“Dobri umetnici kopiraju, veliki kradu.“
Veliki Pikaso se nije stideo da prizna da voli da ukrade ideju od drugih eminentnih umetnika.
Prigodno, baš ovom njegovom izjavom, otvorena je pre nekoliko godina izložba „Pikaso gleda u Degaa“. Čuveni genije je očigledno smatrao da od Edgara Degaa ima šta da se ukrade, recimo, sasvim nova perspektiva slikanja stola. Spekuliše se da je on pod uticajem Degaove slike “Apsint” od predstavljanja ivica stola (kao na posteru za Els Quatre Gats) prešao na prikazivanje kompletne površine stola (Portrait of Sebastian Juner Vidal, Couple au café). Promenom perspektive, veruje se, postavljeni su temelji kubizma.
Istorija umetnosti dokazuje da je pozajmljivanje od drugih umetnika sasvim uobičajena pojava. Naravno, ne mislimo na plagijate, već na mnogobrojne primere gde novi stilovi, ideje i dela nastaju nadograđivanje postojećih elemenata. Recimo, japanske ukiyo-e slike navodno su uticale na impresioniste Manea, Monea i Van Goga. Karl Veik, profesor organizacionog ponašanja i psihologije, baš tako definiše kreativnost: kao „stavljanje starih stvari u nove kombinacije ili novih stvari u stare kombinacije“.
Međutim, da je zaista sve tako jednostavno, ova tema ne bi bila i dalje predmet istraživanja. Ponekad se dešava i to da ugledanje na tuđe ideje dovodi do suprotne pojave tačnije „efekta konformiranja“ ili „fiksacije na dizajn“, kako to strani autori nazivaju. Prosto rečeno, tuđe ideje koče kreativnost. Najbolji primer je eksperiment u kojem su osnovci dobili zadatak da nacrtaju svoje originalno viđenje vanzemaljaca. Grupa osnovaca kojoj je prethodno pokazan crtež vanzemaljca, nikako nije mogla da se odlepi od datih tragova, i crteži su se svodili na kopiju već viđenog materijala ili bar njegovih najupečatljivijih delova. Ispada da izloženost tuđim idejama i pristupima čini da se na njih fiksiramo, zbog čega svesno ili nesvesno nismo u stanju da se odvojimo i ostvarimo radikalno drugačiji pristup.
Kakav je u tom slučaju zaista odnos kopiranja, pozajmljivanja ideja i kreativnosti? Da li ugledanje na tuđe stvaralaštvo na koncu podstiče ili koči kreativnost? Studija objavljena 2016. godine u žurnalu Cognitive Science rasvetljava ovo pitanje i ne ostavlja nas u totalnom mraku. Naime, kopiranje tuđih ideja može da podstakne ličnu kreativnost, ali samo onda kada primeri ruše naše postojeće mentalne okvire i predstave.
Takeši Okada i Kentaro Išibaši sa Univerziteta u Tokiju testirali su stepen u kojem posmatranje ili kopiranje tuđih ideja utiče na kreativni ishod u umetnosti, a sve sa ciljem da istraže kognitivne procese u osnovi stvaralačke inspiracije.
Eksperiment je trajao tri dana, a ispitanici tj studenti podeljeni su u tri grupe. Prvog dana, studenti su se zagrevali crtajući poznate objekte iz prirode poput narandže ili ananasa. Drugog dana, studenti u grupi precrtavanja i reprodukcije dobili su zadatak da prekopiraju dva apstraktna crteža sa sledećim uputstvom:
„Umetnik je nacrtao ove predmete kao motiv. Evo crteža. Molim da precrtate crtež na ovaj papir razmišljajući o tome na koje karakteristike predmeta je umetnik obraćao pažnju i šta je hteo da izrazi svojim crtežom.“
Treća tačnije kontrolna grupa i dalje je crtala samo prema svom ličnom nahođenju.
U sledećem koraku, kontrolna grupa i grupa precrtavanja crtala je originalne crteže i predstave objekata, dok je grupa reprodukcije dobila iste motive sa zadatkom da crta po stilu umetnika kojeg su prethodno kopirali. Sve crteže na kraju su ocenjivali nezavisni umetnici.
Ukratko, tri grupe ispitanika su prošle kroz različite uslove: jedni su kopirali tuđi crtež, a zatim stvarali original; drugi su isključivo stvarali original, dok su treći kopirali stil drugog umetnika, a zatim reprodukovali taj isti stil.
Rezultati su pokazali da precrtavanje nepoznatih apstraktnih crteža utiče na stvaranje novih kreativnih crteža koji se kvalitativno razlikuju od samih primera/modela. Pretpostavka je da se ugledanjem na drugi stil otvorila nova perspektiva i nov način razmišljanja o crtežu, a lične kognitivne granice su popustile. Imitacija je dovela do toga da crteži postanu kreativniji i da crtači opuste ruku i razviju svoj jedinstveni stil.
Okadin i Išibašin drugi eksperiment pokazao je da izloženost nepoznatom umetničkom stilu podstiče kreativnost, dok poznati umetnički stil ne dovodi do takvog efekta. Poruka mladim umetnicima – Van Gogovu sliku Zvezdana noć ste već toliko puta videli, da ne vredi da u njoj tražite inspiraciju.
Najzad, treći eksperiment je pokazao da kopiranje tuđeg umetničkog dela ili njegovo detaljno proučavanje, podstiče kreativnost u crtanju, dok to nije slučaj sa pukim razmišljanjem o alternativnom stilu crteža. Ovo je u skladu sa nalazima da vešti umetnici do rešenja dolaze kroz veliki broj pokušaja, pogrešaka i promene planova za razliku od amatera koji čekaju da ih nevidljiva muza sama od sebe ozari i nagradi novom idejom.
Pikaso je bio u pravu kada je kopiranje stavio u kontekst dobrog slikara. Kada umetnici kopiraju dela, pristup i stil drugih umetnika, analizirajući njihove metode i način rada, prevazilaze sami sebe i pomeraju granice svojih mogućnosti. Popularno rečeno – počinju da razmišljaju van kutije. Drugačiji pristup dovodi do preispitivanja postojećih stavova, a talenat, dar ili vežba, od toga stvaraju nešto novo, originalno i upečatljivo. Podrazumeva se da se isto dešava i u nauci a ne samo u umetnosti.
Genije slikarstva svesno je priznavao da su umetničke ideje proizvod svih onih značajnih utisaka koje smo upili tokom života. Međutim, česte su situacije i kada verujemo da smo došli do originalne ideje a da nismo svesni da smo je zapravo pozajmili ili ukrali od drugog autora. Taj fenomen naziva se kriptomnezija, i povezuje se sa slučajnim plagiranjem, kada svesno i iskreno smatramo da su predstave, misli ili reči isključivo naše, iako to nisu. Era interneta bar je toliko puta dokazala da nismo ni prvi ni jedini koji smo se „baš toga setili“.
Piše: Sanja Dutina
Izvor: PsihoBrlog
