Stiven Sodeberg (Steven Soderbergh) bio je zauzet više nego ikad od povratka filmskom stvaralaštvu 2017. godine, a “No Sudden Move” je njegova šesta rediteljska uloga za manje od četiri godine.
Sodeberg se smatra jednim od reditelja čiji glas daleko odjekuje u savremenoj američkoj kinematografiji. Odgovoran je za nekoliko snimljenih klasika među kojima je “Sex, Lies, and Videotape” (1989) i ne samo da zna da ispriča sjajne priče, već ih često odlučuje ispričati na inovativne načine, kao što je to činio kada je snimao “Unsane” (2018) i “High Flying Bird” (2019). Sada donosi novi film neo-noir žanra koji blista na svakom polju. “No Sudden Move” premijerno je prikazan na Filmskom Festivalu Tribeca, a od 1. jula se emituje na HBO Max-u.
Iako je daleko od komedije, ovo je možda najsmešniji Sodebergov film od “Logan Lucky” (2017). Dijalog iz scenarija koji je napisao Ed Solomon je uglavnom brz i sažet, posebno u prvom satu. Radnja filma je smeštena u stilizovanu prošlost Detroita sredinom 1955. godine, kada su automobili vladali svetom i bili predmeti užitka. Automobili u “No Sudden Move” su prikazani kao na izložbi, a Sodeberg ih fotografiše tako impresivno da odmah upadaju u oči. Što se opreme tiče, tu su stvari takođe na visokom nivou, kostimi, pozadine i rekviziti koje je dala produkcijska dizajnerka Hana Bičler (Hannah Beachler) apsolutno su savršeni. Sve ovo rezultira čudesno bogatom, neverovatno stilskom atmosferom. To je ona vrsta noirskog kriminalističkog trilera kojeg bi bilo sjajno videti na velikom ekranu.
Svaki put kad se reditelj Stiven Sodeberg vrati žanru pljačke, dobijemo provalu kao u “Ocean's Eleven” (2001 – i narednim), “Logan Lucky” (2017) i sada ponovo u “No Sudden Move” s ubojitom glumačkom ekipom. Ovde je mnogo stvari u vazduhu – policajci koji jure za zločincima, ratovi između različitih bandi – i teško nam je u početku reći kako će se odigrati priča i gde ovi likovi pripadaju, kao i koje su im zapravo prave namere.
Ono što film čini vrednim pored svega navedenog je njegova vrhunska glumačka postava, svaki od njih ima priliku da uradi svoje značajne stvari, uključujući Don Čidla (Don Cheadle) kao Kurta, kriminalca koji je upravo izašao iz zatvora i koji želi da oživi svoj život, a idealna prilika dolazi kada misteriozni čovek po imenu Džouns (Brendan Frejzer) traži da izvrši naizgled jednostavan posao: krađu dokumenta koji treba da stigne do sledeće osobe koja očajnički to traži. Džouns takođe uključuje nekoliko sitnih redovnih kriminalaca u vidu Ronalda (Benisio del Toro) i Čarlija (Kiran Kalkin), a ekipa ono što je smatrala kao nešto što će ići lagano brzo postaje komplikovanije nego što su planirali i sve počinje da se raspada po šavovima. Dok se radnja širi, uključuju se i mnogi drugi zainteresovani za ovaj papir, kao i kofere s gotovinom koji idu uz njegovu isporuku.
Film uživa u svojim žanrovskim zamkama, a kako radnja ide napred, pojavljuje se sve više likova. Izdaja i dvostruka ukrštanja stupaju na snagu, a likovi nisu više sigurni da li je ovo od početka bila zamka u koju su ubačeni i ko sve ima koristi od toga. Nošenje maski koje izgledaju poput zavoja s rupama za oči i scene koje uključuju provale u kuću su dobro već poznate stvari, ali “No Sudden Move” se oseća vrhunskim u svakom smislu. Naravno, ključnu ulogu igraju i glumci koji rade ono što se od njih traži, iako su svi na visini zadatka, Benisio del Toro je čovek koji je stvoren za ovakvu vrstu filmova.
Stiven Sodeberg je vešt reditelj jer može da se uhvati u koštac s bilo kojim žanrom i da učini da to funkcioniše u većini slučajeva. Film ima sjajnu lokaciju i izgled koji podseća na prave kriminalne drame iz 50-ih godina, kao što su “The Killing” (1956) Stenlija Kjubrika i “Odds Against Tomorrow” (1959) Roberta Vajza. Bez obzira na inspiraciju, “No Sudden Move” samostalno povlači gotovo sve ispravne poteze i pruža zadovoljavajuću zabavu, a ovaj žanr ponovo dobija svoje mesto na ekranu koje je odavno zaslužio.
“No Sudden Move” nije prvi napad Sodeberga na neo-noir kriminalističke filmove, isporučio je već filmove kao što su “Out Of Sight” (1998) i “The Limey” (1999). A ovo sada je još jedno bogato, slojevito i lepo snimljeno delo koje će se pridodati na njegovu listu. Ovo je vrsta filma koju biste mogli ceniti još više pri drugom gledanju.
Autor recenzije: Marko Jovanović
Naslovna fotografija: Warner Bros.
