Hajde da budemo realni – koga danas, i zašto, interesuje slikarstvo?
Ljude koji ga vole, spram onoga šta tačno od slikarstva vole i konzumiraju, možemo grubo grupisati u nekoliko kategorija.
Postoje oni koji vole mrtvu prirodu, zašto da ne? Vole da vide svežu voćku na svom zidu, jer sveža voćka je dar sam po sebi, radost, oblost raznih boja, bilo da se radi o jabuci, grozdu ili zreloj breskvi. Moram da priznam da satisfakcija leži čak i u izgovaranju nečeg kao što je – “zrela breskva“. Naročito u vremenu brzog života, fast-fooda i generalne oskudice u frižideru, lepo je makar na slici imati činiju svežeg voća, jer se pri samom pogledu na nju osećamo bolje i zdravije.
Dalje, postoje ljudi koji vole cveće. I ja volim cveće, ali nikada mi sa njim nije išlo. Cveće je predivan dekor enterijera, cveće je život unutar naših hladnih betonskih zidova, cveće je priroda u koju ne stižemo da odemo, ali cveće iziskuje negu. Iziskuje zalivanje, dobru poziciju u kući, dobro svetlo i, verovali ili ne, ali ja sam se zaista u to uverila – cveće iziskuje pažnju.
Nemalo puta sam na poklon dobila neke biljke, od kaktusa, preko Adama, do bambusa, i život svake od pomenutih se neslavno završio. Ili sam ih zalivala previše, pa im je koren istrulio, ili premalo, pa su svenule, ili ih nisam presadila u adekvatnu saksiju. Jedino cveće koje je u mojim rukama opstajavalo je ono koje, što bi rekao Mika Antić, ostavim na miru. Bilo kako bilo, mnogo je muke oko tog cveća, svakako je lakše svoju kuću makar približno tako ukrasiti jednom mrtvom prirodom sa nekim prelepim buketom belih rada, lala ili suncokreta, a sve što ponekad treba da uradimo je da sa nje katkad obrišemo prašinu.
Pejzažisti. Ljudi slobodnog duha zarobljeni u svakodnevni kapitalistički sistem, ljudi koji maštaju o vikendicama i sojenicama koje će ih dočekati u penziji, iako najverovatnije penziju neće dočekati. Konzumenti pejzaža su najčešće staromodni ljudi koji jednostavno vole da svoj pogled “pruže“ u pravcu nečega lepog, ali budući da je u gradu sve teže taj pogled “pružiti“ dalje od susednog bloka ili komšijine terase, problem je rešiv imanjem nekoliko pejzaža na zidu. Recimo, preporučljivo je imati različite pejzaže u različito doba godine: zimsku idilu, prolećno polje, letnji zalazak sunca na reci i jesenju raznobojnu šumu koju preseca kolski put.
Postoji i određeni broj ljudi koji vole portrete. Portrete poznatih ličnosti za koje su, veruju, vezani ili sa kojima se poistovećuju, portrete svojih bližnjih jer vole da su im tu ili kopije portreta slavnih slikara, ali sve ljude koji vole portrete vezuje jedna stvar – kada ispred tih slika stanu, ili čak kada zajedno sa njima ispred tih istih slika staneš, najčešće će reći: “Vidiš li, čoveče, kako liči na deda Milovana? E, svaka mu čast.“
“Svaka čast” se odnosi na autora portreta deda Milovana, koji je svojom slikarskom veštinom – dakle autor, a ne deda Milovan – omogućio prisustvo pokojnog nam deda Milovana u kući, onda kada se setimo da ga pogledamo. Ali, šalu na stranu, poštovaoce portreta zbilja vezuje ta rečenica, vidiš li kako liči? I jasno je i opravdano biti zapanjen pred takvim umećem, malo više jasno, malo manje zapanjujuće, budući da je foto-aparat odavno izmišljen, ali svako ima pravo na svoje divljenje.
Moglo bi tu da se pobroji još sijaset nekakvih sitnih kategorija, ali gorepomenute su, recimo, glavne, nije potrebno da dalje sitničarimo.
Ostaje nam, zato, nerazjašnjen jedan veliki pojam, i ostaje neodgovoreno jedno veliko pitanje: ko i zašto, zaboga, voli modernu umetnost i apstraktno slikarstvo?
Umetnost je u današnje vreme debelo institucionalizovana, kao nikada pre. Moderna umetnost danas je konceptuala, a to je jedna sveukupna utrka znanja, razbacivanja referencama, reciklaža pokojnika, pokušaj praktične primene filozofije, šta god to značilo, pokušaj autorizacije “ideja“ koje odavno nisu nove, ali nisu do sada potpisane.
Iv Klajn (Yves Klein) je potpisao plavu, Aniš Kapur (Anish Kapoor) crnu boju koju samo on sme da koristi, koja se dobija iz tog-i-tog pigmenta koji je on “otkrio“, pa je grupa umetnika njemu kao odgovor “izmislila“ i potpisala određenu roze boju, koju svi smeju da korise osim Aniša Kapura, i tako ukrug.
To rasipništvo para i “ideja“ događa se negde tamo daleko od nas, gde će zauvek i ostati. Naletećemo tu i tamo na neki članak, na koji ćemo, po svoj prilici, iskolutati očima, kada čujemo da je Demijen Hirst (Damien Hirst) prodao komad mrtve ribe ili neke druge životinje u formalinu za tri miliona dolara. Ono što se prvo pitamo, a ne smemo da kažemo naglas da ne bismo ispali glupi: Ko ima te pare? Odakle mu? Zašto bi neko držao to u kući? Šta je tu umetnost? Odgovore na ta pitanja bi mogao neko drugi da nam da, nekom drugom prilikom.
Ali, šta se dešava dalje. Taman kad smo mislili da ćemo na svojim godišnjim odmorima odvajati 20 € za ulazak u muzej, jer tako mora i treba, da bismo bili u toku, da bismo bili kulturni i obrazovani, da bismo bili primerni građani, baš onda kada smo mislili da ćemo za tih 20 € gledati samo hrpice zemlje po ćoškovima galerija ili stolicu bez jedne nogare, baš onda kada smo naterali sebe da nam to bude okej, tada se desio obrt. Demijen Hirst je ponovo počeo da slika.
Daleko od toga da je novost da zemlje naše regije kaskaju za svetskim kulturnim i svim ostalim dešavanjima, ali taman što su naši vajni likovni kritičari, prepuni znanja i samopouzdanja, poništili čitavu domaću likovnu scenu, ubedivši sve da je sakupljanje kamenčića i konceptualna umetnost the thing, slikarstvo se vratilo na velika vrata.
Bez obzira šta se na tim slikama nalazi ili ne nalazi, opet je makar malo dostupnije “običnom“ narodu da shvati šta se dešava, jer se stvar ponovo odvija na platnu, ali isto tako, rađa se i stari-novi problem – šta je ono što na tom platnu vidiš? Ponovo se rađa nezadovoljstvo i osećaj prevarenosti što smo istih onih 20 € iz prethodnih pasusa dali na ulaznicu za izložbu nekog novog apstraktnog slikara jer, šta? To bi i malo dete moglo da nacrta.
Rečenica koja povezuje poslednju kategoriju “običnih“ posmatrača, koje uporno stavljam pod navodnike, jer ljudi nisi ni krivi ni dužni da razumevaju umetnost, upravo je ta – to bih i ja mogao, to bi i malo dete moglo, to bi i moja baba tako nacrtala. Jasna je i opravdana ta ogorčenost, jer, istini za volju, današnji trend u slikarstvu je napravio mesta za brojne netalentovane ljude, koji su preuzeli identitet “umetnika“, pozvali se na nekakav “dar“ i odlučili da nam taj dar šakom i kapom sasipaju pred nos, a mi tu i dalje ne vidimo ništa.
Da li postoji apstraktno slikarstvo koje bi eventualno moglo da se dopadne “običnom“ posmatraču? Nastavićemo da verujemo i želimo da verujemo, pre svega što apstraktno slikarstvo nije svodivo na “talenat“, “dar“, “dodir od boga“ ili “umetnički, nikad shvaćeni senzibilitet i jezik“, već apstraktno slikarstvo ima svoje likovne elemente, svoju kompoziciju. Apstraktno slikarstvo bi moglo da bude nekakav destilat dosadašnjih slikarskih veština i znanja. Svođenje i komponovanje elemenata, promišljanje boja i tonova. Matematika koja bi nas dovela do nekakve harmonije koja bi mogla da bude prepoznata čak i u oku tog nesrećnog “običnog“, umetnošću izmučenog posmatrača, koji će ispred te harmonije stati i reći “ovo je lepo“, a neće osećati prisilu da tu nešto vidi ili ne vidi, razume ili ne razume, i po stoti put sam sebi ispadne glup.
Ne, prosečni posmatraču, ne moraš više davati komentar cenzurišući sebe uvodom poput “ja se ne razumem, ali…“, ili “ja sam laik, ali…“, već ćeš smeti da kažeš da je car go, i smećeš da kažeš da li ti je nešto ružno ili lepo. Jer umetnost, pre svega, treba tebi da se obrati, ali je to odavno zaboravila. Ponele su je pare, nije ona kriva, ne zameri joj. Nisi ti glup, ona je.
Naslovna fotografija: printscreen
