Deneris Targerijan od početka serije „Igra prestola“ pobuđuje simpatije značajnog broja gledalaca, upravo zbog svoje izuzetnosti, sposobnosti, surovosti, ali i pravednosti, osetljivosti, borbi za svoja prava i dobrobit društva i potlačenih. Slom njene ličnosti problematizuje pitanje odnosa prema moći. U relaciji volje za moć i želje za poboljšanjem društva, prevagu je odnela volja za moć. Međutim, ako volja za moć potire brigu o društvu i stanovništvu, kako se istorijat borbe za poboljšanje društva ove junakinje pravda? Odnosno, kako je moguće da Deneris u poslednjoj epizodi smatra da obični ljudi nemaju prava da biraju, dok, oslabađajući grad Junkaj, hrabri i bodri oslobođene robove da je pravo slobode izbora nešto što im pripada. Da li su njene revolucionarne i slobodarske ideje bile čista demagogija? Ako ono što smo mislili da vidimo u proteklih osam sezona prosto nije tačno, ako je u pitanju obmana ili samoobmana glavne junakinje, da li je onda “tačno” ono što nam je prikazano u poslednjoj epizodi? Možemo li se zapitati na kraju, ko je ustvari novi kralj, Bren Slomljeni (Bran the Broken)?
Brenov novi nadimak upućuje da je za dobrog vladara značajan momenat slamanja samog sebe. Sve što je Bren proživeo u seriji zaista upućuje na ništenje sebe samog zarad viših ciljeva i potpuno podređivanje onome što se vidi kao zadatak i uloga koju mu je sudbina dodelila. Ipak, drugi likovi „Igre prestola“ jednako su se kroz seriju lomili, iskušavali i prevladavali. Džejmi Lanister gubi ruku i odlazi da se bori na strani živih, konačno savladavajući najveću strast koju oseća, a to je ljubav prema svojoj sestri. Tirion se suočava sa ocem i odbacuje sve prethodne strasti, kako bi služio Deneris jer je u njoj prepoznao potencijalni spas za Vesteros. Sansa proživljava poniženja i brutalna mučenja od strane svojih muževa. Likovi u „Igri prestola“ veličanstveni su upravo zbog toga što su postavljeni pred različita iskušenja, a u nameri da prežive, oni se neprestano moraju propitivati i samoponištavati.
Drugi značajan momenat u izboru Brena, jeste upravo njegova ravnodušnost prema poziciji moći i odsustvo želje za prestolom. Čini se da pisci Beniof i Vajs žele ukazati na ovaj stav prema poziciji moći kao ključan u izboru budućih vladara. Junaci koji dolaze do pozicija moći tu moć po pravilu ne žele (i to nedvosmisleno verbalizuju). Gotovo svi likovi koji su u šestoj epizodi osmog serijala postali deo vladajuće strukture jesu likovi koji tu moć nikada nisu želeli, počev od Tiriona koji ne želi da opet bude savetnik kralja, do Brena koji takođe ne želi da bude kralj. (Iako će u istoj epizodi imati kontradiktornu izjavu da je sva iskušenja prošao upravo kako bi postao vladar. Čini se da je ovo ipak omaška, odnosno pokušaj da se još jednom pocrta Brenovo verovanje u sudbinu i sudbinsku predoređenost, zbog čega su sva iskušenja i muke iz prošlosti smislene i svrhovite. Takođe, ovim se izbegava i direktan odgovor na Tirionovo pitanje da li pristaje da bude kralj.) Da li je Sansa sačuvala samu sebe od razornih posledica koje prouzrokuje vladarska pozicija zato što je u pretendovanju na presto uvek ustupala mesto bratu Džonu, kao i Arija? Džon je još jedan lik u nizu koji ima isti manir odbija pozicije kralja, iako ga je sam narod na Severu izabrao i iako Varis i Tirion smatraju da bi bio pogodan vladar. Da li su ovi likovi zaštićeni od tragične sudbine, razorne ambicije i samodestruktivnih implusa zato što svesno ne streme poziciji vladara, već su se prosto tu zadesili?
Sledeći preduslov koji kondiduje Brena na poziciju kralja jeste posedovanje dobre priče.
„Na svetu ne postoji ništa moćnije od dobre priče. Ništa je ne može zaustaviti. Ni jedan neprijatelj je ne može poraziti.“, reći će Tirion u svom izlaganju.
Međutim, šta podrazumeva imati dobru priču? Ovaj momenat u završnici serije smatram diskutabilnim i problematičnim uvodom u ono što je u seriji predstavljeno kao nove vreme. Nije li upravo dobra priča – intriganta, zanimljiva, hrabra, nesvakidašnja, uzvišena, priča sa elementima religijske predodređenosti i mitske nesalomivosti- način eksploatisanja ljudske pažnje i nade, kao i postizanja neophodne popularnosti vladara kako bi uopšte mogao da zavlada i „objedini“ ljude, kako kaže Tirion?
Rolan Bart u svom čuvenom eseju „Mit danas“ poima mit kao tendenciozno manipulisanje smislom, odnosno kao pretvaranje smisla u formu, kako on to označava, i analizira postojanje mita u časopisima. Vikrot Peljevin u svojim romanima, recimo u romanu „Generation P“, govori o značaju manipulisanja dobrim pričama i mitovima u poslovima kao što je posao kopirajtera, koji trebaju da dobrom reklamom priviku kupce, a to čine upravo inkorporiranjem mitske priče u reklamu. Naša današnjica obiluje upotrebom i zloupotrebom dobrih priča radi postizanja najrazličitijih stvari, a najčešće radi „objedinjavanja“, odnosno okupljanja ljudi oko neke ideje.
Dobra priča bila je potrebna i ranije junacima „Igre prestola“, i mnogi junaci je imaju. Međutim, ta dobra priča ostajala je posle njih, kao eho njihovog delovanja, kao rezultat minulih uspeha i padova, podviga ili zločina, ona je rezultat više faktora i formira se u toku celog života. Ako odlučimo da je dobra priča preduslov za vladara, ako je transponujemo iz posledice vladanja u uzrok, možemo očekivati da će sledeći ambiciozni vladari biti fokusirani na kreiranje originalne i upečatljive priče upravo kao forme, a ne na neke druge ideje ili kvalitete koje se tiču vladanja, budući da su one očigledno nepotrebne i neostvarive.
Poslednji činilac u izboru Brena jeste njegovo znanje, odnosno sveznanje. Međutim, da li mudrost zaista dovoljan pokazatelj da će neko biti dobar vladar?
Prva stvar koju je Bren učinio kada je došao na vlast jeste da je sklopio kompromis sa Neokaljanima. To je kompromis kojim niko nije zadovoljan, kako kaže Tirion, ali je neophodan i odluka je doneta da se Džon kazni i pošalje na Noćnu stražu (Nights watch). Kompromis se uspostavlja i sa starim sistemom vladanja.
Zupčanici koji pokreću točak moći, koje je Deneris želela da razbije, a za koje Tirion kaže da su zaustavljeni dolaskom novog vladara Brena, deluje kao da se ipak okreću u istom smerom, sa novim ljudima na starim pozicijama. Nakon pada Deneris, koja je razorila Kraljevu luku, pobila stanovništvo i prekrila čitav grad pepelom (na simboličan način ona asocira na Kralja noći koji sa sobom donosi sneg i smrt), odnosno nakon što ju je Dzon ubio, Kraljeva luka će se neobično brzo oporaviti. Izabran je novi vladar, savet je opet osnovan, istoriju pišu pobednici, trgovina se obnavlja, a savet oko kojeg se okupljaju lordovi vodi nove/stare polemike oko preraspodele novca.
Da li se zapravo išta menja? Oslobodilačke ideje su se pokazale kao naličje tiranije, predlog demokratije je grubo ismejan. Deluje kao da su se Starkova deca okrenula širenju granica poznatog sveta, nemajući kako da odgovore na neuspele velike ideje nekadašnjih palih kraljeva i kraljica. Džonovo filozofsko problematizovanje pojma dobrote i dobrog i percipiranje dobrog kao individualnog shvatanja u poslednjoj epizodi ukazuje na tendeciju ograđivanja od promišlja tog pitanje. Džon smatra da je nedostojan da odgovara i promišlja takva pitanja- topos skromnosti još jednom dolazi do izražaja kao najveća vrlina.
U nemogućnosti da svet učine boljim mestom za život, Starkovi će širiti granice poznatog sveta i neminovono nas asocirati na kolonizatorska osvajanja (Arija odlazi da istražuje granice nepoznatog zapada, Džon odlazi preko Zida, ka severu). Život se širi horizontalno, kvantitativno, u vidu Starkovih otiskivanja u svet, a ono što bismo mogli označiti kao vertikalu tendenciju, odnosno revolucionarne, idealističke i slobodarske ideje o poboljšanju uređenosti društva, odbacuju se kao nemoguće.
Svet „Igre prestola“ oprostio je Deneris njenu izvanrednost i izuzetnost, nakon što ju je ubio. Ostali su kompromisi, dobra priča, slomljenost i sveznanje novog vladara. Obećavajuće.
Piše: Dragana Labanac
Naslovna fotografija: HBO
