Marija Tica Kovačević je mlada umjetnica grafita iz Valjeva, koja trenutno živi i radi u Bijeljini. Rođena je 1987. godine u Kninu, a završila je Fakultet za dizajn u Beogradu.
Tehnika kojom se Marija izražava je Stencil art, dio Post-Graffiti pokreta, odnosno Street art-a, koji svoju istoriju počinje u Parizu 1960-ih godina, za vrijeme studentskih protesta.
U okviru Stencil-a sa sprejevima kombinuje markere, vodene boje, a ponekad čak i vez na platnu, stvarajući tako slike i murale.
Imala je više od 10 izložbi u BiH i Srbiji, a jedna od njih je i Behance izložba u Bijeljini, na kojoj je prema glasovima publike odnijela pobjedu te osvojila Behance Coin 2017. godine.
Za sebe kaže da je jedina žena u BiH za koju je poznato da živi od Graffiti umjetnosti, a mi smo joj postavili nekoliko pitanja o njenom radu, poziciji Street art-a u BiH društvu, te planovima za budućnost.
BOSONOGA: Šta je Stencil art i kako si počela da se baviš time?
MARIJA: Stencil art je grana grafita koja je karakteristična po tome što se radi pomoću šablona i sprejeva (može i sa valjkom). Što se koristi više šablona (boja), jedan preko drugog, dobija se iluzija dubine. Stencil art-om sam počela da se bavim 2009. godine, pre tačno 10 godina. Do tada sam radila raznim tehnikama, ali nikad sa sprejevima. Završila sam Fakultet za dizajn u Beogradu, na kojem sam imala mnogo umetničkih predmeta. Slikajući i crtajući, uvek su se kroz moje radove provlačili portreti, tako da kada sam otkrila da pomoću šablona mogu da uradim portret, morala sam da se okušam i u toj tehnici.
BOSONOGA: Kakav odnos društvo u BiH ima prema Graffiti umjetnosti? U kojoj mjeri se odnos BiH društva razlikuje od odnosa drugih evropskih zemalja prema ovoj umjetnosti?
MARIJA: Ja sam došla iz Srbije, gde je najpoznatija beogradska Street art scena koja je prebogata, što mu daje jednu posebnu umetničku notu i dušu. U Bijeljini, gde trenutno živim, je druga priča. Dugo mi je trebalo da se predstavim i plasiram ovo čime se bavim. Da ne radim slike i nemam izložbe, ne znam kako bi ljudi čuli za mene i videli moje radove, jer je ovde Gaffiti umetnost strogo zabranjena i nema legalnih zidova koje bih mogla oslikati. U drugim zemljama Graffiti umetnici mogu da žive od svog rada, cenjeni su, dobijaju sponzorstva od kompanija koje prozivode sprejeve, tako da su samim tim u boljem položaju nego mi, isto tako dobijaju dosta legalnih zidova da pokažu svoj talenat, ulepšavaju grad i prave od njega turističko mesto i mnogo lepši ambijent.
BOSONOGA: S obzirom na to da je “ulična umjetnost” ničija i svačija, kako se od nje živi?
MARIJA: Street Art je nešto što se poklanja gradu i njegovim gradjanima. To je interakcija koja nema cenu.
BOSONOGA: U redu, to niko ne spori. Ali koliko radiš „za dušu“, a koliko za preživljavanje?
MARIJA: Ako ne bih radila za dušu, ne bih se ovim ni bavila. Umetnost ne bi trebalo da ima kompromis. Ja zaradjujem od svojih i naručenih slika, radim reklame za razne lokale, ali obavezno sve to mora da ima neki moj pečat.
BOSONOGA: Koje su najčešće teme i motivi tvojih radova? Šta te inspiriše?
MARIJA: Volim da radim slike koje pričaju priču, koje imaju neku poruku, emociju koju najbolje mogu da prenesem preko lika žene, tako da mogu reći da su mi inspiracija žene, ali sam sve to ustvari duboko ja u raznim segmentima života.
BOSONOGA: Danas se murali i grafiti često poistovjećuju. Koja je razlika?
MARIJA: Grafiti se vezuju uglavnom za ilegalnu umetnost radjenu sa sprejevima, upečatljiviji su jer sa sobom nose dozu bunta. Murali su slike radjene na zidovima čija bi suština trebalo da bude očigledna i pristupačna. Vremenom, ove dve umetnosti su počele da se mešaju, zato ih je nekad teško razlikovati.
BOSONOGA: Grafiti su danas neizostavan segment urbane kulture, no često se o njima govori kao o činu vandalizma. Gdje je u ovom slučaju granica između umjetnosti i vandalizma?
MARIJA: Street art i grafiti koji imaju neku dublju poruku, umetničku pretenziju, ne mogu biti vandalizam, za razliku od raznih parola navijačkih klubova i političkih stranaka. Kada grad nema grafite, imam osećaj kao da niko nema baš ništa da kaže. Ili ne sme?
BOSONOGA: Kako se, kao jedan Graffiti umjetnik, nosiš sa time kada se tvoj rad prefarba/uništi?
MARIJA: Kada se neki grafit prefarba drugim, boljim grafitom – nemam ništa protiv toga. To znači da grad živi, napreduje, da se grafiti scena širi, a da se uništi – bolelo bi me, jer je ulica odraz društva.
BOSONOGA: Svojim radovima si ukrašavala zidove širom svijeta. Takođe, imala si više uspješnih izložbi. Koliko ti znače takva priznanja i koji su ti dalji planovi?
MARIJA: Imala sam više od deset izložbi u zemlji i regionu, jedna od njih je bila Behance izložba 2017. godine u Bijeljini, gde sam odnela pobedu publike i dobila Behance Coin. Moje slike su svuda po svetu (Nemačka, Austrija, Švajcarska, Engleska, Amerika… čak i Paragvaj), ali najveći moj uspeh je što se sve više ljudi opredeljuje za grafit kao reklamu umesto onih standarnih svetlećih. Mislim da sam uspela da približim ljudima Graffiti umetnost u najboljem svetlu, što me čini jako ponosnom. Ove godine pripremam samostalnu izložbu u Galeriji u Bijeljini, koja će biti prva samostalna izložba Stencil art-a u BIH. U pregovorima sam za nekoliko grafita i murala. Plan mi je da grafite predstavim kao umetnost, ne kao vandalizam. Moje radove ljudi mogu pratiti preko Facebook stranice: MoveRama i Instagram profila: MoveRama_art.
Naslovna fotografija: MoveRama
