Svi smo mi na neki način glumci jer, tokom života, u interakciji sa drugim ljudima isprobavamo različite uloge i maske. Isto tako, glumu u svakodnevnom jeziku pomalo uzimamo zdravo za gotovo- obično tom rečju označavamo neku prevaru ili obmanu („Ma ona samo glumi da te voli..“). Međutim, profesionalna gluma nema za cilj da prevari gledaoca; glumci se pretvaraju da su drugi ljudi kako bi zabavili publiku ili preneli neku poruku. Takođe, uloge koje igramo u realnom životu, bar na neki način su povezane sa našim željama, ličnošću i emocijama, što nije slučaj sa profesionalnim glumcima (u jednom trenutku igraju nevinu žrtvu, već u sledećem su hladnokrvne ubice).
Zapitate li se ikada šta je to što čini dobrog glumca i ko je dobar glumac (na stranu fizički izgled koji ponekad utiče na izbor „omiljenog“)? Po mom mišljenju, na primer, Marlon Brando je dobar glumac. Leonardo di Kaprio, takođe. Kad malo bolje razmislite, videćete da je dobra i uspešna gluma u stvari jako redak talenat. Kako, dakle, Leo di Kaprio uspeva da dočara sve te uloge toliko realistično? Koje kognitivne i afektivne veštine su potrebne, bile one urođene ili stečene? Jako malo znamo o psihološkim osnovama glume, ali pokušaćemo da izložimo one najznačajnije.
Prvo, koji su najraniji znaci glumačkog talenta u detinjstvu? Odgovor na ovo pitanje bi nam pomogao i da sagledamo da li ih je upravo to privuklo glumi, ili su veštine stekli učenjem. Goldstein i Winner su svojim istraživanjem pokazali da su profesionalni glumci u odnosu na advokate i kontrolnu grupu, kao deca bili više povezani sa svetom mašte, knjigama i filmovima koji su za temu imali fikciju, a bili su skloni i stvaranju sopstvenog fiktivnog sveta. Od malena su voleli reči i knjige, i uglavnom su bili usamljeni, povučeni, čak i stidljivi.
Kako bi se adekvatno odigrala uloga na sceni ili filmu, potrebno je dobro razumeti mentalni i emocionalni život lika. Glumac mora da poseduje sposobnosti kojima može da razume i interpretira iskustvo drugih, čak i ono koje ne odgovara njegovoj ličnosti ili sopstvenom iskustvu, kako bi verodostojno predstavio život lika kog tumači. Uta Hagen je svoje studente (između ostalog i Marlon Branda), učila da se zapitaju sledeće: „Šta taj lik želi? Šta bi vas motivisalo da se ponašate kao taj lik?“ Samim tim što glumac ulazi u lik- razmišlja o ličnosti i namerama, razmišlja i o značenju koje se krije iza reči u, recimo, scenariju, pa lakše i bolje pamti tekst (psiholozi tvrde da je ovo ujedno i tehnika koju svi ljudi mogu da koriste kako bi poboljšali pamćenje).
Uz dobro pamćenje teksta, fizičko ponašanje i imaginaciju, psiholozi su otkrili tri osnovne socio-kognitivne komponente glume. Prva je sposobnost da se razumeju suptilni mentalni kvaliteti lika (namere, želje, motivacija, emocije i sl), što se u psihologiji zove teorija uma. Jednostavno rečeno, teorija uma je sposobnost razumevanja šta druga osoba misli, oseća i želi. Negde do pete godine života, sva deca razvijaju ovu sposobnosti, ali naravno, ona nastavlja da se razvija i do odraslog doba. Ne zavisi samo od iskustva, već i od učenja- zato pored glumaca, dobru teoriju uma imaju i psiholozi, a i svi ljubitelji fikcije i fantastike.
Druga komponenta je empatija– emocionalni odgovor na tuđu emocionalnu reakciju, sposobnost da osećamo tuđe emocije. U zavisnosti od pristupa i škole glume, empatija (pa i druga dva aspekta) se više ili manje akcentuju. Da ne bi došlo do zabune, postoji jasna razlika empatije i teorije uma. Teorija uma je prosto hladno kognitivno razumevanje onoga što drugi misli i oseća, a empatija podrazumeva da nas dotaknu i da osećamo tuđe emocije- na primer, iskreno delimo radost sa prijateljem koji se verio ili koji je dobio posao. Pokazalo se da glumci imaju viši koeficijent empatije u odnosu na ostalu populaciju, a smatra se i da škola glume pomaže deci da razumeju moralne vrednosti, da bolje razumeju i dublje prožive sopstvene emocije- usled čega se i empatija povećava.
Na kraju, treća komponenta uspešne glume je sposobnost kontrolisanja sopstvenih emocija, tzv emocionalna regulacija. Glumac mora da ima moć nad svojim emocijama, da ih budu svestan ali i da stvara, koristi i kontroliše emocije nezavisno od toga kako su aktivirane. Na sceni, lične emocije moraju biti zamenjene emocijama lika kog glume (bar kad je u pitanju metodska gluma). Lee Strasberg, jedan od učenika Stanislavskog, verovao je da glumci treba da imaju 10 do 12 afektivnih sećanja, koje mogu prizvati u bilo koje vreme za potrebe uloge- dakle glumci se prisećaju i koriste emocije koje su nekom prilikom osećali, kako bi realistično prikazali unutrašnji život lika. Ni ova sposobnost nije svojstvena samo glumcima, jer često u svakodnevnom životu moramo da kontrolišemo svoje emocije i zamenimo ih odgovarajućim (recimo, na poslu držimo osmeh na licu iako smo ljuti).
Postoje određeni psihološki poremećaji kojima upravo ove tri veštine nedostaju, kao što je autizam. U tom smislu, proučavanje veština i sposobnosti glumaca, psiholozima bi zauzvrat pomoglo i da utiču i razviju socio-kognitivne veštine drugih ljudi.
Izvor: PsihoBrlog
Autor: Sanja Dutina
