Svetski rekord u namernom nespavanju još 1964. godine postavio je sedamnaestogodišnji Rendi Gardner. Bez ikakvih dodatnih stimulansa, Rendi je ostao budan ukupno 264,4 časa, tačnije 11 dana i 24 minuta. Ovaj poduhvat ispratilo je nekoliko naučnika i lekara, između ostalog i danas poznati istraživač spavanja i snova sa Stenforda, Vilijam Dement.
Rendi Gardner je na samom kraju eksperimenta održao konferenciju za štampu gde je delovao potpuno trezveno, budno, bez ikakvih poteškoća u držanju i govoru. Na osnovu toga, Dement je promenio svoj prvobitni stav da deprivacija sna nužno vodi u ludilo.
Ipak, dokumentacija je jasno ukazivala da su tokom 11 dana nespavanja kod Rendija bili vidljivi određeni simptomi poput suženog opsega pažnje i halucinacije. Na primer, od saobraćajnog znaka na ulici pomislio je da je čovek, a zatim je u drugom trenutku verovao da je poznati fudbaler. U medicinskom timu postojale su nesuglasice vezane za izraženost simptoma, te se nisu svi slagali sa Dementovim zaključkom da nesanica nema nikakve veze sa psihotičnim simptomima.
Skoro 60 godina kasnije, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da niko nije oborio Rendijev rezultat, pošto je i sama Ginisova knjiga rekorda davno prestala da prati ovakva takmičenja usled štetnih posledica po fizičko i mentalno zdravlje. U svakom slučaju, broj sati nespavanja teško da bi premašio 20 dana, a kamoli celu godinu, koliko je od nesanice patio glavni junak filma „Mašinista“ (“The Machinist”) iz 2004. godine, Trevor Reznik.
Današnja istraživanja deprivacije sna strogo su kontrolisana posebno iz etičkih razloga, a sigurne posledice nespavanja koje se navode su poremećaj percepcije, anksioznost, umor, poteškoće sa koncentracijom i pažnjom, sporije vreme reakcije. Preciznije, već četvrte noći dolazi do produženih (NREM) epizoda mikrosna – što su nevoljni momenti gubitka pažnje, praznog pogleda u određenu tačku i kratkog sklapanja kapaka. Već tada su moguće deluzije i halucinacije, koje se, po pravilu, pojačavaju pete noći, uz poremećaj rezonovanja i orjentacije. Javlja se i paranoja i strah od smrti („neko hoće da mi naudi“). Šeste noći, oštećen je test realnosti, kada najčešće i dolazi do psihoze izazvane deprivacijom sna.
Trevor Reznik, junak „Mašiniste“, sve ove simptome izražava 365 dana nakon poslednjeg spavanja, iako je teško zamisliti da bi u realnosti, nakon toliko vremena, čovek bio iole funkcionalan, pa čak i živ. Na samom početku filma, u posetama prostitutki Stivi, on se žali da je strašno umoran, iako ne može da spava. Posao mu ne drži pažnju i gubi koncentraciju zbog čega izaziva strašnu povredu na radu kada njegov kolega gubi ruku. Na tragu ovog imaginarnog incidenta, gorepomenuti naučnik Vilijam Dement smatra da se najveće industrijske katastrofe, poput eksplozije svemirskog šatla „Čalendžera“ ili Černobilske katastrofe, zaista mogu dovesti u vezu sa odlukama koje su doneli pospani ljudi.
Nedostatak spavanja takođe narušava radnu memoriju, pa je i rekorder Gardner u pokušaju da od broja 100 kontinuirano oduzima 7, na broju 65 potpuno zaboravio šta on to uopšte radi. Moguće je da se filmski anti-junak Trevor na momente oseća izgubljeno, kao i da se ne seća da je zapravo on sam ostavljao poruke na post-it papirićima, zbog oštećene radne memorije. Drugo objašnjenje bi bio mikrosan u koji je zapadao a da toga nije ni bio svestan.
Suštinski Trevorov simptom koji vuče radnju filma jeste psihoza izazvana deprivacijom sna. Novija istraživanja potvrđuju da poremećaj spavanja uz deluzije i halucinacije može da izazove i paranoju. Upravo nedostatak REM faze sna iliti izostanak snova, zaslužan je za halucinacije. Takođe se veruje i obrnuto – da poboljšanje sna kod psihotičnih pacijenata može da ublaži neke od simptoma. Čvrsta kauzalna veza doduše još uvek nije ustanovljena.
Ispitivanje na 267.692 ljudi u 56 zemalja pokazalo je da su ispitanici sa poremećajem spavanja dva puta češće od ostalih imali halucinacije i verovali da neko hoće da im naudi. Slično tome, Trevor umišlja krv iz frižidera, razgovor sa konobaricom u kafiću, pa čak i novog kolegu sa posla, Ivana. Paranoidan je, veruje da su svi deo zavere sa Ivanom kao ključnom figurom, i da hoće da ga izlude i ubiju.
Rendi Gardnerov podvig namernog nespavanja bio je inspirisan slučajem njujorškog radio voditelja Pitera Tripa, koji je nekoliko godina ranije uz naučnu podršku i preteču onoga što danas zovemo rijalitijem, u budnom stanju proveo 200 sati. Za razliku od Gardnera, Trip je patio od ozbiljnih i ekstremnih halucinacija već na sredini eksperimenta, da bi pred kraj razvio akutnu paranoidnu psihozu, optužujući ljude oko sebe da pokušavaju da ga otruju. Danas se Tripova noćna psihoza uzima sa rezervom jer je poslednjih 66 časova uzimao veliku količinu stimulansa poput ritalina.
Kao što je Tripova psihoza uzrokovana amfetaminima, tako i lik iz „Mašiniste“ ne doživljava potpuni slom zbog nespavanja. Kako ćemo do kraja filma saznati, okidač za insomniju zapravo je nesreća u kojoj je tada naspavani Trevor autom naleteo i usmrtio dečaka, a zatim u strahu pobegao ne osvrnuvši se. Pokušaj izbegavanja traume, nepodnošljive krivice i bola, dovode Trevora do potpunog disociranja od realnosti, i on eksternalizuje neželjene delove sebe i svoje prošlosti kroz halucinacije i paranoje. Sa onim što je učinio suočava se kroz alter ego, Ivana. Interesantno je da je scenarista filma izjavio da je „Mašinistu“ inspirisao roman „Dvojnik“, gde Dostojevski maestralno opisuje psihološku borbu glavnog junaka koji se susreće sa svojim (imaginarnim) dvojnikom.
Prostitutka Stivi na samom početku filma kaže Trevoru „Da si mršaviji, ne bi ni postojao“, a kasnije Trevor iste ove reči halucinira i u nekoliko navrata pominje da neko želi da on „više ne postoji“. Rečenica zapravo oslikava neverovatnu krivicu i nesvesno samokažnjavanje za izazvanu smrt deteta, što je dodatno evidentno kada namerno istrčava ispred automobila kako bi doživeo nesreću.
Trevorova mršavost, zbog koje više liči na kostur nego na čoveka, šokantna je za gledanje posebno imajući u vidu da je glumac Kristijan Bejl (Christian Bale) za ovu ulogu zaista smršao oko 30 kg (njegova dijeta se sastojala od tunjevine i jedne jabuke dnevno!!). Interesantno je ipak da se deprivacija sna kod ljudi u realnosti češće povezuje sa dobijanjem na telesnoj težini nego mršavošću. Verovatno se scenarista odlučio za drugu opciju iz simboličnih razloga. Pretpostavka je svakako da bismo duže preživeli bez hrane nego bez sna – koliko dugo, ne znamo. Primera radi, životinje posle tri nedelje nespavanja – uginu. Zato je i rečenica iz filma „niko nikada nije umro od insomnije“, potpuno netačna.
Kada Trevor prihvati odgovornost za zločin koji je počinio, kada se suoči sa svojom krivicom i zatraži da bude kažnjen, tek tada može da predahne i zaspi. Tegobe će mu na taj način makar delimično biti umanjene – ili bar one izazvane nespavanjem, jer naučna istraživanja potvrđuju da je bez obzira na trajanje insomnije, čoveku dovoljno da se naspava, pa da „noćna psihoza“ potpuno nestane.
Izvor: Sanja Dutina Dragović / Psihobrlog.com
