Dijete iz poznate muzičke porodice danas iza sebe ima dva solo albuma, ali nikada nije bježao od uticaja svog oca Ljubiše Stojanovića, kojeg bolje znamo kao Luisa.
Štaviše, na svoje ime je dodao očev nadimak i zaputio se kroz bespuća žanrova kao što su soul, neosoul ili R&B, majstorski ih kombinujući sa balkanskim muzičkim nasljeđem, između ostalog. Zbog prepoznatljivog vokala, nećete imati nikakvu dilemu o kome se radi kada začujete pjesmu, a njegove saradnje sa kolegama na prvu djeluju potpuno nespojivo.
Svi ovi senzibiliteti imaju zajedničkog imenioca, a to je, naravno, Marko Stojanović ili bolje rečeno – Marko Louis.
BOSONOGA: Na internetu postoje nekakve šture informacije o tome kako si počeo da se baviš muzikom, kao što je ona da si još kao klinac bio okružen pjesmom i instrumentima. Čini se da zbog toga malo ljudi zna da ti prvenstveno nisi ni bio pjevač. Kako je uopšte išla ta priča?
MARKO: Otkad znam za sebe, ali bukvalno otkad znam za sebe, od prve-druge godine, sviram perkusije i bubnjeve. I što sam bio svesniji sebe, više sam bio fokusiran na to, sve do neke dvanaeste godine, kada se pojavila moja druga ljubav – košarka. Košarkom sam se bavio narednih 10 godina. To nije išlo onako kako je bilo planirano, a ja nisam završio neku školu, nego mi je fokus bio na basketu, onda sam rešio da to batalim i da vidim šta ću od sebe u životu.
Naravno, zanimala me je muzika, ali zvuk, pre svega. Plan je bio fakultet. Tada sam živeo u Nemačkoj i saznao sam za Fakultet dramskih umetnosti, konkretno, Odsek za dizajn zvuka. Pripremao sam se godinu dana, naučio sam ćirilicu kako bih mogao da položim prijemni, pohađam fakultet… Primili su me, ja sam istovremeno počeo ponovo da sviram perkusije sa ocem, a polako sam stvarao i svoj bend. A onda sam sasvim slučajno počeo da pevam. Imali smo neki bend sa kojim smo svirali po klubovima, a onda se pevač povukao iz njega. S obzirom na to da sam ja tako finansirao život i fakultet, odlučio sam da ubacim par pesama u kojima ću da pevam. Ja jesam uvek voleo da pevam, ali nisam sebi davao za pravo da to umem da radim. Bilo je tu i falševa, ali krenulo je to svojim tokom, pa sam vrlo brzo počeo da pišem neke svoje pesmice.
Počeo sam da se interesujem za klavir, muzičku teoriju i svašta nešto. Naravno, to je sve bilo povezano i sa fakultetom, pa sam ubrzo i snimao svoju muziku. Dakle, negde od 2008. je sve to postalo malo ozbiljnije, da živim od toga, da nastupam često sa bendom i već tada sam napravio svoju prvu autorsku pesmu. I tako je krenulo.
BOSONOGA: Bio si član benda Maraqya, ali te ljudi mogu prepoznati i preko benda St. Louis, bez obzira na to što posljednji ne svira autorske pjesme. Kakva je razlika u pristupu onoga što si radio sa grupom Maraqya i ovoga što radiš danas?
MARKO LOUIS: St. Louis je cover bend koji i dalje postoji i koji strašno volim. Eto, i dalje sviramo, ali uglavnom nekakve privatne nastupe. Sa bendom Maraqya sam izdao dva albuma, koji su bili naša želja da zvučimo kao naši heroji iz neo soul i soul muzike, a Marko Louis, odnosno oba albuma, “Shine On Me” i “Beskraj”, rezultat su traženja sebe. Maraqya je bila više inspiracija, neću da kažem kopija, ali nešto kao omaž onome što volim da slušam. Kada sam izdao svoj prvi album, kada sam imao potpunu kontrolu nad svime, tu sam shvatio da sam našao svoj zvuk i svoju interpretaciju – svoj put.
BOSONOGA: Kada si već spomenuo solo albume, primjetan je veliki broj saradnji, dueta, ali prije svega upada u oči to da se radi o najrazličitijim muzičkim senzibilitetima. Kako nastaje ta kompatibilnost, gosti se uklapaju u pjesmu ili se ti prilagođavaš njima?
MARKO LOUIS: Mislim da se tu ne radi o tome ko se kako uklopi, već je to više stvaranje nekakve zajedničke energije. Glas Bože Vreće ili Adnana Šarana u spoju sa mojim, a njihovi glasovi su totalno drugačiji od mog, na kraju su, bar za mene, jedna savršena kombinacija i sinergija. Ceo album “Beskraj” je išao u tom nekom pravcu. Mnogo volim da sarađujem sa ljudima, volim duete, a pogotovo volim što me inspiriše neko ko je totalno drugačiji od mene.
BOSONOGA: Spomenuo si Adnana, brata Dine Šarana iz Letu štuke, koij recimo, ima potpuno drugačiji pristup od Dine. Kako se snašao na tvom terenu?
MARKO LOUIS: Da, totalno su drugačiji. Jako je zanimljiv, ide u neke neobične pravce. On je napisao tekst za moju pesmu “Raj za avanturiste”, a tu je i njegova pesma “Karika”, koju smo onda zajedno napravili kao duet. Uneo je tu neku metaforu u celu priču, i muzički i lirički, trebalo mi je vremena da shvatim šta on to uopšte hoće da kaže, ali nisam hteo da mi on to objasni, već da to sam shvatim. “Raj za avanturiste” i “Karika” su samo početak naše saradnje, već smo uradili jednu novu pesmu, koja će se naći na novom albumu. Volim da pijem kafu sa njim, a volim i da pravimo muziku zajedno.
BOSONOGA: Da li će i koliko taj novi album pratiti ono što bismo mogli nazvati smjerom, koji je zacrtao “Beskraj”? Ipak je u pitanju veoma uspješno izdanje.
MARKO LOUIS: Kroz “Beskraj” je i “Shine On Me” malo više “procvetao”. I mnogo mi je drago, jer iako je “Shine On Me” na engleskom jeziku, drago mi je da je kroz drugi album došao do publike. Kada je objavljen, bilo je publike, ali ne kao sada. Novi album ide u tom, kako si i sam rekao, ono što bismo mogli nazvati nekakvim smerom. Inspirišu me različite kulture, koje volim da mešam. Volim da ubacujem taj world music zvuk, nebitno da li je to sa našeg prostora, kao npr. sevdah, ili je u pitanju, indijski, bugarski, afrički melos… Na novom albumu je sve to nekako prisutno i to me loži.
BOSONOGA: Zvuk koji spominješ je donekle bio prisutan i na “Shine On Me”, ali ne u tolikoj mjeri kao na “Beskraju”. Kako se desila ta tranzicija između ova dva albuma?
MARKO LOUIS: Kada sam počeo da radim “Shine On Me”, nisam planirao da on bude izdat ovde, nego u Nemačkoj. Imao sam A&R-a i bilo je planirano da se album promoviše tamo, i tako dalje. U tom trenutku sam otišao kod njega u Štutgrat sa sedam demo pesama i pustio mu ih. On mi je rekao da misli da je to stvarno dobro, taj soul zvuk i sve ostalo, ali mi je isto tako rekao da “čuje” da nešto držim u sebi, što neću da ispustim. Inače, tih sedam pesama je bilo napravljeno tako da imaju taj balkanski world music zvuk. Na primer, bas bubanj nije bio klasični hip hop zvuk, nego sam stavio goč; umesto doboša sam stavio pljesak rukama, onaj kafanski; umesto fusa sam udarao po stolu. Dakle, on mi je kazao da, bez obzira na to što imam takav zvuk, istovremeno krijem i melodiju koju neću da izbacim iz sebe.
Ja sam se i tada ložio na tursku, arapsku i našu muziku, ali mi je to bilo, tipa: “Jao, čim neko hoće odavde da napravi nešto vani, odmah ubacuje te motive”. Ja to namerno nisam uradio, da ne bih bio jedan od njih. Ali, eto, trebalo je da mi jedan Nemac kaže: “Hajde, vidim da to voliš i želiš, izbaci to iz sebe!” Još je dodao da mi fali prvi singl. Otišao sam kući, seo i napravio pesmu “Shine On Me” sa tim melosom. On mi je na neki način pomogao da nađem svoj put.
BOSONOGA: I evo nas danas, pričamo o trećem albumu o kojem ćeš nam reći…?
MARKO LOUIS: Na sledećem albumu će biti dueta, neću još da otkrivam sa kim, ali rekao sam ti da ću raditi sa Adnanom kao autorom. Naravno, nastavlja se saradnja sa Božom Vrećom. Snimio sam spot za prvi singl, koji se zove “Euridika”, kao i novi album. To je uvod u festivalsku sezonu, a odsviraćemo tu pesmu i još nekoliko novih i na banjalučkom Demofestu. Baš se radujem. Nekako, neću uopšte da budem skroman. Mislim da je ovaj novi album, bar što se mene tiče, još bolji od “Beskraja”. Mislim da je otišao korak dalje. Skoro je gotov, ali je plan da ga izdam u oktobru. Ipak, već se znojim i jedva čekam da ga podelim sa ljudima.
BOSONOGA: Kako si zadovoljan odzivom publike kada su u pitanju posljednji nastupi?
MARKO LOUIS: Odlično je, zaista. Napravimo baš dobru žurku. Zimus sam krenuo sa svojom prvom pravom turnejom. Bilo je tu koncerata i svirki po klubovima, ali sam hteo da vidim dokle sam stigao sa “Beskrajem”, pa sam odlučio da napravim turneju na potezu Beograd, Novi Sad i Sarajevo. Imao sam veliku tremu, nisam znao šta me očekuje i kolika me publika očekuje, pošto sam tačno 10 meseci pre prvog koncerta turneje imao svirku u nekom klubu u kojem sam prodao 15 karata. Rekao sam: “Neka odem i u minus, ali hoću da vidim gde sam, šta sam…”
Sva tri grada su bili rasprodati nekoliko dana pred koncert. To mi je bio znak i to mi je bila inspiracija da nastavim sa tim. Svaki koncert i svaki festival nakon toga su bili velike žurke. Ljudi koji su dolazili… imao sam utisak da svi došli baš na koncert, a ne iz neke znatiželje. Bukvalno se družimo sa ljudima na koncertima. Sa svakim čovekom koji je bio na njima bih pojedinačno otišao na kafu! Do sada se nije desilo da bude samo dobar koncert, već bukvalno siđem sa bine i ne mogu da funkcionišem, još uvek budem u tom điru.
BOSONOGA: Spomenuo si Demofest. Za one koji ne znaju, reći ćemo da si ti na njemu nastupao kao takmičar, a ove godine se vraćaš na Demofest u sklopu revijalnog programa. Kako to sada izgleda iz tvog ugla?
MARKO LOUIS: Ma, ja bih voleo da kroz Demofest kampanju tu priču podelim na Facebook-u, Instagram-u, najviše zbog demo bendova, mladih umetnika i muzičara. Bilo mi je jako drago kada mi je prišao jedan mladi kantautor i rekao mi da mu ja dajem snage da nastavi da se bavi muzikom, zato što je kod mene video da ima smisla da se bavi time. Jer, većina odustaje nakon prvog kamena na putu. Meni je to posebno drago, a pogotovo Demofest, zato što mi je sam festival i način na koji je organizovan dao osećaj da sam – zvezda! I ne samo meni, nego svim demo bendovima.
Demofest daje taj “ukus” kako je biti na velikom stejdžu i to je odlična stvar. Nikada ne bih očekivao da će mi se ovo desiti i zato mi je to možda i najveći izazov ove godine. Spremam jedno posebno iznenađenje i najiskrenije brojim dane do Demofesta. Jedva čekam taj koncert!
Naslovna fotografija: promo
