-Čime se baviš?
-Slikarstvom.
-Aha, a šta radiš?
Ne pričam često sa ljudima koji su završili umetničke fakultete (ili istoriju umetnosti), ali kada pričam, uglavnom kažem: “Produženi espreso i čašu vode”.
Da ne bude zabune, jer se u praksi dešavalo da vic nije shvaćen, podrazumevano je da je neko ko je završio slikarstvo ili nešto tome slično u najboljem slučaju našao sebi mesto kao ugostitelj u našem velikom gradu. Ako nemamo dovoljno prostora za poslove u struci, srećom, imamo dovoljno kafića.
Kada sam upisala Akademiju primenjenih umetnosti 2008. godine, imala sam sreće da tamo zateknem Miodraga Bajića, čuvenog i predivnog profesora crtačke anatomije, koji je odmah nakon naše generacije otišao u penziju. Mića Bajić, poznatiji je tako, bio je čikica nižeg rasta, ja čak verujem u svojim sedamdesetim, kojem nije bilo teško da se doslovno penje po katedri u prepunom amfiteatru, ne bi li nam što vernije objasnio i nacrtao svaku koščicu. Mića je bio posvećen profesor koji je iz sveg srca voleo svoj posao i u njemu bio najbolji, i zaista se herojski trudio da nam svoje znanje nesebično prenese, ali rečenica sa kojom nas je čitave prve godine studija dočekivao na predavanjima kada svi posedamo bila je: “Deco, zašto ste zaboga upisali ovaj fakultet? Je l’ znate da se hleba nećete najesti?”
Ta rečenica nas je svaki put presecala posred stomaka, ali smo se, verujem, intimno i krijumice, svako za sebe, nadali da mi nismo “ti neki”, već “oni” koji će naći način da se najedu koječega.
Mića Bajić je čovek sa iskustvom i, naravno, bio je u pravu.
Završila sam studije sa 12 kolega sa klase, postali smo “primenjeni akademski slikari” sa velikom budućnošću ispred sebe, koja je jedva čekala da joj svako pokaže koliki je genije. Od čitave klase, možda je nas troje bilo iz Beograda, ostali su bili iz različitih gradova po unutrašnjosti Srbije.
Silom prilika, ili lepše rečeno, igrom slučaja, ja sam čitave svoje studije radila po kafićima, pošto sam bila podstanar, i čak prvu godinu studija bila na samofinansiranju, što je bila jedna izuzetno otežavajuća okolnost. Ne toliko zbog umora, nespavanja, ustajanja u osam za fakultet, a povratka kući u četiri ujutru sa posla, ne čak ni zbog nerazumevanja od strane profesora zbog propuštanja određenih popodnevnih predavanja, već, verovali ili ne, najviše zbog nerazumevanja od strane ljudi sa kojima sam studirala. Nedolasci na predavanja delovali su njima kao nekakva beneficija, iako su oni tada, zapravo, sedeli u amfiteatru i jeli sendviče koje su poneli od kuće, a ja negde pravila kafu i bivala akter vica pomenutog s početka. Najčešće nisam mogla tako lako da dođem do informacija kada su kolokvijumi, gde da nabavim skripte, od koga da prepišem beleške sa predavanja, pošto ih “niko nije imao” i “niko nije sasvim dobro čuo kada je kolokvijum zapravo”. Deca su surova, a deca smo, nekad nažalost nekad na sreću – zauvek.
Imala sam, istini za volju, jednu koleginicu, poznatiju kao Bata, koja je kasnije volela da kaže “ja sam Bati (meni) završila fakultet”, što zapravo nije nimalo daleko od istine. Bata mi je uvek doturala skripte, javljala rasporede, držala me u toku. Ja sam za sve te godine rada po kafićima uspela da prikupim dovoljno socijalnog kapitala i da napokon, po završetku studija, pozdravim se sa kafanom, dimom i slomljenim čašama koje me kroz vreću za smeće, koju u četiri ujutru vučem do kontejnera, bodu po nogama.
Sve to sa čime sam se pozdravila, sve je to dočekalo Batu. Bata nije bila iz Beograda, i za razliku od ostalih, nije se po završetku studija vratila u svoj rodni grad, kao većina kolega sa moje klase. Bilo je i onih, jako malo onih koji su imali novca, sreće, ili čega već da odu negde u inostranstvo na master, koji su dobili neke stipendije za koje mi, ti neki obični ili možda samo nedovoljno informisani, nikada nismo čuli niti imali načina da dobijemo. Svakako, moje kolege su se vratile kući da se najverovatnije bave nečime što sa slikarstvom nema veze, ali će, eto recimo, kumovima za slavu naslikati ikonu, a roditelji će ponosno reći kako im je dete završilo slikarstvo u Beogradu, dok će pola gostiju punih usta promrmljati “mmm, bravo”, a druga polovina će samo podići, pa zatim spustiti pogled iste sekunde i nataći na viljušku još jednu sarmu.
Kad smo već kod ikona, čitav jedan semestar na fakultetu je bio posvećen oslikavanju istih, i sećam se da smo na kraju, naučivši, svi bili oduševljeni kako smo uspeli da naslikamo prave ikone, koje smo jedva čekali da ponosno odnesemo kući nakon godišnje izložbe na fakultetu, ali se nakon godišnje izložbe i odmora ispostavilo da dosta ikona nedostaje. Kasnije se ispostavilo da nedostaju skoro sve koje su dobro naslikane, pa se još kasnije ispostavilo da prava reč nije “nedostaju”, već da ih je tadašnji dekan fakulteta poklanjao i prodavao. Ali, bilo kako bilo.
Bata, dakle, nije bila jedna od onih koja se vratila da radi u trafici, da slika ikone za slave ili oslikava dečije sobe za bratanca od komšinice, već je pokušala da ostane u Beogradu, jer, jasno je, tu se stvari dešavaju. Ako si u Beogradu, postoji neka šansa da budeš u toku, da se nešto desi i da nađeš način da u nečemu učestvuješ, ali u manjim gradovima – teško. Voleli bismo da verujemo da nije tako, voleli bismo da negujemo ideju o decentralizaciji, voleli bismo čak i da navedemo četiri i po primera nekih ljudi koje znamo koji su uvek iz nekog malog mesta i koji su uvek napravili nekakvo čudo, ali to su prosto uvek izuzeci koji potvrđuju pravilo. Bata je počela da konobariše u kafiću u koji sam često izlazila, pa sam se uvek trudila da joj ostavim što veći mogući bakšiš, jer je ugostiteljska empatija doživotna, i želela joj iz sveg srca da se snađe.
Ja sam počela da radim u tattoo salonu, ali sam uspevala da nalazim galerije u koje će mi ustupiti prostor za izložbu. Znala sam zaista mnogo ljudi, pa je tako prosto bilo po prirodi stvari. Kasnije, kada sam naređala par izložbi u taj nesrećni CV, mogla sam da apliciram u Udruženju likovnih i primenjenih umetnika Srbije, i kroz dve-tri godine dobila sam status samostalnog umetnika primenjenih umetnosti u oblasti slikarstva. Dobro zvuči.
Šta je tačno taj status podrazumevao, priča ide ovako:
Kancelarija mog umetničkog udruženja nalazi se u jednom saloncu na Terazijama. Stan ima nekolilo prostorija, jedna je zajednička galerija, druga je računovodstvo, treća je arhiv. Sedim u arhivu i popunjavam nekakve papire kojih, bez preterivanja, ima 20, a jedna više nego divna i neizmerno strpljiva žena koja tamo radi mi govori šta gde da napišem. Dakle, ja sedim u toj sobi, okružena fasciklama od poda do plafona, popunjavam, a žena stoji na vratima sobe, jer se u sobi ne puši, ali na vratima je, je li, okej, puši cigaretu, koju trese sebi i šaku, ne karikiram, i objašnjava mi kako stvari stoje.
Dakle, grad nam plaća socijalno i zdravstveno osiguranje, napokon, pošto zdravstvenu knjižicu nemam već godinama, i ide nam kao nekakav staž, takođe napokon, pošto sam, zapravo, svih godina do sada radila na “crno”, ali sve to, kaže gospođa, samo pod uslovom ako ne zarađujemo više od 5.000 evra godišnje. Ako zaradimo više od toga, grad nam neće uplaćivati osiguranje. Podigla sam pogled sa onih papira, pogledala u nju pokušavši da sračunam koliko je to novca mesečno – tačno 416,5 evra. Toliko sam barem zarađivala kad sam radila u kafani, i to je minimum sa kojim mogu da pokrijem stanarinu, a da mi preko ostane 100 evra mesečno, a ona mi, sa još jednim tresom pepela u šaku, mrtva ozbiljna i iz srca kaže: “Ma nemoj da brineš, to ionako nikada nećeš zaraditi.”
Na kraju, profesor anatomije i gospođa iz udruženja su imali najtačnije prognoze. Iako iza sebe imam već dosta grupnih izložbi, mogu da kažem i neki sasvim pristojan broj samostalnih, iako svako malo uspem da prodam neku sliku preko Facebook-a ili Instagram-a (jer danas web stranice pored društvenih mreža ničemu ne služe), ne mogu da kažem da je moja profesija nešto na šta u životu mogu da se oslonim.
Kada ćete i za koliko novca prodati sliku, to je čista lutrija. Jednog meseca možda odu tri, ali tri meseca možda ne ode ni jedna.
Šfo se tiče nekih institucija koje bi podržale mlade umetnike, ne mogu ili ne smem da kažem da ne postoje, iako bih tako najrađe rekla. Postoje neke privatne fondacije koje izdvajaju određenu svotu novca za afirmaciju (možda sebe kroz afirmaciju) mladih umetnika, i u svakom slučaju im veliko hvala u moje ime i u ime svih mojih kolega. Ministarstvo kulture postala je adresa na koju se odavno ne obraćamo, budući da nismo ni srodnici ni vladajućo-partijski drugovi. Za konkurse slabo da imamo entuzijazma, jer znamo da su namešteni, ali ipak pokušavamo, pa se eto, mora ponekad desiti i taj izuzetak koji će i to pravilo da potvrdi.
Na primer, ove godine je jedna fenomenalna mlada slikarka Tara Rodić dobila prvu nagradu na Niš-art konkursu, jednom od dva relevantna likovna konkursa (drugi je Fondacija Vladimira Veličkovića), koji mladim umetnicima i novčano pomaže, pored standardnog tapšanja po ramenu. Iskreno, radovala sam se zbog nje, naravno da jesam, jer mi je devojka iznimno draga i izuzetno poštujem njen rad, ali sam se više obradovala nekom tračku nade koji sam u sebi osetila. Ne zbog sebe, ja sam već ispala iz okvira godina da bih mogla na takvim konkursima da učestvujem, ali nadu za neke druge umetnike kojima će možda biti pružena neka bolja prilika, jedna mala retroaktivna nada, kao da je to nekada moglo i meni samoj da se desi kada sam bila pet godina mlađa.
Nada za budiće umetnike, koji neće crtati srca penom od mleka po produženom espresu.
Ja se zadovoljavam time što imam posao sa strane kojim mogu da rešim svoju egzistenciju, a koji mi pruža dovoljno vremena i prostora da se bavim slikarstvom, i zadovoljavam se time što makar ne mučim muku da nađem galeriju u kojoj ću izlagati. Štaviše, sada galerije mene zovu da izlažem. To što se par dana pred izložbu, baš uvek i baš par dana pred izložbu, desi neko čuveno “pretumbavanje bužeta”, pa galerija nema da finansira kataloge i jako joj je zbog toga krivo, za to ne marim. Srećom, zaista imam novca da ih odštampam sama.
I u pravu je bio Mića Bajić. Neću se hleba najesti, neću se možda dobrim kolima navozati, proputovati po egzotičnim mestima, nanosati neke skupe garderobe ili, ne znam, neću se nahraniti nikakvim luksuzima, ali zato uživam jedan, meni najveći luksuz na svetu – neću čitav život ustajati u sedam i sedeti u nekoj kancelariji osam sati. Neću imati radno vreme i 10 dana godišnjeg odmora za čitavu godinu, i neću morati šest meseci unapred da tih 10 dana isplaniram, pa da mi baš tada, negde u Grčkoj, 10 od 10 dana pada kiša.
Smatram to velikim životnim uspehom, i nije mi žao, mada sutra, ako mi ipak ne bude dovoljno dobro išlo, i završim kao profesor likovnog, ako neko dete pokaže talenat i afinitet za slikarstvo, probaću, doduše suptilno, od toga da ga odgovorim. Osećam tu dužnost.
Naslovna fotografija: Milica Vučković privatna arhiva
