“New Order” (“Nuevo orden”) je novi, i dosad najbolji film najistaknutijeg meksičkog filmaša današnjice Mišel Franka (Michel Franco). Izuzetno politički oštar, vizionarski, nelagodan i šokantan, film nastavlja trend o socijalno-ekonomskoj nejednakosti, odnosno globalnom sukobu između bogatih i siromašnih.
“New Order” premijerno je prikazan u sklopu prošlogodišnjeg Venecijanskog festivala i zasluženo je osvojio “Srebrnog lava”, tj. veliku nagradu žirija. A ako je film “Parasite”, Bong Jun Hoa (Bong Joon-ho) ovu temu uradio sa izuzetnim prikazom o socijalno-ekonomskoj nejednakosti, Franko se odlučuje da ode još korak dalje, i napravi totalno zakivajuće ostvarenje koji najblaže rečeno, reže creva! On se ne boji da preuzme ovu tešku, često zapaljivu temu, a njegov najnoviji igrani film je najambiciozniji poduhvat do sada na kojem je radio.
Svet se raspada. Opasnost i beznađe su u vazduhu. Ali unutar ove kuće – luksuzne vile na privilegovanom mestu u Meksiko Sitiju – nalazi se sjajna zabava. Elegantna vozila, haljine visoke mode, razna ukusna hrana i čaše za šampanjac uokviruju venčanje koje okuplja elitu zemlje. Dok neki plešu i slave tu priliku, drugi razgovaraju o poslu, uzimaju drogu i ponašaju se bahato prema novcu. Ali čak i ovim privilegovanim ljudima je nemoguće da se odvoje od stvarnosti koja se tamo dešava. Prisutna je zelena boja, prokleto zelena boja protesta. A njeno sve uočljivije prisustvo čini da se uspostavlja novi poredak i ne postoji način da se to izbegne. Franko u prvih nekoliko minuta šokira svoju publiku sekvencom koja ostavlja svakoga smrznutim. I brzo nas svrstava u distopijski Meksiko, građanskog rata, koji je na ivici propasti zbog ponorne nejednakosti koja je uvek postojala između društvenih klasa ove zemlje.
Za vrlo kratkih 85 minuta trajanja, “New Order”, brzo se okreće na ozbiljan posao, a čim krene, nikada se više ne zaustavlja. Sva pažnja se usmerava na svadbu koja je u toku za nevestu Marianne (Naian González Norvind) u raskošnoj kući njenih roditelja u Meksiko Sitiju, koja se udaje za arhitektu Alana (Dario Yazbek Bernal), koji je takođe viša klasa. Otmena gomila može da uživa samo minutu ili dve u luksuzu dok se ne pojavi dugogodišnji porodični sluga Rolando i zatraži od svojih bivših poslodavaca sredstva za drugog bivšeg radnika kojem je sada potrebna hitna operacija srca. Međutim, niko nije preterano zainteresovan za njega, i uglavnom ga doživljavaju kao smetnju, samo Marianne pokazuje empatiju i zainteresovanost da pomogne, čak toliko, da je spremna da ode do bankomata i podigne novac.
No, to je samo početak za potpuni haos koji se sprema. Vrlo brzo Mariannina majka Rebeca (Lisa Owen) primetiće zelenu boju kada pusti vodu iz slavine. Nešto kasnije, jedan od gostiju na venčanju doneo je zelenu boju sa sobom na automobilu i haljini. Naime, goste su obasipali bojama demonstranti protiv nejednakosti nedaleko od vile roditelja Marianne i mesta venčanja. I dok je Marianne zaglavljena na putu, demonstranti upadaju u vilu i započinje totalna ludnica-masakr gde niko nije pošteđen. Sukob bede i elite obuzima čitav grad, gde siromašni nemilosrdno ubijaju privilegovane.
Preostali sat posvećen je tom detaljnom haosu koji izbija, i zatim nasilnog preuzimanja grada od strane izuzetno organizovane, jako pripremljene i naoružane Vojske koja samovoljno i često ubija u žestokom odlučnom naporu da zavlada zemljom. Niko za ovo nije bio pripremljen. Frankov portret revolucije izuzetno je detaljan i zastrašujuće verodostojan. Vojska sada čvrsto komanduje i vlada puškom. Ko u ovom trenutku kontroliše vojsku, nije iskazan, ali ko god je, izuzetno je dobro pripremljen i nemilosrdan, sakuplja građane, nasumično ubija radi postizanja rezultata i zastrašuje bespomoćne građane na proizvoljne načine koji zastrašuju i ne ostavljaju mesta za neposlušnost. Bez obzira da li su desno ili levo, nema razlike – fizički rezultat za građane i društvo je isti.
Nemojte misliti da znate šta će se dogoditi tokom prigodno naslovljenog “Novog poredka”. Nemojte misliti da će novac, odanost ili savezi spasiti bilo kog lika kojeg sretnete na ekranu. Franko ih sve vuče kao jagnjad na klanje – neki jednostavno stignu brže od drugih. Bilo da ste bezosećajno oportunistički ili saosećajno altruistički raspoloženi, nećete biti imuni na neprilično, brutalno krvoproliće. Vojsku nije briga za ljude i njihovu politiku za koju su opredeljeni. Nije ih briga za donacije ili usluge. Za njih su svi krave u gotovini koje mogu dati uvek više.
Ovaj film govori nešto glasno i jasno: nasilni protesti mogu se završiti samo masakrom, mogućom militarizacijom vlade, pogoršanom bedom za najsiromašnije, nepoznatim stradanjem za najbogatije i, konačno, trajnošću istih privilegija i ista neuspešna, brutalna isporuka pravde. Reditelj nas nemilosrdno uvlači u distopijski vrtlog. Njegov potresni triler sažeto prikazuje šta se dešava kada se jaz između bogatih i siromašnih poveća. I dok, “New Order” govori o latinoameričkom iskustvu, film odjekuje i dalje od njega, hvatajući trenutnu globalnu krizu.
Svet je aplaudirao filmu “New Order”, i sigurno će to i dalje činiti. Film, koji se uglavnom snima izbliza, jedva vam omogućava da dišete. Ipak, sa svim klasnim prepirkama koje su se mogle videti u poslednje vreme, “New Order” pogađa sirovi živac. Franko želi da njegov film funkcioniše kao predavanje. To je politički komad u smislu da želi da ima stvarni, praktični uticaj na svet. U trilerskom smislu, i samom pripovedanju priče koja je vrlo verovatna, “New Order” funkcioniše besprekorno.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: Neon
