Kupila sam knjigu “Sve je ovde divno” Mire Li da je čitam na odmoru, znajući da govori o psihotičnom slomu jedne od glavnih junakinja i reakciji porodice na njen slom. Pomislila sam kako ne postoji odmor od teških životnih priča, bilo stvarnih bilo fiktivnih; pomislila sam kako možda i ne treba da ga bude, ili da nije ni moguć.
“Sve je ovde divno” priča je o Lusiji i Mirandi – Dži, dvema sestrama koje odrastaju u Americi nakon što je njihova majka emigrirala iz Kine i uspela da sagradi čitav jedan novi svet za njih: kuću sa dvorištem i ljuljaškom, američko državljanstvo, novac za koledž. Miranda – Dži je racionalnija i uspeva da iskoristi pružene šanse: udaje se za valjanog čoveka, seli u Švajcarsku, imućna je, uspešna u poslu. Lusija, s druge strane, šeta od jednog do drugog nervnog sloma, njen profesionalni uspeh u neskladu je sa njenim akademskim postignućima, često odbija da uzme terapiju i izlaže se riziku da njeno jedino dete oduzme socijalna služba.
Vezanost dve sestre, od kojih je jedna racionalna i praktična a druga lomljiva, neizbežno upućuje na istraživanje koje je pokazalo da siblinzi u nedostatku roditelja preuzimaju brigu o psihotičnom pacijentu te da su sestre, pre nego braća, spremne da ovu brigu preuzmu (a o čemu smo već pisale ovde ). Lusijina i Mirandina majka umire od raka pluća, dok je otac umro još pre Lusijinog rođenja, te Miranda preuzima stvarnu i emocionalnu brigu o sestri. Izgleda da književnost u ovoj oblasti prilično dobro oponaša život.
Međutim, “Sve je ovde divno” pruža i opsežniji uvid u to kako se ”zdravi” sibling oseća u situaciji u kojoj brine, te da briga može biti pokazana i kada se živi na odvojenim kontinentima. Istraživanja su pokazala da se i kod srodnika psihotičnih pacijenata javljaju depresivni simptomi, krivica i ređe stid. Miranda kao starija sestra oseća odgovornost za Lusijin život, i krivicu kada sa njom nešto nije u redu, iako joj svi govore da je to njen život, sa sudskim nalogom ili bez njega… mora da preuzme odgovornost za svoj život. Miranda nije spremna da se pomiri sa ovim stavom.
S druge strane, dirljiv je i prikaz ”iznutra” kako se Lusija bori sa psihozom. Bez obzira na to što je doktorka upozorava na to da treba da motri na prodromalne simptome, one koji nagoveštavaju psihozu pre konačnog sloma, u Lusijinoj verziji skliznuće u mentalnu bolest se dešava jako brzo. U jednom trenutku sve je logično, zadovoljna je svojim životom, a onda, uz diskretni prelaz – izgubila sam posao u Konektikatu, ali govorila sam sebi da je ionako bio restriktivan – u sledećem je odvode kola hitne pomoći:
„…našla me je ozbiljna policijska pozornica, kako pevam iz sveg glasa, s rukama preko ušiju… kasnije će mi biti rečeno da imam dvadeset posto šansi da zadržim posao sa punim radnim vremenom, dvadeset pet posto šansi da živim samostalno, četrdeset posto šansi da pokušam da izvršim samoubistvo, deset posto šansi da u tome uspem.“
Kvalitativna razlika između Lusijinog razmišljanja i dobronamernih rođaka kao i stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja naprosto je porazna.
Glasovi, možda su bili glasovi. Guje, tako mi je jednom kazala, razmišlja Miranda dok pokušava da razume Lusiju. Zbilja, i Lusija u pokušajima da razume samu sebe naziva mentalnu bolest gujama, i svesna je da će joj naškoditi. Nažalost, ova metafora ostaje neiskorišćena i od strane nje i od strane porodice, nekako im ”promiče” kao značajan način da se problem eksternalizuje.
Uopšte, osim farmakoterapije, ne dobija se podatak da je bilo koji vid psihoterapije predviđen u Lusijinom lečenju. Dešava se, doduše, da kratko proćaska sa psihijatrom prilikom preuzimanja lekova, ali bez konkretnih intervencija.
