Ako niste morski biolog i još uvek niste videli “My Octopus Teacher” koji je osvojio Oskara, velike su šanse da nemate jaka osećanja prema osmokrakim glavonošcima. Možda biste njihove pipke povezali sa horor filmovima ili tanjurima predjela – ali verovatno nikad ne biste sa tako uznemirujućim stvarima kao što su komunikacija među vrstama, ili još neverovatnije rečeno, sa “jednim čovekom”.
“My Octopus Teacher” nije prvi dokumentarac koji nas je uronio u onostranu floru i faunu zemaljskih okeana – brojni filmovi su to već učinili na veličanstven način. Ali ovo je prvi koji beleži priču o jednom morskom biću iz posebne, neverovatne, lične, otvorene perspektive, otkrivajući ne samo emocionalne veze, već i ponašanja životinja ranije nepoznata naučnicima.
Posle godina svakodnevnog plivanja u ledenom okeanu na vrhu Afrike, Kreg Foster (Craig Foster) upoznaje malo verovatnog učitelja: mladu hobotnicu koja pokazuje izuzetnu radoznalost. Posećujući joj brlog i prateći mesecima kretanje, on na kraju osvaja poverenje životinje i oni razvijaju nikad viđenu vezu između čoveka i divlje životinje. Svakodnevno počinje da roni na istom mestu kako bi mogao da je poseti i posmatra u njenom prirodnom staništu. Zadivljen je njenom sposobnošću da pronađe pametne načine kako da izbegne predatore i prilagodi se svom okruženju.
Craig Foster, filmski stvaralac i predani ronioc koji s njom deli glavnu scenu, predstavlja ljubavnu priču. Njegovo zanimanje za običnu hobotnicu prerasta u zdravu opsesiju, a rezultujući film reditelja Pippa Ehrlicha i Jamesa Reeda pokriva gotovo čitav njen životni vek kraći od godinu i po, u vodenim divljinama. Foster odlazi na ovo mesto bez odeće ili ronilačke opreme. Želi direktno iskustvo sa okolinom i želi da bude što neupadljiviji među ribama i mekušcima. Ispostavilo se da se njegova radoznalost poklapa sa hobotnicom koju posećuje u svakodnevnim ronjenjima, a ona inspiriše Fostera, koji je u filmovima koje je snimao sa bratom istraživao praćenje životinja i šamanske kulture Kalaharija, da ponovo uzme kameru u ruke. Zauzvrat, njegova interakcija sa hobotnicom inspiriše njegovog prijatelja, kinematografa Rogera Horrocksa, da mu se pridruži sa svojom kamerom.
U nekim intervjuima i na ekranu, Foster objašnjava da se ronjenju vratio, radost iz detinjstva, u trenutku kada se osećao iscrpljeno od posla, postao depresivan, i nije bio siguran kako dalje u životu. Hitnost da se izleči pojačana je i njegovom željom da bude dobar otac svom školskom sinu Tomu. A onda se pojavila ona, veličanstvena hobotnica. Dan za danom polako je počeo da vraća energiju i shvatio je da postoji potpuno novi način gledanja na ovu podvodnu šumu. I ponovo je počeo da oživljava. Foster ističe, da mu je hobotnica pokazala mnoga ponašanja koja su bila potpuno nova u nauci jer mu je ova životinja verovala. Foster je takođe rekao, da je najveća lekcija koju ga je hobotnica naučila da su ljudi deo prirodnog sveta, a ne samo posetioci. Kroz film, Foster prati kretanje hobotnice i na taj način prebacuje gledaoce u prirodni svet i gledište hobotnice na način koji je retko bio rađen ranije.
Sve ovo deluje kao da ste u čarobnom drugom svetu koji se veoma razlikuje od bilo kog sveta koji ste možda videli na kopnu. Koralni greben je dvodimenzionalan, a postoji ogromna biološka raznolikost i vrlo egzotične životinje. A budući da postoji toliko mnogo grabežljivaca, mnoge od ovih životinja su vrlo tajnovite. Kao rad ljubavi, Ehrlich je prolazio kroz gomile diskova koji su čuvali Fosterove snimke snimljene tokom godina, počevši od praćenja u Kalahariju (“The Great Dance: A Hunter's Story”) do okeanskih hronika pre i posle godine kada se povezao sa hobotnicom. Svi su shvatili da je njena priča centralni deo filma. A onda su pozvali reditelja Reed-a, autsajdera sa svežom perspektivom, koji je sedeo sa Fosterom za njegovim kuhinjskim stolom i intervjuisao ga 14 sati za tri dana, izvlačeći što više iz njegove problematične prošlosti i osećanja, kao i njegovu interpretaciju akcije sa hobotnicom.
Tokom 85 minuta trajanja filma, nemirne, očaravajuće boje ispunjavaju ekran dok Foster pliva bez opreme na sebi kako bi uklonio bilo kakvu barijeru između životinje i njega. Gledamo kako se on divi njenoj sposobnosti strateškog razmišljanja. Gledati hobotnicu kako lovi, sakriva se od predatora, kamuflira se, savija, i sve što radi, je neverovatna stvar i privilegija za posmatranje iz ugla publike, a priroda ima puno toga za otkrivanje i analizu. Ono što iz ovakvih filmova učimo je, da u prirodnom svetu ima mnogo vrsta koje su daleko inteligentnije nego što smo u početku pretpostavljali. Druga stvar, je da ne košta ništa biti osetljiv na druge vrste na ovoj planeti i brinuti se o njima. Neverovatno smo privilegovani kao ljudi; imamo toliku moć nad ostalim vrstama oko sebe. Način na koji koristimo tu moć biće stvaranje ili slom prirodnog sveta, kao i kod ostalih životinja i ljudi; ništa ne košta biti ljubazan.
Naracija stvara film, čak i ako Foster hobotnici pripisuje motivacije koje niko zaista ne može znati. Nakon više od godinu dana provedenih u montažnoj sobi, autori filma su izbrusili film u pojednostavljeni, skraćeni oblik i preneli ga na Netflix. A jasno je u potpunosti da je priča ispričana sa Fosterove tačke gledišta. “My Octopus Teacher” je blistavo tehničko dostignuće, posebno ako uzmete u obzir da su Ehrlich, Reed i urednik Dan Schwalm bili suočeni sa 3.000 sati snimaka, snimljenih tokom perioda od osam godina koji je započeo mnogo pre nego što je Foster naišao na naslovnu životinju. “My Octopus Teacher” je delo koje se ne bi smelo propustiti.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: Netflix
