Horor žanr ima na desetine narativnih varijacija , priče fokusirane na uklete kuće, nevidljive entitete, čudovišta, apokalipse, egzorcizme, neuništive psihopate ubice, psihološke elemente koji se oslanjaju na mentalne anomalije, traumatične događaje, natprirodne elemente (vampri, vukodlaci), lista ide u beskraj – sve zahvaljujući kreativnim rešenjima scenarista koji kombinuju više različitih žanrova.
Jedna od bitnijih podela u horor žanru su filmovi koji se oslanjaju na jump scare (čuveno i glasno BU, lupanje vratima itd.) i na filmove koji se oslanjanju na atmosferu.
Više od tri decenije filmovi strave i užasa su primarno fokusirani na NE PLAŠI SE, JA SAM efekat. Mračna scena, dugačak kadar, muzika se stišava, a onda nešto iskoči iz ugla sobe. Uspešna metoda koja rešava štucanje je najdominatniji način zastrašivanja publike. Kad se na nešto naviknete, drugačije rešenje može se učiniti kao prevara. A, zapravo najlakši način za plašenje je najveća prevara.
Filmovi kao što su “Rozmarina beba“, “Omen” ili “The Shining” postavljaju stubove straha na paranoji, košmarnom elementu i na vizuelnim strahotama. Horor filmovi koji crpe snagu iz atmosfere vode se devizom da priča, poput onih koje smo čuli kao deca, treba da izazovu osećaj nelagode i neprijatnosti jer narator ne može da dočara sliku ili da proizvede jezive zvukove, a način naracije je taj zbog kojeg ne želite da ugasite svetlo pred spavanje.
Najveća kvačica sa horor filmovima je strah, a strah je krajnje subjektivna stvar. Nekom je Fredi Kruger smešna karikatura koja progoni tinejdžere u snovima, a nekom je ajkula u plićaku najgora noćna mora.
Dakle, horor žanr ima iste probleme kao i komedija jer nasmejati i uplašiti publiku je najteži posao. Neće svi isto reagovati na spoljni nadražaj. Ne postoji univerzalni element koji će svakog izbezumiti ili nasmejati do suza.
Sa uplivom art-house i indi reditelja u mejnstrim filmske vode nastao je problem jer se postavlja pitanje – pa, šta je ovde strašno. Zapravo, postoji veliki broj modernih horor filmova koji nemaju nameru da vas istresu iz gaća i katapultiraju iz stolice, već da unesu nemir, tj. da pomislite da ono što gledate može zaista da se dogodi. Strava i užas nisu ekvivalent za cimanje i vizualizaciju nevidljivog entiteta, već osećaj nemoći zato što situacijom diriguje neko van naše kontrole.
I sad kako je moguće da je nekom neki od ovih filmova bio strašan, a nekom ne? Odgovor leži u očekivanjima i interesovanju. Očekivanja i trejleri su jedno i većina filmskih kompanija zna da prevari publiku u najavi, ali opet zavisi šta vas interesuje – ako je na primer “The Conjuring” parametar za dobar horor film (a, neosporno je dobar) i izbezumljuju vas priče o duhovima, ona su male šanse da alegorija o mentalnim problemima može da bude dobro horor rešenje.
Kada se atmosfera i priča sastrugaju sa površine manje-više sve može biti uzaludno ako je finale ostavilo ravnodušan utisak. Moderni kralj obrta u poslednjim minutima filma je režiser Najt Šalaman (Šesto čulo). Ruku na srce, što je više snimao i kako je karijera odmicala, sve je manje bio uspešan u realizaciji finalnog čina. Mnogi posle njega su pokušali da ožive motiv “pokaži, ali ne kaži šta je, da se narod iznenadi”. Neki su uspeli, neki su epski promašili temu.
Ovo su neki od filmova koji su pre odjavne špice izvukli kec iz rukava.
01. The Others (2001)
Film špansko-čileanskog reditelja Alehandra Amenbara ima jedan od najšokantnijih završnih minuta. “The Others” u septembru napuniće 20 godina i ostaće upamćen po neverovatnoj sudbini Grejs Stjuart (Nikol Kidman) i njene dece dok čekaju da se patrijarhat porodice vrati u izolovanu vilu posle Drugog svetskog rata.
Ako niste gledali, sad već kultni film, sve počinje vriskom Grejs Stjuart koja se budi iz noćne more. Posluga je napustila njen dom bez oproštajne poruke ili ranijeg upozorenja. Mada, sin i ćerka često šapuću o danu kada je “mama poludela”.
02. “Hereditary” (2018)
Debitantski filma Arija Astera, koji je hvalio i Martin Skorseze, u stilu ranijih nezavisnih radova reditelja počinje tragedijom. Mada, ako dobro pogledate porodicu Grejem ne bi se reklo da su se preterano potresli zbog smrti majke Eni Grejem (Toni Kolet). Ali, ono što im je baka i majka ostavila u amanet potrešće ih do korena.
Aster od samog početka signalizira u kom smeru ide film, ali konačno otkrovenje se doslovno odigrava u poslednjem minutu. Tad postaje jasno šta je to što je porodica nasledila od žene koju su sahranili.
03. “Ghost Stories” (2017)
Rediteljski duo Edni Najmen i Džeremi Dajson su transferovali priče o najvećim noćnim morama sa pozorišne scene na veliko platno. “Ghost Stories” je prvobitno izvođen kao predstava u kojoj se prepliću priče tri osobe.
Neobjašnjivi događaji koji su ih zadesili se tumače kao igre podsvesti i traumatičnih događaja iz detinjstva i odraslog doba. Ali, iako se tri lika međusobno ne poznaju, ili barem misle da se ne poznaju, na veoma neobičan način su povezani.
“Ghost Stories” je neprijatno iskustvo jer jako podseća na priče kojima su nas plašili kad smo bili mali, sa grandioznim obrtom na kraju.
04. “Gerald’s Game” (2017)
Roman Stivena Kinga “Gerald’s Game” iz 1992. godine možda počinje kao najgora noćna mora koja može da se dogodi bračnom paru koji pokušava da ponovo potpali ugašenu strast, ali iz nesrećnog događaja se kriju mnogo dublji problemi koji datiraju iz najranijeg detinjstva.
Filmska adaptacija romana za koju je bio zadužen Majk Flanengen (The Haunting of Hill House) ubeđuje publiku u jedno, pred kraj im servira nešto drugo, a za samo finale ostavio je ono najbolje.
05. “Ready or Not” (2019)
Film Meta Batinelija i Tajlera Gileta na papiru je stara i isprobana forma o ekscentričnim bogatašima koji dokolicu ubijaju igrajući se sa sirotinjom. U praksi je priča o alavosti za nulama na računu, moralnom posrnuću i paganskim verovanjima da stub temeljac uspeha počiva na leševima žrtava koje su beskompronisno priklonjene višoj sili.
Ova crna-komedija sa horor elementima prati porodicu Le Domas i njihovog najnovijeg člana – Grejs, mladu devojku koja se udala za njihovog sina. Kako porodična tradicija nalaže, moraće da odigra jednu igru sa njima pre nego što nastavi bračni život.
Finale je bizarno, groteskno i urnebesno iznenađenje.
06. “Cabin in the woods” (2012)
Film Drua Godarda (Deadpool 2, Cloverfield) počinje kao i svaki otrcani treš horor film. Grupa mladih i lepih ljudi odlaze za vikend u izolovanu kuću usred šume.
Horor parodija je direktno ismejavanje svih stereotipa specifičnih za žanr sa fantastičnim rešenjem u finalu.
07. “The Visit” (2015)
Kad već pominjemo Najta Šamalana njegov nezavisni film iz 2015. godine ima stari dobri trik u rukavu.
Brat i sestra, Beka i Tajler, po prvi put u životu odlaze u posetu baki i deki jer je njihova majka tokom godina izgubila kontakt sa roditeljima. Nisu im se dopale njene životne odluke, a njoj se nije dopala njihova osuda. Posle 15 godina tišine Loreta šalje svoju decu u posetu.
Prijatni baka i deka imaju samo jedno pravilo u njihovom domu – nema izlaska iz sobe posle pola 10 uveče. Naravno da su izašli i naravno da su saznali zašto nije bilo pametno što su napustili spavaću sobu, ali iza tog obrta se krije još jedan.
08. “Orphan” (2009)
Psihološki horor Dejvida Leslija Džounsa koji je producirao Leonardo Dikaprio počinje kao tragedija o porodici koja posle gubitka deteta želi da ljubav podeli sa drugim detetom.
Kejt i Džon usvajaju talentovanu i veoma visprenu devojčicu iz Ukrajine. Na prvi pogled ljupko dete, na drugo pomalo okrutno, na treće zlo, a na četvrto nešto sasvim drugo.
Naslovna fotografija:
