Nakon godina nezajažljive eksploatacije najuspješnijih američkih stripova u nedostatku raznovrsnije inspiracije, Holivud je došao do raskrsnice – ili se okrenuti kvalitetnim evropskim grafičkim novelama ili zagrabiti i među manje dobra domaća izdanja. I naravno da je odabran ovaj drugi pravac.
Tako je na Netflix stigao „The Old Guard“, adaptacija naslova koji su stvorili iskusni pisac Greg Raka (Greg Rucka) i vrsni crtač Leandro Fernandez. Raka je sam preuzeo posao prilagođavanja scenarija, dok je režiju prepustio Đini Prins-Bajtvud (Gina Prince-Bythewood). I mnogo su nas usrećili.
„The Old Guard“ je, u principu, mogao biti dobra ljetna zabava. Startna ideja o šačici besmrtnih ratnika koji se kroz vijekove anonimno bore na pravoj strani istorije, ali im to u savremeno doba postaje sve teže izvodivo, otvarala je dovoljno prostora za interesantnu i aktuelnu ekranizaciju. Posebno ako se uzme u obzir da je Raka unaprijed pripremio teren za holivudski poželjnu postavku, postavljajući jednu hrabru ratnicu za predvodnicu čete i u nju uključujući likove Nikola i Jusufa, hrišćanina i muslimana koji se upoznaju tako što jedan drugog iznova ubijaju tokom Prvog krstaškog rata, da bi se iz tog neprijateljstva neznanih vojnika izrodila milenijum duga ljubav dvojice muškaraca.
Problem je, međutim, nastao u tome što se Prins-Bajtvud nije zaustavila na fino doziranoj političkoj korektnosti štiva, već je dosipala dodatne količine u svakoj prilici, nerijetko ubacujući tradicionalne začine u vidu patriotske propagande. Tako, recimo, njena Endi nije ujedno i svojevrsna seksualna predatorka, jer sada nije popularno imati takve likove, dok su njeni CIA agenti tek naivni momci koji žele mir u svijetu, a ženske jedinice američkih marinaca ga u Avganistanu već sprovode upozoravajući jedna drugu da se ponašaju lijepo tokom racije. „Celuloidne trake vole takve junake“, rekao je Kekin davno, ali Holivud još nije skapirao da ovakvim isforsiranim pamfletizovanjima samo provocira kontraefekte.
No, čak i ako izuzmemo nedostatak političke samokritičnosti i višak političke korektnosti, „The Old Guard“ je i dalje loš film.
Uz rezervu da Kiki Lejn (KiKi Layne) ni u „Šapatu ulice“ („If Beale Street Could Talk“) nije uvjerila da je za ovaj nivo filmske igre i žal što njena uloga nije otišla Zendeji (Zendaya) ili Saši Lejn (Sasha Lane), ostatak glumačke postave je zaista impresivan. Međutim, niko sem donekle Matijasa Šunerca (Matthias Schoenaerts) nije uspio ponuditi nešto više od prosjeka i šablona. Nažalost, isto važi i za Šarliz Teron (Charlize Theron), koja je daleko više plijenila pažnju i znatno uvjerljivije mlatila siledžije u „Atomskoj plavuši“ („Atomic Blonde“) ili „Pobješnjelom Maksu“ („Mad Max: Fury Road“).
Iako su neke borbe atraktivno iskoordinisane, „The Old Guard“ je izgubio mnogo na vizuelnom planu odlukom da drastično smanji broj povrataka u dugu pozadinsku istoriju svojih likova, a i tih nekoliko snimljenih svede u daleko uže okvire. Ono što su u stripu česti flešbekovi epskih grafičkih razmjera i znatne narativne vrijednosti u filmu je svedeno na monološka objašnjenja i kratke dijaloge. A ti dijalozi su najčešće ispunjeni bolno izlizanim frazama ili su sami po sebi patetični momenti poput onoga koji Niki (Nikolo) i Džo (Jusuf) doživljavaju u marici, okruženi specijalcima.
Jedan od lošijih izbora bio je i onaj muzički. Prateći trendove, režiserka se odlučila za moderan pop, R&B i elektropop, što je moglo biti dobro rješenje. Sjetimo se samo nesrećnog „Birds of Prey“, koji nije ni imao ništa sem vrhunskog saundtreka i glavne glumice. Ipak, „The Old Guard“ je fulao i ovu loptu, birajući pjesme koje jednostavno nemaju snagu za scene pod koje su podvlačene, time dovodeći do kontraefekta da jedva čekaš kraj neke sekvence samo da mučeni Frenk Oušn (Frank Ocean) umukne već jednom.
Najproblematičniji utisak ostavlja sami kraj ostvarenja. Ne zato što je posebno kritičan – štaviše, sasvim korektno finale za jedno djelo ovog tipa. Problem je u tome što je iz te završnice jasno vidljiva namjera da se snimi i nastavak.
A i to je učinjeno prilično banalano, sa čak dva usiljeno dramatična klifhengera, čisto da se ostane u duhu svih pretjerivanja viđenih u prethodna dva časa.
Naslovna fotografija: Netflix
