Život nas svakog dana postavlja pred različite izazove, a jedan od najvećih je onaj kada biramo svoj životni poziv. Mnogi se tada ne snađu i zalutaju u „vode u kojima i ne plivaju najbolje“.
Srećom, srpski glumac Jovo Maksić, porijeklom iz Bosanskog Grahova, a sa stalnom adresom u Beogradu, devedestih godina je napravio pravi korak kada je upisao glumu na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu.
Maksić je danas među najboljim glumcima naših prostora, rado viđeno lice u predstavama Beogradskog dramskog pozorišta čiji je stalni član, a sve češće ga gledamo i u televizijskim ostvarenjima. Upravo jedno takvo nam stiže na jesen – serija „Kosti“ u kojoj Jovo tumači glavnog lika Kostu Govorušu.
Zato seriju intervjua „Do Kosti sa …“, u kojima ćemo narednih nedjelja razgovarati sa glumcima i članovima ekipe ove domaće serije, otvaramo upravo razgovorom sa Jovom Maksićem.
BOSONOGA: Proteklih mjeseci gledali smo Vas u brojnim serijskim ostvarenjima, a na jesen se vraćate u novoj seriji „Kosti“. Nekoliko puta ste isticali kako Vam je zadovoljstvo što nakon „Mesa“, učestvujete u drugom dijelu ove banjalučke triologije. Šta je to što Vas je privuklo kod „Mesa“ i da li su „Kosti“ ispunile Vaša očekivanja?
MAKSIĆ: „Meso“ je ljubav na prvi pogled. Kolju inače smatram za jednog od najdarovitijih ljudi sa ovog područja, što mi je odmah bila preporuka za seriju. Od prve epizode sam shvatio da je to drugačija serija, brutalna u svojoj istinitosti, bez kompromisa i dodvoravanja širokom auditorijumu. Dijalozi fenomenalni, apsurdno istiniti i prirodni. Režija, kamera, montaža i glumci u neverovatnom skladu. Sve da poželite da budete deo nastavka trilogije. Eto, ja sam imao tu sreću i neizmerno sam zahvalan. Nije uopšte upitno da li su „Kosti“ ispunile moja očekivanja, već se iskreno nadam da sam ja dao najbolji deo sebe u toj sjajnoj seriji i opravdao dato poverenje.
BOSONOGA: Tumačite ulogu Koste, jednog od glavnih likova, koji je po životnoj sudbini veoma sličan Vama. Zato i pretpostavljam da bi ovu ulogu neko drugi teže odigrao. Da li je zbog te sličnosti Vama bilo lakše ili teže „ući u lik“?
MAKSIĆ: Ne znam kako bi neko drugi to odigrao, niti o tome razmišljam. Pre početka snimanja, sa rediteljem Hajdukovićem sam imao probe i razgovore, i to je jako bitno. Da se razumemo, ništa se tu epohalno nije desilo, ali ako ništa, bar smo utvrdili u kom pravcu ne treba da idemo. Sigurno su iskustvo i neki događaji iz života imali veliku ulogu u mom osećanju tog lika i srećom se to sve poklopilo sa Hajdukovom vizijom. Jako bitna stvar je što je reditelj imao potpuno poverenje u mene.
BOSONOGA: Kako se to Kosta Govoruša bori sa „Olujama“, onima iz prošlosti, ali i ovima danas?
MAKSIĆ: Pa kao i svaki običan, „mali“ čovek. Ljudi se razlikuju po nesreći, svaka nesreća je autentična. Bori se kako ume i zna, to su ljudi koji na svoja ramena primaju i tuđi teret, naviknuti da trpe dok leđa ne popuste. Kosta je mnogo bolji čovek od mene. Takvih ljudi je mnogo oko nas, oni su neprimetni, svoj bol ne pokazuju, to su tihi heroji koji nikad ne dobiju pravu satisfakciju, ali je nikad i ne traže i ne očekuju. Kroz ovaj lik i ovu seriju odajem poštu svim tim „malim“ ljudima, tihim herojima od čijih sudbina bežimo, kao da su zarazne.
BOSONOGA: Da se vratimo nekoliko godina, pa i decenija unazad. Jovo Maksić, glumac. Je li to ono što ste sanjali kao mali, da ćete se time baviti kad porastete? Ili su se životne kockice jednostavno tako posložile?
MAKSIĆ: Moram biti iskren, gluma nije bila moj dečački san. Čak ne mogu ni da se setim o čemu sam, kao profesiji, maštao. Tako da je to na kraju ispalo, kao što rekoste, „životne kockice se tako posložile“. Ispalo je da ja ne živim svoj san, nego sanjam svoj život.
BOSONOGA: A kada danas kažu glumac Jovo Maksić – šta kažete, kakva su prva osjećanja?
MAKSIĆ: Iskreno, nelagodno mi je kad se priča o meni, ne snalazim se baš najbolje ni sa pohvalama ni kritikama. Zapravo, zavisi mnogo i ko to kaže. Na kraju krajeva, to je posao kao i svaki drugi.
BOSONOGA: Vaš put od prvobitnih želja do današnje stvarnosti je bio trnovit u svakom smislu. Veoma rano ste počeli raditi u pozorištu i u najboljim godinama ste došli u Beogradsko dramsko pozorište?
MAKSIĆ: Sa ove distance mogu reći da mi je taj trnovit i turbulentan period života bio od koristi za glumu, jer su instinkt i iskustvo bitne stavke u ovoj profesiji. Još na Akademiji sam postao stipendista Vršačkog pozorišta „J. S. Popović“ i tamo ostvario svoje prve profesionalne uloge. Po završetku akademije, zaposlio sam se u Dečjem pozorištu „Duško Radović“ i tamo proveo 16 divnih godina. Jednostavno kako sam i životno i profesionalno sazrevao, došlo je do potrebe i želje da se više posvetim „ozbiljnijim“ dramskim ulogama. Neminovnost je da je sa godinama i sve manje uloga za vas u dečjem pozorištu. Mogu zahvaliti najviše profesoru i reditelju Egonu Savinu, koji me je preporučio tadašnjem upravniku Slobodanu Ćustiću, i posle premijere predstave „Palilulski roman“ ubrzo sam prešao u Beogradsko dramsko pozorište. Tamo sam već šestu godinu i nadam se, i želim da tamo i ostanem do kraja.
BOSONOGA: Pandemija virusa korona nam je zatvorila pozorišta, ali je na televizijske ekrane donijela mnoštvo novih serija i filmova. Kako izgleda život glumca, umjetnika kada su pozorišta zatvorena?
MAKSIĆ: Vrlo čudno, pogotovo što me je početak ovog „stanja“ zatekao na kraju višemesečnog rada na predstavi „Ružni, prljavi, zli“, u režiji Lenke Udovički. Napravili smo izuzetnu predstavu, radovali se premijeri, a onda je krenula pandemija. Odigrali smo premijeru bez publike za 20 ljudi (kolege i ljudi iz uprave), a već sledećeg dana je krenulo vanredno stanje.
Mentalno sam navikao da je ovo period kad je u pozorištu najviše posla. Nekako je i samo telo naviklo, tako da je nekakav čudan osećaj, ne mogu ga tačno ni definisati. Ovo je zapravo izuzetno težak period za kolege samostalne umetnike, mislim da pre svega moramo sa njima da se solidarišemo i probamo jedni drugima da pomognemo, koliko ko može. Najteži osećaj je što se ovome ne vidi kraj. Jedino neko svetlo je što su se nastavila snimanja, doduše u uslovima pojačanih mera bezbednosti, ali bitno je da se nešto radi. Moja preporuka – posvetite se porodici. U ovakvom vremenu ipak je sreća da ste sa svojim najmilijima, nađite neku zanimaciju, hobi, izbacite sva sredstva javnog informisanja ili ih svedite na minimum, mislite svojom glavom, gledajte filmove, serije, bežite u prirodu kad god možete, bar na nekoliko sati i čuvajte se.
BOSONOGA: Završili bismo ovaj razgovor sa Banjom Lukom – gradom za koji ste i ranije bili vezani, ali s kojim ste se naročito povezali zbog serije „Kosti“. Kakve ste uspomene ponijeli?
MAKSIĆ: Uf, kako u nekoliko reči reći sve impresije. Želim svakom kolegi da doživi tu čistu i neiskvarenu ljubav i poštovanje, kao što sam ja doživeo – od čuvara na setu do reditelja. Verujem i znam da su „Kosti“ samo početak jednog prijateljstva. Kad se završilo snimanje, osećanja su bila podeljena između radosti, što smo uspešno završili jedan ozbiljan posao i tuge, što je sve završeno. Divne kolege glumci, ceo umetnički i tehnički sektor, produkcija i svi drugi koji su na bilo koji način učestvovali u stvaranju ove serije.
Serija „Kosti“ nastala je u koprodukciji „Bosonoga produkcije“ iz Banje Luke i Radio-televizije Srbije. Scenario potpisuje Nikola Pejaković, režiju Saša Hajduković, a produkciju Brankica Janković. Početak prikazivanja serije „Kosti“ zakazan je za 21. novembar u 20 časova na Prvom programu Radio-televizije Srbije.
Razgovarao: Stefan Ličina
Naslovna fotografija: Bosonoga produkcija
