedne, i sila državne slobodnih, sa druge strane, stvaraju dželata-žrtvu, Nikitu, u prvim minutima filma bez greške.
Svaki put kada pogledam film, prolazi me jeza od uvodnih sekvenci, prostora sudnice, ispitivanja i režiranog usmrćivanja koje izvode agenti tajne službe. “Jeste li rekli mojoj mami?”, pita Nikita, verovatno se ne sećajući svoje biološke majke. “Rekli smo joj”, odgovara hladno agent, formiran možda iz slične sudbine, ali koju godinu ranije.
Kasniji razvoj i negacija autodestrukcije stiže kroz “ujaka” Boba i možda jednu od najjačih uloga glumca Čekija Karjoa, Turčina koji je u Francuskoj izgradio zavidnu karijeru. U ulozi oca, skrbnika, starijeg brata i nesuđenog ljubavnika, kroz istinsku i usamljenu veru, on Nikitu podiže u svetu tame državnog aparata, u kome mora da obavlja vrlo neprijatne stvari za trobojku i petla, postajući i sam meta nadređenih. Po sili istog tog zadatka Žana Moro, u jednom predivnom završnom obraćanju, donosi mladoj i aseksualnoj Nikiti onu iskonsku varnicu žene, kako sam njen lik kaže, “savršene suštine muškarca”. Ovakva postavka sa uzlaznim ritmovima muzike koju potpisuje Erik Sera, sve cepti na granici parodije ili nečega što se ne zna kuda će otploviti. Likovi iz normale ili socijale. Debeli cvikeri, ali svesrdna hladnoća ka zadacima koje postavlja republika kulminiraju kada na tapet stigne prvi zadatak.
“Dva metka u metu! Minimum! I molim te, sačekaj da ja odem!”
Možemo voleti ovo ili ono, ali scena Nikitinog prvog zadatka u restoranu, koju obavlja na svoj rođendan, jedna je od boljih i efektnijih u kinematografiji potkraj prošlog veka. Jeziva atmosfera, trpnja i stalno povlačenje uprkos uspešno pruženom otporu i sve nekako deluje da je u “tom” svetu tako. Nema usputnih rečenica, jebanja svega po spisku i krilatica iz kampova za obuku. Zato ima straha, krvi i suza. Dalji razvoj, ljubavna priča i svi ti namešteni zadaci egzekucije, infiltracije i praćenja, otkrivaju toliko normalnosti i jednostavnosti da moraju biti savršeni. Jer, nema nikakve visoke tehnologije, ovo je dno dna i obavljaju ga oni koji su već mrtvi, a ne romantični. Likovi sa debelim cvikerima i lošim humorom, sve dok se ne pojavi glavom i cvikerima Viktor čistač. Mnogo je i jednovremeno vrlo malo reći nešto o ovoj posebnoj ulozi Žana Renoa, kao svirepog agenta-čistača. Ko ne veruje, neka pogleda film, ali neka pazi da to ne bude neka ulickana verzija rimejka urađenog da se izravna oblik države Floride okrenute prema Evropi.
Vrapčići deluju kao hibridi pilića, umočeni u crvenu farbu slabog kvaliteta, uz lažnu deklaraciju da je reč o afričkoj zebi-vrapcu, jedinstvene boje perja. Od atomskih plavih riba, koje se kupaju u kadi punoj leda, jer… tako se valjda doživljava hipotermija koje ne deluje na agente CIA-e, neću ni da govorim. Romantična sranja koja nekoga možda mogu i da zavedu da je “uber cool” biti ubica. Luk Beson pravi filmove o nemotivisanosti mlade Francuske bežeći od opravdanja tokom celog filma. Sjajno, osim što je kasnije i on potpao u tu kategoriju, barem kao stvaralac. Ipak, ne treba zaboraviti te lepe i uspele pokušaje, koji predstavljaju jedan besmisao postojanja, koje država svojim metodama uzdiže u smisao. Ubijanja, naravno.
Dakle, reminescencija za ovu nedelju je Nikita.
Jedina, prava, Luk Besonova.
Naslovna fotografija: © 1990 Columbia/Tri-Star
