“I Care a Lot” test je koji svojim gledaocima postavlja mnoštvo različitih, ali povezanih pitanja: Hoćete li mrzeti centralnog lika, Marlu Grayson, iako je glumi Rozamund Pajk (Rosamund Pike), koja je u filmu “Gone Girl” pokazala da je vrlo, vrlo dobra u igranju vrlo, vrlo loše osobe? Da li je u redu za nju navijati ako su i ljudi koji dolaze za njom vrlo, vrlo loši?
“I Care a Lot” uglađen je uznemirujući triler. Sagrađen je od prevare koja je dovoljno verovatna da vam napravi pauzu u glavi i glavne “junakinje” koja je toliko efikasna u svojoj đavolskoj bezobzirnosti da jedva možete odvojiti pogled od njenog opakog amoralnog sjaja.
Pajk, u ubojitim odelima, glumi Marlu Grayson, konzervatora koji je zaista prevarant. Ustaće na sudu, zračeći zrakom artikulisanog saosećanja i tvrdiće da stariji građanin više ne može da se brine o sebi i da bi ga stoga trebalo staviti pod njenu brigu. Tada ona postaje njihov staratelj – i smešta ih u počivalište, tako da polako, ali sigurno može da im usisa svu imovinu. Ona je glavna junakinja filma, ali ona nije puka prevarantica. Ona je sociopat, grabežljivac koji će nečiji život baciti u smeće sa dvoličnim osmehom ponosa.
Reditelj i scenarista J Blakeson je snimio nekoliko žanrovskih filmova niske ocene u svojim ranijim radovima (“The 5th Wave”, “The Disappearance of Alice Creed”), ali ovde pokazuje glavni talenat i da razume kako napraviti film koji će zaintrigirati gledaoca.
“I Care a Lot”, iako bi mogao da koristi privlačniji naslov, film je za potpuno zakivanje gledaoca u stolicu, koji će ostati sve samo ne ravnodušan na ono što se događa na ekranu. Ono što autor filma stvara u glumici je otkriće. Zajedno stvaraju tako fatalnu ženu koja iza sebe ostavlja samo prašinu. Međutim, ovo je film koji će vas temeljno razljutiti, “I Care a Lot” je definitivno takav film. Postoji vrlo malo ostvarenja koji vam pokazuju koliko neki lik može biti loš da ga većina publike zamrzi. Film predstavlja lik koji više puta dokazuje koliko zli i manipulativni ljudi mogu biti oko nas dok se ponašaju sasvim normalno. U ovom slučaju, Marla Grayson je jedna od takvih, i ceo film ćete provesti čekajući da dobije ono što zaslužuje.
Ovaj Netflixov film J Blakesona, otvara se prenatrpanom scenom sudnice u kojoj se čovek besno suočava sa “zakonskim čuvarom” svoje ostarele majke. Sud mu je zabranio posetu u nezi ili upravljanje njenim finansijskim poslovima. Negovateljica koju je imenovao sud, Marla Grayson, hladno odbacuje bes čoveka i ubeđuje sudiju da je ona prava osoba za to koja će voditi brigu. Nakon fijaska u sudnici, Marla odmah dobija telefonski poziv o drugom potencijalnom klijentu. Ona o slučaju razgovara s lekarom koju igra Alisija Vit (Alicia Witt), za koju se ispostavlja da je umešana u pravno i moralno sumnjivo preduzeće osmišljeno kako bi starijim građanima oduzelo životnu ušteđevinu.
Prevara je glatko pokretana mašina koju su organizovali Marla, lekar, direktor ustanove za negu i sudija porodičnog suda koji nadgleda saslušanja o odobravanju starateljstva. Jednom kada je imenovana za zakonskog staratelja, Marla dobija sudski nalog za uklanjanje pojedinca iz njihove kuće i njihovo prihvatanje u ustanovu za negu. Dobija se pristup njihovoj nekretnini i drugoj imovini koju brzo prodaje, koristeći deo profita kao podršku klijentovoj nezi. Ostalo joj ide pravo u džep. Marla takođe ima moć – u konsultaciji sa lekarom sa kojim je u dogovoru – da “prepisuje” lekove koji njene klijente ostavljaju zbunjenim ili umornim. Takođe može sprečiti članove porodice da dobiju pristup.
Njena najnovija žrtva je Jennifer, koju glumi niko drugi do neverovatna Dajane Vist (Dianne Wiest): žestoka sedamdesetogodišnjakinja savršenog zdravlja. Ona nema očigledne rođake, što je čini savršenom metom za Marlinu prevaru. Smeštena je u starački dom, oduzet joj je telefon i lečena je u stanje tuposti. Njena nemoć je brzo opipljiva i potresna. Ono što međutim, ovi prevaranti ne shvataju je da su ovog puta izabrali pogrešan plen, a prevarivši ovu naizgled ljubaznu staricu razljutili su neke opasne i nasilne ljude. Tajanstveni mafijaš Piter Dinklidž (Peter Dinklage) potrudiće se da vidi Jennifer puštenu iz Marline brige. Ali Marla s ponosom odbija da se povuče bez borbe, a zavera prerasta u uzbudljivu, zločinačku hajku. U suštini, ono što gledamo su dva podla čudovišta gladna novca koja se bore dva sata.
Nije često da filmski produkcijski dizajn stvara nešto spoljašnje emocionalno, ali Jenniferin dom živi u lepoti: mirnom i estetskom, obojenom divnom ravnom nijansom kraljevsko plave boje, ukrašenom sitnicama koje sugerišu da je to gnezdo u kojem ona živi decenijama. To je vrsta “skromnog” doma koji sada donosi prilično novca, a J Blakeson stvara izuzetno uznemirujuću sekvencu u kojoj je Jennifer odvođena od svoje neobične domaće oaze i odvezena u ustanovu za starije osobe, gde je dočekuje niz jezivih, ljubaznih medicinskih sestara i asistenata, liše je mobilnog telefona i, naravno, dobija koktel lekova za smirenje. (Nekoliko trenutaka kasnije vidimo kako se njena kuća prazni, farba, stavlja na tržište i prodaje.) Ako zatraži upotrebu telefona ili se zbog nečega naljuti ili tvrdi da joj nije potrebna pomoć, dobija status kao pacijent s demencijom koja je izgubila kontrolu nad sobom.
Sve je to prilično zastrašujuće, zar ne? „I Care a Lot“ delimično je sjajni triler, a delom crna komedija. U središtu filma je intrigantna premisa koja će gledaoce svih uzrasta sigurno učiniti nelagodne, posebno onima na udaljenoj strani od 60 godina – ili onima koji brinu o ostarelim roditeljima. Toj neizbežnoj nelagodi dodajte zastrašujuću stvarnost: katastrofalno stanje zdravstvenog sistema u pogledu pristupačnosti i pokrivenosti, praćeno epidemijom finansijskih prevara koje ciljaju starije osobe. „Briga“ o zdravlju ovde se oseća jezivo verovatnom. Većina će gledati sve ovo s čvorom u stomaku, kao da je Jennifer vaš roditelj. Gledajući Jennifer zarobljenu u zatvoru za izdržavanje, tera nas da preispitamo čitav sistem po kojem su stari ljudi poslani u – i ponekad bačeni u – domove za odmor. Činjenica da Marla sve ovo postiže sudovima, koji su u dosluhu s njom u promicanju krvnih srodnika, nosi svoj jezivi prizor: društva koje sve više kontroliše mreža medicinskih i pravnih birokratija.
Rozamund Pajk, koja je najpoznatija po tome što je glumila u filmu “Gone Girl” iz 2014. godine, izgleda da je u svojoj zoni komfora u ovoj ulozi, dajući publici još jedan zapanjujući nastup odlučne žene koja koristi feminizam da opravda psihopatska dela. Pod maskom ženskog osnaživanja stekla je podršku za svoju prevaru. Ostaje odlučna, odbija da dozvoli muškarcima da joj prete ili joj stanu na put i trudi se da postigne svoje snove – a sve to služi za opravdanje da pljačka ranjive ljude. Marla kao antijunakinja filma simbol je bolesne borbe za moć i inovativnog ostvarenja “američkog sna” nedopuštenim sredstavima. Za razliku od heroja koji žele da promene svet, Marla koristi rupe u sistemu radi sopstvene dobiti bez ambicije da ga promeni. A možda je i zapravo, pravi negativac sistem postavljen tako da ljudi poput Marle pobeđuju.
“I Care a Lot” je film koji ima i mane i svoje prednosti, a ako se uzme u obzir situacija s pandemijom, i njen trenutni uticaj na filmski svet, onda je uglavnom ubedljiv. Iako je Rozamund Pajk sigurno istaknuta, film sadrži dobre performanse i drugih likova. Takođe je prilično vizuelno zanimljiv – izuzetno zasićene boje i oštro osvetljenje. Međutim, vredi ponoviti da se radi o zaista gnusnim zločinom – i nisam sasvim siguran da li film shvata koliko ćemo visceralno na njega odgovoriti. Postoji sjajna kinematografska tradicija navijanja za lopove. Ali zlostavljanje starijih osoba je otišlo malo predaleko.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: Netflix
