05:30 – neimenovani filmski set
Nerazbuđen, tumaram po studiju. Presecaju me mirisi farbe, ostataka scenskog dima i razmotanih kablova. Agregati brundaju u pozadini, dok ne zatvore akustička vrata. Odseći će me od stvarnosti na narednih 12 časova, pa na miru pokušavam da se prebacim u novu stvarnost koja će zameniti realnost. Dok momci sređuju detalje oko kamere, pomoćnik režije i ja se konsultujemo oko dnevnog plana i vremena kada ćemo praviti pauzu. Prva scena za danas nije komplikovana, brzo ćemo uraditi to. Juče sam postavio generalnu svetlosnu atmosferu, pa samo prilagođavam pravce postavljenom mizanscenu.
– Daj, ja ću da švenkujem – govorim asistentu – Prijaće mi da se malo razmrdam.
Dok šarfer uzima markere, čujem da glumica dolazi. Šminkerka mi šapuće na šta da obratim pažnju i sama posmatra kako sve to izgleda pod scenskom rasvetom. Zadovoljan sam, dajem saglasnost da snimamo i hvatam kameru. Glumica, devojče od svoje 23, u sceni ustaje iz kreveta i gleda kroz prozor. Ima tremu! Nije snimala ovako veliki film. Puštam je da se raskravi, a posle ćemo videti, u nekom od narednih dublova. Super joj ide, ali primećujem da svaki put pramen kose pada preko oka koje divno izgleda. Tri puta nije slučajnnost. Čujem da ni reditelj nije zadovoljan viđenim, pa čekam svoj red da popravim i ono što meni smeta.
Šapatom joj skrećem pažnju:
– Popravi kosu drugom rukom. Biće lepše u kadru!
Osmehuje se i zahvaljuje na kolegijalnom savetu. Ostaje da gleda u kameru pitajući da li je tako dobro. Odmahujem rukom, zadovoljan što će kadar biti bolji. Bože kakve divne oči ima ovo devojče. Bistre kao rosa. Gotovo da svaki kelvin temperature svetlosti ove oči primaju u sebe. Zaista je milina raditi ovaj posao.
Lažna stvarnost! Osećam blesak i bol u kolenima, a zatim crnilo. Crnilo prerasta u hladnoću, a hladnoća ponovo u bol. Bol usled šoka šamara. Na rukama su mi lisice. Nadvijena nad mene, dva uniformisana lica. Žena i muškarac. On zamajuhe na mene nekim papirom, i kroz zujanje u ušima razumem da sam zbog nečega kriv! Žena u odeći muškarca klima glavom. Kriv sam, i to ću platiti. Platiću doživotnom zabranom za bavljenje snimateljskim radom! Po članu 456. Zakona o zaštiti od seksualnog i fizičkog nasilja tokom snimanja filma, osućen sam po tački 1, “flert i zavođenje mlade neafirmisane glumice”.
Gledao sam je duže od pet sekundi u oči! Ljudi moji, ali ja gledam, to mi je posao!
– Gledaj, gledaj koliko hoćeš, ali ne smeš da Gledaš!
– Kako to mislite ne smem da Gledam, koja je uopšte razlika?
– Šta se praviš lud. Gledao si je, ajde lepo priznaj.
– Ljudi, nemam šta da priznajem, jesam je gledao i da ima najdivnije oči koje jedan direktor fotografije može da poželi. Oči pune duše! Istinski biseri. Krupne, vodene i kao dva ogledala. Naježim se kada pogleda pored objektiva!
– Eto vidiš da si perverznjak! – nastavlja žena u muškoj odeći, klimajući glavom sa nevericom.
– Molim? Kakav perverznjak?
– Pa vidiš da si je Gledao.
– Jesam je gledao. Rekoh da mi je to posao!
– A, znači, Gledao si je? – upada ponovo žena, koja zavrće rukave.
Bože ala ima tešku ruku, moraću da jedem supu naredne dve nedelje.
– Ne tucite me! Samo sam je pogledao u oči!
– Ti, nešto imaš sa njom?
– Ne. Ja samo radim. Evo, pitajte nju!
– Nju ne pominji. Već smo je pitali, sve nam je rekla.
– Šta?
– Rekao sam da ne pitaš. Ti pričaj.
– Ali, ljudi, šta to govorite. Radim na ovom filmu kao snimatelj. Kao direktor fotografije. Razumete, fotografije! Gledao sam u glumicu!
– Gledao si i u druge glumice.
– Jesam. Naravno! Pa to mi je posao. Govorim vam!
– A to što si grlio šminkerku?
– Molim?
– Da, da, i lupao je šakom po leđima, kao da je neki…!
– Dajte ljudi, urazumite se. Ta šminkerka i ja se znamo 20 godina. Ovo nam je deseti zajednički projekat. Pobogu, pa ja sam je predložio za ovaj film!
– A, tako znači! Ti si taj što podvodi i navodi.
– Molim? Kakvo podvođenje i navođenje? Ja samo navodim kameru tamo gde je nešto lepo ili… što priča zahteva.
– A znači samo lepe voliš!
– Da, volim lepe, ružne, volim ono što priča traži.
– A glumce ne gledaš u oči?
– Gledam i njih!
– Opa, bato, pa ti si neki koji ne bira! Uniseks, a? Pederčina!
– Čujte, ne znam ko ste i za koga radite, ali mislim da je ovaj tip šale zaista nepotreban.
– Možda je za tebe ovo šala, ali za onu jadnu istraumiranu devojku, to je kraj karijere.
– Ne zezajte, dajte da govorim sa njom. Hoću da čujem šta je izjavila! Bože, kao da je ovo neka stvar za istragu.
– Jeste jeste, budi siguran da jeste za istragu, a to šta je ona rekla nećeš saznati. Nismo mi glupi pa da vas pustimo da se dogovarate – reče mladić buljavih očiju.
Dok je zatvarao fasciklu, pregledao sam znoj i sukrvicu poletelu sa lica koje je vraški bridelo. Gotova mi je karijera. Zašto? Zato što sam radio svoj posao! Na kancelariji je pisalo Filmski i pozorišni sektor.
Zatvorio sam oči i prošao pored buljuka zalisičenih ljudi koji su nešto zgrešili. Neki su bili u kostimima, onako pokupljeni sa pozorišnog ili filmskog seta, neki u odelima, a bilo je i onih ozbiljno povređenih. Svi su oni nešto zgrešili. Neki su se čak i ljubili, a drugi, zamislite, i kresnuli!? Ej, hteli mladi da se lepo provedu. Rade zajedno, stalno su zajedno, sevnu iskre, pa…Svemu tome je došao kraj.
Sada je na svakom snimanju, u svakom teatru, prisutan član komisije za “formalno i smerno ponašanje“. Nosi svoj vražiji pravilnik i poziva policiju na akciju bez objašnjenja. Na hladnoći ispred Ministarstva lepog i smernog ponašanja pročitao sam sitno štampani papir, na koji je udaren bar-kod, istovetan kao i na moju podlakticu.
“Osuđen po tačkama:
– Pogled u osobu različitog/istog pola duži od 5 (pet) sekundi;
– Zbližavanje i fizički kontakt sa članom ekipe;
– Posedovanje desetine telefona članova ekipe u mobilnom telefonu;
– Zajednička fotografija sa snimanja u mobilnom telefonu, na kojoj se ljudi smeju.
Okrivljenom se stavlja zabrana bavljenja poslom filmadžije do: DOŽIVOTNO!”
Posmatrajući još nadraženu tetovažu bar-koda, pljunem na asfalt i oteram sve u pičku materinu!
Inspiracija: Netflix zabranio članovima filmskih ekipa da se gledaju duže od pet sekundi
Naslovna fotografija: Shutterstock.com
