„Da bi umetnost postojala ili bilo kakva vrsta estetske aktivnosti, neophodan je određeni fiziološki preduslov – intoksikacija.“
Sa Ničeovom izjavom sigurno bi se složili a uz to i nazdravili mnogi umetnici – Bukovski viskijem, Edgar Alan Po konjakom, Ficdžerald džinom, Hemingvej mohitom ili rumom (u zavisnosti od faze). Dalje nabrajanje imena bi bilo podugačko, što potvrđuje da je veza zavisnosti i kreativnosti stereotip koliko i koncept „ludog genija“.
Kroz istoriju se supstanca menjala. Da krenemo od opijuma koji je krajem XIX veka bio lako dostupan i korišćen za podsticanje kreativne inspiracije (Lord Bajron, Čarls Dikens, Džon Kits, Modiljani, Persi Šeli…), preko „Kluba ljubitelja hašiša“ u Parizu, koji je osnovala elitna grupa francuskih umetnika uključujući Bodlera, Balzaka, Aleksandra Dimu, Flobera. Ovi francuski umetnici su se jednom mesečno sastajali kako bi proučavali uticaj droge na kreativnost. Međutim, da li su zaista došli do bilo kakvih realnih otkrića, javnosti nije poznato.
Početkom XX veka umetnici se okreću alkoholu, posebno američki pisci poput Edgara Alana Poa, Džeka Londona, Foknera, Hemingveja, Trumana Kapotea, Keruaka, Šoa. Od svih američkih pisaca koji su dobili Nobelovu nagradu, 70 odsto su bili alkoholičari. Poznati glumci alkoholičari su recimo Baster Kiton, Hamfri Bogart, Elizabet Tejlor, a od danas aktuelnih, Robert Dauni Džunior.
U drugoj polovini XX veka, kada na scenu stupaciju džez i rok muzičari, deluje da ulogu muze preuzimaju različite vrste droga, dok se alkoholizam dalje povezuje najviše sa pisanjem. Ta asocijacija je evidentna i u nekim novijim filmovima gde glavni junaci – pisci, jednom rukom kucaju a drugom drže flašu viskija („Secret Window“ ili „Black Butterfly“).
Da li je alkohol zaista magični rastvor koji podstiče kreativne sposobnosti, ili je u pitanju placebo efekat, samoispunjavajuće proročanstvo, ili naprosto zabluda?
Profesor Torston Norlander, profesor medicinske psihologije na Karolinska Institutu, sažeo je dosadašnja saznanja i rezultate istraživanja na ovu temu. Naime, zaključak je da umereno konzumiranje alkohola oštećuje i ometa pripremnu fazu, fazu iluminacije („aha“ doživljaj) i fazu verifikacije (kada se proverava da li je rešenje do kojeg se došlo zaista ispravno). Ove faze kreativnog procesa zasnovane su na sekundarnim procesima. Prema psihoanalitičkoj teoriji, sekundarni procesi su oni kognitivni procesi koji zavise od kontakta sa realnošću, a to su pamćenje, učenje, mišljenje… U tom smislu, očekivano je da umerene doze alkohola koče kreativnost tako što ometaju svesne procese – koncentraciju, istraživanje, planiranje, iniciranje i procenu rada.
Sa druge strane, umereno pijanstvo podstične aktivnosti koje su zasnovane na primarnim procesima, što je zapravo kreativna faza inkubacije/sazrevanja – period kada ne mislimo svesno o problemu niti ulažemo bilo kakav napor – puštamo nesvesne procese da odrade svoje. Primarni procesi, recimo, stoje u osnovi rada sna, i ne zavise od realnosti. U skladu sa izrekom „in vino veritas“ ispada da nas alkohol povezuje sa dubljim aspektima naše psihe.
Psihoanalitičar Ernst Kris, koji je umetnost predstavio kroz koncept „regresije u službi ega“, verovao je da se kreativni procesi sastoje od dve faze – inspiracije koja stvara sadržaj dela, i elaboracije čiji je cilj da prevede delo u formu koja može biti iskomunicirana sa drugima, što i jeste suština umetnosti. U skladu sa Norlanderovim zaključcima, alkohol podstiče fazu inspiracije kojom dominiraju nesvesni procesi, dok koči fazu elaboracije u čijoj pozadini stoje ključni svesni procesi.
Za procenu uticaja alkohola na kreativnost, često se koristi Test udaljenih asocijacija (Remote Associates Test). Tako je jedan tim istraživača zadao ovaj test u dve grupe ispitanika, koji su konzumirali i koji nisu konzumirali alkohol. Zadatak je bio da od tri ponuđene reči smisle četvrtu koja ih neočekivano povezuje. Recimo, „stado“, „vuk“ i „runo“ a jedan od tačnih odgovora bi bio „ovca“.
Istraživači su došli do nalaza da su ispitanici koji su pili alkohol, brže rešavali ovaj problem i nudili više kreativnih rešenja. Objašnjenje je jednim delom u tome što im je alkohol omogućio da o informacijama razmišljaju na jedan nov, difuzan i neobičan način, podstičući spontane kreativne procese nasuprot kontrolisanim (opet, svesnim).
Rezultati ipak nisu dovoljni da se zaključi da alkohol podstiče kreativnost, posebno imajući u vidu da su ispitanici konzumirali umerene doze alkohola (i to piva). Kako i sami istraživači kažu, testirali su „šta se dešava kada su ljudi pripiti – a ne kada se napiju“. Ipak, pažnja i planiranje, sposobnosti koje opadaju pod umerenim dejstvom alkohola, izgleda da omogućavaju da brže dođemo do inovativnih rešenja. Previše alkohola ipak šteti produktivnosti, ali čaša vina uz radni zadatak može biti od pomoći.
Mnogobrojna istraživanja potvrđuju efekat placeba – tačnije, da reakcija ispitanika na piće za koje veruju da je alkoholno odgovara unapred određenim očekivanjima. Ispitanici koji nisu znali da zapravo piju bezalkoholno pivo, precenjivali su svoje kreativno postignuće. Alkohol dakle može biti razlog i što umetnik gubi test realnosti i ne ume da iskomunicira svoje delo na pravi način.
Podrazumeva se da buđenje kreativnosti i rušenje kreativne blokade, nisu jedini razlozi iz kojih se umetnici okreću flaši. Život umetnika zahteva izolaciju, beg od svakodnevnice, izolaciju od stresa, što neminovno dovodi i do usamljenosti i traženja podrške na dnu čaše.
Hemingvej je verovao da većina američkih pisaca postaju alkoholičari zbog ambivalencije prema sopstvenoj umetnosti. Naime, sa jedne strane žele da kroz svoj rad dosegnu besmrtnost i postanu veliki umetnici, dok sa druge žele da se obogate i postanu poznati. Iako ne vidim zašto ove dve strane ne bi išle ruku pod ruku, činjenica je da alkoholizam s početka XX veka koincidira sa mogućnošću da pisac stekne veliko bogatstvo i slavu. Stres i teret slave mogu ih voditi ka zavisnosti.
Da veza alkoholizma i umetnosti nije romantična koliko ponekad deluje, svedoče mnogobrojni slučajevi kada je zavisnost oduzela kreativnu inspiraciju a na kraju i život. Džekson Polok, američki slikar, koji se pred kraj života potpuno predao alkoholizmu, poginuo je u saobraćajnoj nesreći kada je pod dejstvom alkohola skrenuo sa puta i udario u drvo. Bili Holidej je preminula od ciroze jetre, Ejmi Vajnhaus od trovanja alkoholom.
A da nije ni sve tako crno, svedoči podugačka lista umetnika koji nisu niti su ikada bili zavisnici, a kreativne inspiracije im ipak ne nedostaje. Alkohol nije niti nužan niti neophodan uslov kreativnosti. A i nije više toliko ni moderan.
Izvor: Sanja Dutina Dragović / Psihobrlog.com
Naslovna fotografija: LightField Studios / Shutterstock.com
